DIRLjIV JE NAPOR ZAPADA DA U TUNELU BALKANA NAĐE SVETLO U SVOM UKRAJINSKOM GUBITNIČKOM POHODU
* Makron i Šolc pisali Vučiću. Reklo bi se da su se opametili pa nude neki dogovor. Nešto razumno. Da se svi saglasno dobrim rešenjima uključimo u spasavanje Evro-Titanika. Svom snagom. Ali ne! Što su slabiji – oni su besniji
* “Oni koji zavise od Putina, nude nama rešenje ako mi odbacimo Putina. Je li ovo scena iz onih viceva o ludarama i ludacima? Šta je, uopšte, tzv. evropska perspektiva danas? Da budemo u otužnom društvu sa Makronom i Šolcom? Da čekamo da nas Boris Džonson i dobra premijerka Finske pozovu na žurke koje održavaju u prostorijma svojih vlada? Da se tu skidamo goli do pasa, pravimo mobilnim slike svoje zanosne seksualnosti, pa da šaljemo svetu da to gleda?
* Cinizmu nikad kraja. Gubitnici kod svoje kuće hrabro i samouvereno nude predsedniku Srbije da prizna Kosovo i da se baci na podrivanje Republike Srpske, te da pljune svom narodu u lice i da se pred istorijom predstavi kao bednik koji ne vidi kuda sve ovo vodi
* A poslaće Makron i Šolc i svoje batinaše, njihove savetnike za spoljnu i bezbedonosnu politiku Jensa Pletnera i Emanuela Bona „da pruže direktnu podršku Miroslavu Lajčaku u njegovim zalaganjima“. Batinaši će da „istraže mogućnosti da se proces brzo pokrene napred“… Vreme je da razumemo šta znače „fer ponude“ sa Zapada
_____________________________________________________
Piše: Slobodan RELjIĆ
JOŠ samo nedostaju Ričard Holbruk i Medlin Olbrajt pa da ekipa za sređivanje Zapadnog Balkana bude kompletna.
Tu, u Beogradu, odavno je Kristofer Hil, a odnekud je izronila i Ketrin Ešton koja je uvek delovala tako nepotrebno. Onaj štetočinski mufljuz Miroslav Lajčak ne odlazi.
Dirljiv je napor Zapada da u svom gubitničkom pohodu u Ukrajinskoj krizi nađe svetlo u tunelu Balkana.
Dok ulicama evropskih gradova stupaju hiljade nezadovoljnika, a istraživači javnog mnjenja javljaju kako političku kohortu napušta narod (Šolcov pohod u Ukrajini podržava polovina Nemaca, a sličana je situacija i u Austriji) oni gledaju kako da uvedu red u Bosni, na Kosovu i uopšte da – reše ono što su samo komplikovali i pogoršavali četvrt veka.
Ovih dana oglasila su dvojica vođa te „gubitničke vojske“ Olaf Šolc i Emanuel Makron i to otvorenim pismom predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću.
Kad se kaže na početku „upućujemo Vam ovo zajedničko pismo u trenutku od presudnog značaja za bezbednost na evropskom kontinentu i stabilnost u regionu Zapadnog Balkana“ reklo bi se da su se ovi ljudi opametili pa, kad je već stanje tako loše – presudni značaj za evropski kontinent i region – nude neki dogovor. Nešto razumno. Da se svi saglasno dobrim rešenjima uključimo u spasavanje Evro-Titanika. Svom snagom.
Ali ne! Što su slabiji – oni su besniji. Kao besni psi su sada, reklo bi se. Lavež je sve neobuzdaniji. Kao da im svakodnevno obraćanje Volodimira Zelenskog cementira moždane vijuge.
„Uvereni smo“, kažu ovi nemisleći ljudi „da, u svetlu ruske agresije nad Ukrajinom (ruske specijalne vojne operacije u Ukrajini), moramo da uložimo još snažnije napore, kako bi evropska perspektiva zemalja Zapadnog Balkana postala realnost i kako bi se rešili dugotrajni bilateralni i regionalni sporovi.“
I eto, ljudi koji ne znaju šta će sami sa sobom imaju ponudu -„evropske perspektive“. To je kao da čovek koji pada sa stene u provaliju, nudi ljudima večeru u dvorcu u Normandiji. A oni razmišljaju da li mogu da stignu.
Neko ljudsko biće koje sedi u Briselu, i zvanično ga titulišu da je evropski komesar za privredu, javlja u intervjuu Špiglu da bi „predstojeća zima mogla da bude jedna od najgorih u istoriji“. Ne znam na koju istoriju misli Paolo Đentiloni, tako mu je ime, ali da je zlo i naopako nema sumnje.“Zavisi od toga kakve odluke donosi ruski predsednik Vladimir Putin i kako se sami ponašamo.“ Oni koji zavise od Putina, nude nama rešenje ako mi odbacimo Putina. Je li ovo scena iz onih viceva o ludarama i ludacima?
Šta je, uopšte, tzv. evropska perspektiva danas?
Da budemo u otužnom društvu sa Makronom i Šolcom? Pa da nam se smeju kada idemo u Afriku i nagovaramo ih da uvedu sankcije Rusiji i proteruju Kineze?
Da čekamo da nas Boris Džonson i dobra premijerka Finske pozovu na žurke koje održavaju u prostorijma svojih vlada? Da se tu skidamo goli do pasa, pravimo mobilnim slike svoje zanosne seksualnosti, pa da šaljemo svetu da to gleda?
Da se uključimo u kampanju protiv Viktora Orbana? I izaberemo migrantkinju za premijera?
Da u Italiji navijamo za Marija Dragija, koji nema nikavu podršku naroda, a da Braću Italije Đorđe Meloni i Ligu Matea Salvinija zovemo populisti, jer ih narod vidi kao spas?
Da mi s zajapurenim bukačima iz Brisela uvodimo sankcije Rusiji a da se onda žalimo kako Putin nije fer, jer se naši problemi uvećavaju a on puni budžet više nego ikad?
Da nam cilj svih ciljeva bude da održavamo prajd-parade? I da se, poništavajući hrišćanske vrednosti i svoju tradiciju, borimo za „ljudska prava“ besprizornika koji naša prava doživljavaju kao nedopustiva, necivilizovana?
Ali to nije ni blizu sve. Cinizmu nikad kraja. Gubitnici kod svoje kuće hrabro i samouvereno nude predsedniku Srbije da prizna Kosovo i da se baci na podrivanje Republike Srpske, te da pljune svom narodu u lice i da se pred istorijom predstavi kao bednik koji ne vidi kuda sve ovo vodi.
Elem, „puna normalizacija odnosa (tzv.) Kosova i Srbije je od suštinskog značaja za Zapadni Balkan“.
Makron koji ne može da elementarno normalizuje svoje odnose sa svojim parlamentom, traži punu normalizaciju odnosa Srbije sa svojom secesionističkom pokrajinom a čiji secesionizam je direktni produkt „kolektivnog Zapada“, SAD, EU, NATO i ostalih zapadnih organizacija koje neće da čuju za međunarodno pravo i Rezoluciju SB UN 1244 ili Dejtonski sporazum. U čijim donošenjima su i oni, najaktivnije, učestvovali.
Tako bi on konačno mogao ponovo, kad bude kakva istorijska proslava, da Aljbina Kurtija stavi odmah do Šolca i da se u tom redu doda Zelenski. I Borelj! Španac koji, kao nesumnjivi poznavalac fašizma, te ima pravo da tituliše fašistom koga god on hoće! Nesumnjivi je ekspert za frankizam, što je – demokratska država Par excellence! Posebno posle Ukrajinske krize, gde smo se odjednom suočili sa Evropom u kojoj je antifašizam bio nedopustovo nasilje 1940-ih.
Taj hrabri ratnik Makron koji je, kako se sad vidi, savetovao Ukrajince da udare na Rusiju, uljudno, ali bez prava da se ponuda odbije javlja: „Obraćamo Vam se kao lideru Vaše zemlje, kako bismo apelovali na Vas da pokažete maksimalnu odlučnost i spremnost da donosite teške odluke, koje vode ka napretku u dijalogu između (tzv.) Kosova i Srbije, pod okriljem EU. Nedavne tenzije su pokazale da su konstruktivni koraci napred hitno potrebni, kako na praktičnom, tako i na političkom nivou.“
A poslaće Makron i Šolc i svoje batinaše, njihove savetnike za spoljnu i bezbedonosnu politiku Jensa Pletnera i Emanuela Bona „da pruže direktnu podršku Miroslavu Lajčaku u njegovim zalaganjima“. Batinaši će da „istraže mogućnosti da se proces brzo pokrene napred“.
„Ko Makronu i Šolcu daje pravo da, pred srpskom i evropskom javnošću, traže od Predsednika Srbije ‘maksimalnu odlučnost i spremnost da donosi teške odluke’?“, pita se Živorad Jovanović, nekad ministar inostranih poslova ove zemlje. „Imaju li oni prava da ocenjuju da Predsednik Srbije već nije ‘maksimalno odlučan i spreman’, ili da ne sluša volju svog naroda i ne razume šta su interesi Srbije, pa su se oni, eto, našli ‘na usluzi’ da ga pismom ‘podsete’ na to!? Jesu li se Makron i Šolc ikada zapitali koliko su sami ‘hrabri i odlučni’, na primer, u svom komuniciranju sa američkim predsednikom Bajdenom?“, pita Žika Jovanović, a svi znamo odgovor.
Makron i Šolc jesu „hrabari“, ali nisu ludi da dirkaju Bajdena.“Evropska perspektiva“ ne podrazumeva da bacaš svoje mišljenje pred Amerikance, a da je ono duže od Yes, ili opširno Yes, Sir!
Stvarno, nikad nisam razumeo da li ovi ljudi veruju u ovo svoje brundanje ili se samo prse pred onima koje oni smatraju nedostojnim njihove naklonosti. Doduše, nisam siguran da je Velika Britanija ikad imala premijera kao što je Liz Tras čije su, kako reče izraelski obaveštajac Jakov Kedmi, „umne sposobnosti na nivou žabe“. Što je valjda logična posledica činjenice da Velika Britanija u poslednja tri veka nikad nije bila beznačajnija u svetskoj politici.
Zaista, ko je i kada izuzeo Zapad „od obaveze poštovanja Povelje UN i pravno opšteobavezujuće rezolucije SB 1244?
Ne podseća li držanje Makrona prema Srbiji u vezi sa Kosovom i Metohijom danas na držanje Eduarda Daladiea prema Češkoj i Sudetima 1938? Da li su ikada pomislili da to što traže od Srbije ne može biti doprinos miru i bezbednosti, još manje nekakvoj ‘evropskoj perspektivi zapadnog Balkana’ već verovatnije, razbuktavanju evropskog požara? Balkanu je previše eksperimenata zapadnih geopolitičara.“ (Ž. Jovanović)
Malo je glasova razuma na Zapadu danas. Manje nego 1939. I sad jedino što možete očekivati je da hor bukača koji svakodnevno tumaraju od nemila do nedraga – fon der Lajen, fon Kramon, neki Bilčik i neki ljudi bez karijera i pameti – podržavaju inicijativu i podržavaju agendu.
Ti vatrogasci koji gase vatru benzinom sad će se uhvatiti i svog omiljenog sredstva u destabilizovanju sveta – NVO sektora. Glavno će biti najavljeno gej-pradiranje, evropsko, u Beogradu. Narod, pa država a sad i crkva su objavili javno – ne. Narod odlučno, a država i crkva nepodnošljivo servilno. Ali je rečeno – ne!
Međutim, nevladin sektor kaže – da! Biće, bez obzira na sve. Doći će 15, 20, 40 hiljada paradera iz Evrope. Doći će i takvi autoriteti kao što su američka ambasador i ambasadori „kvinte“ i sve tako neki važni ljudi, Evropljani od velikog ugleda i značaja… Šolc i Makron još nisu najavili svoj dolazak.
Toliko oni drže do države Srbije. Ali, šta ako Srbi odgovore na isti način, kao i Evropljani. Da ne poštuju upozorenja državnih organa. Zašto bi? Obavezniji su „došljaci“ koje narod doživljava kao najmračnije okupatore da se drže upozorenja države nego narod. Država je srpska, njena obaveza prema narodnoj volji je – prirodno pravo. I njena obaveza da se suprostavi okupatorima je obaveza nad obavezama.
Čitam ovih nedelja neke knjige o ratovima po Evropi u prošla dva veka i nikad nigde se ne može naći kako neka strana nudi nekom od koga očekuje savezništvo konop da se obesi. Uvek je Zapad bio arogantan, ali uvek je i bilo nekih ponuda. Nešto.
Šta je razlog tome? Prvo, Zapad ne može da prihvati da evroazijske sile, pre svih Rusija i Kina, “jasno vide svoju šansu da osvoje budućnost za maksimalnu tolernaciju u odnosu na ono što je bilo u eri Zapada“.
Kad bi razumni ljudi bili na vrhu zapadne političke moći – stvari bi bile sasvim drugačije. A pošto imamo bejdenovske kohorte onda se svet kreće ka ratu do sloma. Totalnom hibridnom ratu. U kome nema fronta i pozadine, civila i vojnika. U kome su mediji dobošari i trubači, političari spremni da svoje human resources troše do poslednjeg građanina. Kao što sad igraju do „poslednjeg Ukrajinca“.
I drugo, ovde, s našu stranu, nema nekog ko će kao Viktor Orban, na primer, odlučno i bez ustupanja reći – moj narod misli tako i tako i ja ne mogu da ne činim u skladu s narodnom voljom. Jedine baš „teške odluke“ su one koje znače uspostavljanje fronta odbrane ovog naroda, a odustajanje od zaštite narodnih interesa se drugačije zove.
Nikad naši „zapadni prijatelji“ ne spominju interes niti raspoloženje srpskog naroda. A zemlje su „stare demokratije“. Zanimljivo. Možda mi, ipak, imamo posla sa preminulom demokratijom.
izvor:http://fakti.org/