autor:Miodrag Tasić
Živimo u doba nauke, tehnike, veštačke inteligencije… Zato što je prirodna inteligencija zatajila. Ili je nema dovoljno, ili ne može da dođe do izražaja? Prevladali neinteligentni!
Međutim, i u vremenu neviđenih naučnih dostignuća, sujeverje ne posustaje. Možeš ti čoveku objašnjavati do mile volje da je glupo što se plaši petka 13. , on neće početi novi posao tog dana. Većina vozača, ma koliko bili obrazovani i savremeni, osetiće nelagodu kad im crna mačka pređe put. Retko koja brižna majka neće prosuti vodu za svojim čedom koje ide po peti put da polaže ispit na fakultetu. Premda se ne jednom uverila da je malo koristi od prosute vode. Jedino što je oprala stepenice.
Mnogi od nas ne govore unapred da su konkurisali za neko primamljivo radno mesto. Da ne bi izbaksuzirali stvar. Kao što neće reći da traže stan koji bi kupili, dobro očuvan polovni auto i slično. Jednostavno, ne govori se ništa dok se ne obavi ono što ste naumili. Ipak, ima i drugačijih primera. Predsednik Srbije je najbolji primer za ovo drugo ponašanje.
Naime, Predsednik kao mudar čovek ne može obraćati pažnju na sujeverne tričarije. Naprotiv. On često unapred obznani neku i te kako važnu odluku koju je doneo. Recimo, pomogne novčano Hilari Klinton u predsedničkoj kampanji u Americi. Na pitanje novinara zašto je to uradio, kaže zato što je pametan. Doduše, pobedio je Donald Tramp tada i ispade da naš vođa i nije bio previše pametan. Makar onda je omanuo nekadašnji najbolji student pravnog fakulteta u istoriji. Dešava se!
Pored previše obaveza i dužnosti koje su mu nametnute i koje ozbiljno, savesno i kvalitetno obavlja, pa imamo baš ovo što imamo danas, predsednik stigne da se bavi i sportom. Ne doslovno. Ne igra fudbal, ragbi, ne tuče se u ringu, košarku samo egzibiciono i to s decom, zbog kamera. Možda šah, ako i za to ima vremena? Istina, uči za košarkaškog trenera, ali ne zapostavlja ni ostale sportove. I, mislim, da tu pomalo greši. Ako smem da primetim. Upravo je predsednik države predložio Dragana Stojkovića Piksija za selektora fudbalske reprezentacije Srbije. Usudio bih se da kažem da je omanuo u izboru. Piksi se kao trener nije dokazao nigde u svetu. Na jedvite jade smo se plasirali pod njegovim vođstvom na svetsko fudbalsko prvenstvo. Tamo smo prošli kao bosi preko trnja. Bili smo najgori. Na ovogodišnje evropsko prvenstvo u fudbalu došli smo zahvaljujući sreći i pored činjenice da smo bili u grupi s totalnim autsajderima. Pre ovog prvenstva Englezi su Piksija proglasili najgorim trenerom od svih 24 na takmičenju. Piksi je u potpunosti opravdao engleske tvrdnje.
Posle debakla na evropskom šampionatu u fudbalu, očekivalo se da Piksi podnese ostavku zbog ponovljenog neuspeha. Ili da bude smenjen. Piksi je objasnio da neće podneti ostavku jer je ponosan na dostignuće svojih izabranika i da se iz Nemačke, domaćina takmičenja, u Srbiju vraća uzdignute glave. Nije ni smenjen jer je predsednik rekao da će razgovarati s dvojicom Dragana (Piksijem i Džajićem, drugi slovi kao predsednik Fudbalskog saveza Srbije). Predsednik je razgovarao s pomenutima, mada verovatno ima mnogo važnijih poslova u državi, i Piksi nastavlja da vodi reprezentaciju Srbije. Već uskoro očekuju nas takmičarski susreti s fudbalerima Španije i Švajcarske, i sasvim sigurno nove blamaže i porazi. Takođe i nove provokacije i likovanja Šiptara u dresu Švajcarske.
Nešto slično dogodilo se pre početka tekućih Olimpijskih igara u Parizu. Predsednik države je velikodušno ponudio osvajačima medalja na olimpijadi čak dvesta hiljada evra za zlatnu medalju. Nešto manje osvajačima srebrnih i bronzanih odličja. Plus doživotna penzija kad osvajači medalja napune četrdeset godina života. Zlatni olimpijac recimo dobija doživotnu rentu u visini tri prosečna lična dohotka u Srbiji. Danas je navodno prosečna plata sto hiljada dinara. Osvojiš zlatnu medalju u tekvandou, kajaku ili rvanju slobodnim stilom, napuniš četiri banke i dok si živ primaš trista hiljada dinara, po sadašnjim merilima. Isto koliko rudar u penziji, poljoprivrednik, varilac, to jest, zidar višespratnica koji je godinama radio na temperaturama sličnim današnjim!
Isto tako preuranjeno se govorilo da očekujemo makar deset medalja na olimpijadi. Međutim? Dok nastaje ovaj tekst, pre podne 8. avgusta, imamo samo dve medalje. Istina zlatne, opet bedan učinak. Da nije strelaca i vanzemaljskog Novaka Đokovića, ni toga ne bi bilo. Slutim da je sportistima ponuđena basnoslovna novčana nagrada pomutila razum. I vezala noge. Podbacili ostali strelci, rvači, bokseri, atletičari, odbojkaši… Verovatno će ostatak ekipe doneti još neku medalju, ali biće to daleko od očekivanih deset. Ponovo su Hrvati ispred nas u sportskim dostignućima. Neće biti radosti na dočeku u centru Beograda, predsednik neće likovati, nema pravih poljubaca, rukovanja, oduševljenja. A to sve samo zbog nesmotreno ponuđenog bogatstva i doživotne privilegije za osvojenu medalju. Ko ne bi dobio tremu i strah kada zna da ako izgubi borbu ili utakmicu, gubi toliko mastan zalogaj? Zato treba dobro razmisliti pre nego što nešto izgovoriš. Ili obećaš. Promućkati pre upotrebe. U suprotnom, ostaćemo i bez medalja i bez mnogo čega važnijeg od medalja, ma koliko nas i same medalje koštale!
