Izbeglice i Evropa: ukus veštački izazvane katastrofe

0
847

1200x630_315559_slovenia-appeals-to-eu-for-help-a-700x368U Evropi se dešava nešto neobično. Pred rekom izbeglica sa Bliskog Istoka lideri EU na sve strane pričaju u glas da „kriza koja se razbesnela“ samo što nije uništila Uniju.

Predsednik Saveta Evrope Donald Tusk krizu naziva „politički zemljotres za Evropu“. Predsednik Evropske komisije Žan Klod Junker smatra da je Evropska unija sve nestabilnija i što se tiče integracija, i što se tiče prijema novih zemalja,tako da je verovatno da sve to treba da se završi. Premijer Slovenije Miroslav Cerar tvrdi: „Ukoliko rešenje migracione krize ne bude nađeno, Evropu od raspada deli samo nekoliko nedelja.“ Holandski premijer Mark Rote obaveštava: „Ta kriza može da sruši bazu na kojoj počiva sva naša saradnja“…

U višeglasnom horu se čuje i glas Angele Merkel: „Ukoliko Evropa ne uspe po pitanju izbeglica, to više neće biti ona Evropa o kojoj smo maštali“.

Ali pravljenje ograda u spoljnim granicama EU od zidova i veštačko uterivanje ogromnih ljudskih masa pred nekoliko punktova za njihovo propuštanje jača sumnje da mi u stvari prisustvujemo insceniranju grandioznog spektakla.

Da se prisetimo nekih cifara. Stanovništvo svih 28 članica EU je 2014.godine dostiglo 507 miliona ljudi. Čak i kod najoptimističkijih prognoza dotok izbeglica u Evropu u sledeće dve godine neće premašiti 2 miliona, odnosno na 250 starosedelaca će doći jedan izbeglica, ili čak i manje. Radi upoređenja da uzmemo Veliku Britaniju koja je, mrveći posledice svoje kolonijalne prošlosti , bila prinuđena da prihvati najveći broj izbeglica iz nekadašnjih kolonija. Sada od 63 miliona stanovnika Velike Britanije pola miliona predstavljaju imigranti. Tako 1 imigrant dolazi na 120 iskonskih stanovnika. Imigranti, po pravilu, žive kompaktno, tj.. njihove opštine zauzimaju određena nepopunjena mesta u ekonomiji Velike Britanije i ne vide se nikakvi problemi zbog kojih bi se britansko društvo potreslo.

Zašto je, onda, nastala tolika buka u EU?

Zajedničko mesto u diskusijama evropskih političara predstavlja činjenica da ekonomija zemalja-članica Evropske unije neće izdržati troškove nezvanih gostiju. Ne iznoseći cifre, tvrdi se da prijem, smeštanje, adaptacija i pronalaženje radnih mesta novajlija uopšte ne odgovara džepu Evrope. To je najvažnija tvrdnja. O religijskim, kulturnim i ostalim faktorima ukoliko se i govori, govori se na kraju.

Da Vas podsetimo:  Voljena Srbija… (12) Tužno i sramno, nažalost istinito…

Kako bi se bar uopšteno shvatilo šta se u stvari dešava da pogledamo politiku kancelarke Nemačke Angel Merkel.

U priči o izbeglicama gospođa Merkel je, mada je započela sa spremnošću da primi sve, prešla na ograničavajuće mere , što je u stvari i dovelo do napregnutosti. Zašto je ona to uradila? Jer njena principijelna pozicija, da se propusti većina izbeglica, svi osim ekonomskih, nije se promenila. Međutim – jedna je stvar da se propuste siti i zadovoljni, a druga – izmučeni i spremni na prihvatanje svih uslova, ma kakvi da su. Zato što, kako se polako ispostavlja, zamišljena predstava ima više ciljeva.

Merkel namerava da troškove za prihvat mase beskućnih ljudi premesti sa federalne vlade na lokalne opštine a zato, kako bi se opštine složile da otvore novčanike, potrebna je „humanitarna katastrofa“. To je odlična magija kojom se bavi ne samo kancelar SRN već i ostali lideri najvažnijih država EU. Prirodno, opštine su zbog takve perspektive počele već da zavijaju, jer im to zaista nije lako ali, kako se ispostavlja, evrobirokratiji upravo treba da se zavijanje čuje što jače.

Da možda ne preuveličavamo?

Da čujemo šta o tome kaže opoziciona parlamentarna partija „Levi“ (Die Linke), koja se poslednjih godina pretvorila u vrlo uticajnu snagu Nemačke. Ona direktno okrivljuje generalnog kancelara zbog veštačkog stvaranja katastrofalnih uslova ne samo za izbeglice, već i za najsiromašnije slojeve iskonskog nemačkog stanovništva.

Ispostavlja se da frau kanclerin u federalnom budžetu nema novca. U Nemačkoj je na snazi formula ministra ekonomije Šojblea: Nemačka mora da bude na «crnoj nuli» ili, drugim rečima, država ne sme da podiže nikakve kredite, tj. da dospe u minus. Odatle i zaključak: budžet je podeljen, viška novca nema, država neće nikome da duguje, a o izbeglicama treba da se pobrinu federalne zemlje i opštine.

Kod takvog prilaza izbeglice se nikad neće adaptirati u Nemačkoj. Neće dobiti ni pravo obrazovanje, ni profesiju, ni socijalno osiguranje i medicinsku zaštitu. Naprotiv, većina će postati član „divljeg tržišta rada“, čijim nepostojanjem se „socijalna država Nemačka“ ponosila. A najpreduzimljiviji među njima će popunjavati redove kriminalnih zajednica.

Da Vas podsetimo:  Pismo sa Kosova ili nasilje prištinskih institucija

Evo šta je napisao poslanik Bundestaga iz partije „Levi“ Aksel Trost: „Zbog krize u EU su najviše izgubili deca i mladi. Prema podacima Bertelsmanovog fonda, 26 miliona mladih ljudi se našlo na ivici bede, da budu gurnuto u siromaštvo, uz gubitak posla. Zato politika EU povećava opasnost od borbe za opstanak kod iskonske nemačke mladeži i imigranata. Država mora da prekrši propis o „crnoj nuli“ i da podigne kredite od mnogo milijardi kako bi pokrila najvažnije potrebe. Mi zahtevamo hitan program od 25 milijardi evra kako bi se: ojačala snaga države da ispuni sopstvene socijalne obaveze; da se komunama za prijem izbeglica da hitna pomoć u iznosu od 10 milijardi evra; da se hitno doradi specijalni federalni program o 500.000 stanova za ljude sa niskim prihodima i za izbeglice, u iznosu od 8 milijardi evra; da se razrade programi besplatne profesionalne obuke i učenja jezika, integracije i konsultacioni punktovi, vrednosti 7 milijardi evra. Prvi prijem izbeglica mora da se u potpunosti prenese na centralne organe vlasti. Posle toga država mora na sebe da preuzme razmeštanje izbeglica. Međutim, koalicija na vlasti ne pokazuje spremnost da se tako i ponaša. Šta više, stresanjem obaveza na federalne zemlje ona tone u protivurečnosti“. Stvarno, ni Nemačka, ni ostale zemlje Evropske unije neće da učine ništa od onoga što je nabrojao poslanik bundestaga.

Stiče se utisak da uzbuna koju su podigle zemlje Evropske unije ima za cilj da pripremi stanovništvo za veštački stvoreno pogoršanje situacije. Ali zbog čega, pa oni nisu neprijatelji sopstvenog naroda?

Kako bismo odgovorili na ovo pitanje treba da se osvrnemo 15 godina unazad kada su, zahvaljujući protestima javnosti, prekinuti pregovori najvećih zapadnih kompanija o takozvanom Sporazumu o investicijama (MSI). Cilj tog sporazuma je bio da transnacionalne kompanije dobiju isti pravni status kao i nacionalne države. U praksi bi to potpuno pomerilo državu od regulisanja ekonomije i uništilo tarifne sporazume zemalja EU koji su garantovali prava radnih ljudi. Projekat je prekinut zahvaljujući otporu javnosti i parlamenata. Sada se pravi nov pokušaj da se preko Transatlantskog trgovinskog i investicionog partnerstva (TTIP) koje predlažu Amerikanci dođe do istog rezultata. Određivanje prioriteta prava investitora u odnosu na zakonodavstvo pojedinih zemalja pravno će da ojača nadnacionalnu vlast najvećih korporacija tako što će je učiniti neospornom.

Da Vas podsetimo:  Moj pogled na život u Norveškoj!

Tu možemo da se prisetimo da je u svoje vreme Evropska unija izgubila od Svetske trgovinske organizacije spor do koga je došlo zbog genetski modifikovanih prehrambenih proizvoda. I dužna je da po odluci STO plati desetine miliona evra kazne zato što je zabranila hormone rasta za ishranu stoke koja se gaji zbog mesa. STO je samo jedan od instrumenata širenja kontrole najvećih korporacija nad svetskom trgovinom. Sporazum o TTIP usavršava te instrumente.

Razlozi za takav pritisak transnacionalnih kompanija su jasni: oni sebe osiguravaju od opasnosti kraha finansijsko-ekonomskog sistema koji se zasniva na dolaru. Međutim, organizatori krize su dobro naučili lekciju propasti od pre 15 godina. Sada se javnost EU temeljno priprema da TTIP za njih predstavlja spas. Odatle i reka izbeglica ka Evropi, koja se povećava skokovito, i žice sa mirovnim regulisanjem u Siriji, i pritisak napregnutosti kod evropskog stanovništva.

Planira se da će Sporazum o TTIP biti potpisan i stupiti na snagu 2016.godine. Tada treba da se očekuje maksimum protestnih talasa. Da se taj talas sretne – pripremaju se i oni koji Evropu vode u zagrljaj Transatlantskog partnerstva. Igra se klasična predstava u kojoj se pažnja stanovništva odvlači na veštački izazvan „problem izbeglica“, a potpisivanje sporazuma će biti prikazano kao izlaz iz komplikovane ekonomske situacije.

Zapitaćemo se: a šta je sa vođama evropskih naroda? Pa, vođe samo igraju uloge koje su im dodelili prekookeanski rukovaoci lutaka.

Dmitrij Sedov

FSK

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime