Izbor Srbije: za novi početak ili za konačan slom

U petnaestoj godini vladavine koja je Srbiju pretvorila u kriminalni kartel sa ružičastom oblandom, ovoj zemlji ukazao se realan izbor.

Izbor je realan, jer je stvorena društvena snaga dovoljno jaka da vidljivo uzdrma monolitni režim lične vlasti. Za nepune dve godine dogodila se promena koja je izmenila političku sliku zemlje. Unutrašnja sila te promene jeste opštenarodna pobuna predvođena studentskim pokretom. Svi prethodni javni protesti – poljoprivrednika, nastavnika i profesora, radnika, lokalnih samouprava, brojnih profesija i građana – okupili su se oko studentskog pokreta nastalog kombinacojom istorijske nužnosti i slučajnosti. Taj novi fenomen u Srbiji izvojevao je prevremene izbore, prvi put ne po volji diktatora, kao što se dogodilo četiri puta za devet godina izborne diktature, nego po volji predvodnika pobune – studentskog pokreta.

Prevremeni izbori su preoblikovali stalna društvena previranja, od tragedije 1. novembra 2004. nadalje, u politički proces koji stremi ključnoj istorijskoj odluci. Velika pobuna sama po sebi jeste politična, ali se ona tek u posebnim situacijama kristalizuje u konkretan politički činilac. U našem slučaju, reč je o novom političkom akteru koji ozbiljno konkuriše za vlast. Za nepune dve godine fasadna demokratija Srbije, koja prekriva državnu zgradu autokratske konstrukcije, pretvorila se u vidljivo političko polje sa samo dve suprotstavljene strane.

Kako je, ukratko, do toga došlo. Izgradnju diktatorske vladavine u Srbiji pratio je raspad domaće stranačke strukture. Odmah posle izbora iz 2012. godine, mogla se uočiti prva stranačka anomalija – rapidan rast nove hegemone stranke, s jedne strane i obrnuto srazmeran pad stranaka koje su davale ton postoktobarskom (2000) poretku države, s druge strane. Već prvi izbori nove vladajuće strukture 2014. godine pokazali su pravu prirodu novog režima – njegovo korišćenje svih državnih institucija, pa i izbora, za gradnju poretka neograničene vlasti jedne političke falange. Uporedo sa tim procesima, umesto očuvanja i jačanja bloka – levog i desnog – opozicionih stranaka, došlo je do njihove unutrašnje fragmentacije i gubljenja u moru hiperpartijskog opozicioniranja. Svi naredni izbori, a bilo ih je više, pokazali su nemoć opozicionih stranaka, ne samo zbog teških izbornih neregularnosti hegemona, već i zbog njihove nesposobnosti za koordinisano delovanje protiv narastajuće diktature.

Kada je opšte nezadovoljstvo u društvu dostiglo stepen potencijalne pobune protiv režima, i kada je taj proces dobio vođstvo u studentskom pokretu, opozicione stranke nisu osetile potrebu okupljanja u sopstveni blok, bilo jedinstven po ugledu na nekadašnji DOS, bilo na politički slabijoj ideološkoj osnovi. Koliko god stranke bile na strani studentskog pokreta, takav jedinstveni ili dvojni blok morao je sebe da afirmiše na otvorenoj sceni političkog grupisanja i tako nađe mesto na široj opozicionoj podlozi. Naprotiv, stranke su se još dodatno fragmentisale povodom razlike u izbornom stavu prema studentskoj listi.

Rezultat ubrzanog procesa demontaže stranačkog sistema u Srbiji jeste predizborna situacija sa samo dve političke strukture koje se direktno sučeljavaju. Tu činjenicu ne demantuje broj izbornih lista marginalnih i anonimnih učesnika, koje je produkovao veliki izborni inženjering režima. A kada je reč o ostacima nekada vladajućih stranaka, njihovo učešće na ovim izborima svodi se na strategiju ličnog opstanka u borbi za prelaženje izbornog cenzusa. Kada bi se bar imalo odaljile od ovog cilja, videle bi da su u ključnom istorijskom momentu spale na ulogu sitnog šićarđije.

I zaista, mi danas prisustvujemo pravom političkom megdanu. Tu nije reč o tzv. referendumskoj atmosferi. Sadašnja izborna situacija daleko je od referenduma koji se po pravilu odvija u zakonski regulisanim uslovima i mirnoj takmičarskoj atmosferi. Doduše, i referendum ishodi izborom „ili-ili“, ali bez egzistencijalnih posledica. Za Srbiju je pitanje: da li će zadržati stanje kriminalnog kartela ili će izaći iz njega. O tome će odlučiti ovaj dvojni (a kakav bi drugačiji bio) megdan. Prema tome, mi danas nemamo više izbornih igrača osim dva. Svi ostali su ili marginalci ili račundžije ili posmatrači. Što bi studenti rekli: nebitni.

O ovome dobro svedoči predizborna atmosfera u Srbiji. Po svojoj intenzivnosti, dugotrajnosti (mnogo pre raspisivanja izbora), krajnjoj međusobnoj kontradiktornosti dve strane, apsolutnoj nejednakosti u raspolaganju silom, novcem i medijima, po razlici u etičkim i intelektualnim kapacitetima i mnogo čime drugim, oppšta atmosfera u društvu daleko prevazilazi oktobarsku promenu iz 2000. godine. Ovde je reč o spoju događaja istorijskog i sutuacionog značaja. U situacionom smislu, ovi izbori mogu biti ključan trenutak promene. U istorijskom smislu, oni odlučuju o razbijanju glavne kapije naprednjačko-radikalskog utvrđenja u koje je sabijena Srbija. Simbolički kazano, ako društvo ponovo oslobodi državu koja je služila svekolikoj korupciji i kriminalu, biće uklonjena osnovna prepreka ponovne gradnje države koja bi konačno služila svojoj osnovnoj svrsi.

Stoga nije opravdana apstinencija koja se povodi brigom o delovanju novog upravljačkog aparata posle moguće studentske pobede. O tome su danas moguće samo pretpostavke. Za razliku, ostanak postojećeg režima ne podleže nikakvim pretpostavkama; on je apsolutno poznat i sa njim nema iznenađenja. To znači, da i najveći skeptik ne može da negira otvorenu mogućnost posleizbornih promena u korist Srbije. Jedino ne bi bilo opravdano predviđati nekakve brze i maksimalističke promene imajući u vidu stepen razorenosti države koju bi ostavila današnja politička kasta.

Ukratko, Srbija danas ima izbor između dva moguća izborna ishoda, od kojih samo jedan otvara mogućnost temeljnih promena. One bi svakako izostale ako bi Srbija birala ostanak režima, što bi bilo ravno njenom sigurnom nestanku.