Od birača se i na ovim izborima, zakazanim za 25. oktobar, traži da poveruju ličnim obećanjima i minimalističkim izbornim programima, koji ne samo da su protivni suštini parlamentarizma jer više skrivaju nego što otkrivaju, već najčešće nemaju uporišta u stvarnosti
Kada analiziramo konkretnu predizbornu kampanju, u ovom slučaju parlamentarne izbore u Srbiji zakazane za 25. oktobar, trebalo bi razlikovati normativnu i stvarnu stranu ovog pravno-političkog procesa.
Osnovni postulati
Važeći Ustav u članu 1. određuje načela na kojima počiva država Srbija. Budući da se kao osnovna načela navode, pored ostalog, načela građanske demokratije, vladavine prava i poštovanja ljudskih i manjinskih prava, Ustav Republike Srbije i iz njega proistekla državna organizacija pripadaju tipu zapadne liberalno-demokratske ustavnosti.
Shodno tome, normativna strana parlamentarnih izbora u Srbiji temelji se na osnovnim postulatima liberalne demokratije. A osnovna ideja na kojoj počiva organizacija vlasti liberalno-demokratskih ustava, po rečima Ratka Markovića, jeste Rusoov politički konstrukt „narodne suverenosti, odnosno društvenog ugovora“ (ovde). S tim u vezi, Marković objašnjava da se „prema toj teoriji, državna vlast nad pojedincima zasniva na ugovoru, kojim se oni odriču prvobitne potpune slobode, da bi se podvrgli spoljnoj vlasti“. Sledstveno tome, iz ugla liberalno-demokratske ustavnosti „jedina legitimna vlast je ona koja se zasniva na pristanku podvlašćenih“, pri čemu su „izbori za organe vlasti svojevrsni društveni ugovor koji birači zaključuju međusobno“.
Pošto je u liberalno-demokratskoj ustavnosti nacija (ili narod) nosilac najviše i nedeljive, tj. suverene vlasti, u predstavničkim demokratijama parlament nema originernu, već od naroda delegiranu vlast, a predstavnik, tj. poslanik izabran na slobodnim i fer izborima predstavlja opšte interese nacije, a ne pojedinačne interese određenih birača.
Zbog toga, kako primećuje Norberto Bobio, u savremenim predstavničkim demokratijama je zabranjen imperativni poslanički mandat (ovde). Budući da biračko telo, tj. nacija ili narod, određuje ko će u njegovo ime vršiti vlast, onda je, kako primećuje R. Marković, „osnovno pitanje predstavničke demokratije kako omogućiti biračkom telu da izabere predstavnike koji će na najbolji način vršiti njegovu volju“.
Stoga je u kolevci parlamentarnog sistema – Velikoj Britaniji, tokom usavršavanja ovog sistema organizacije vlasti formulisana teorija mandata. Rečju Marka Pavlovića, „po toj teoriji vlada nema pravo da traži od Doma komuna da odlučuje o nekom krupnijem pitanju, odnosno značajnijem zakonu, ako donošenje takvog zakona nije bilo predviđeno programom pobedničke stranke koja je obrazovala vladu“.
Dakle, „teorija mandata tera političke stranke da svojim izbornim programima najave sve značajnije mere koje, u slučaju izborne pobede nameravaju da sprovedu“, a „donositi zakon bez izborne najave, značilo bi zloupotrebiti poverenje biračkog tela, jer ono nijednoj partiji ne daje carte blanche za upravljanje zemljom“ (ovde).
Pošto se sistem vlasti u Republici Srbiji u ustavnopravnoj teoriji ocenjuje kao racionalizovani parlamentarizam, za njega važi sve što je napred već navedeno. S druge strane, izborna praksa od obnove višestranačja u Srbiji, a naročito od 2008. godine, obiluje primerima zloupotreba poverenja biračkog tela u skupštinskim i predsedničkim izborima, čime se u primeni sistem organizacije vlasti u Republici Srbiji izvitoperava i udaljuje od normativnog modela.
Dovoljno je ovom prilikom setiti se kardinalno važne neispunjene predizborne „zakletve“ Tomislava Nikolića sa predizbornog skupa u Kosovskoj Mitrovici, 11. aprila 2012. godine, da će poništiti sporazume koje je Borko Stefanović potpisao sa predstavnicima tzv. Republike Kosovo, a pod pokroviteljstvom Evropske unije (ovde).
Tokom predizborne kampanje za parlamentarne i predsedničke izbore u maju 2012. godine, Aleksandar Vučić je u svojstvu zamenika predsednika SNS rekao da je kampanja te stranke „uglavnom bazirana na osnovnim životnim problemima“, ali i da u SNS „od teme Kosova ne bežimo“, te da će se „našem narodu obratiti i poslati poruku da je Kosovo i Metohija u sastavu Srbije“ i da se „Srbija mora pridržavati svog Ustava“ (ovde).
Kosovsko pitanje
Kako se SNS posle izborne pobede odnosila prema obećanju datom biračima, tj. prema Kosovu i Ustavu, videlo se posle manje od godinu dana kada je potpisan Briselski sporazum. Ovaj Sporazum je iz ugla Ustava Srbije naš vodeći savremeni ustavni pravnik, Ratko Marković, tada ocenio sledećim rečima:
Suština inače kratkog teksta Sporazuma je u odricanju Srbije od svih funkcija državne vlasti na teritoriji svoje Autonomne Pokrajine Kosovo i Metohija u korist samoproglašene Republike Kosovo i time u prećutnom prihvatanju jednostrane secesije te pokrajine. Da zamagli ovakvu suštinu, politički činilac je pribegao mnogim lukavstvima. Da ne bi izgledalo da pregovaraju dva ravnopravna partnera koji imaju jednako svojstvo države, pregovori u Briselu se, po imenima glavnih gradova pregovarača, nazivaju ‘pregovori između Beograda i Prištine’, da bi se prikrilo formalno svojstvo Hašima Tačija, govori se o dijalogu ‘sa Privremenim institucijama samouprave u Prištini’, da bi se sakrila sadržina Sporazuma, on se ‘prihvata’ zaključkom Vlade i postaje njegov sastavni deo, ali se taj zaključak ne objavljuje.
Narodna skupština pak „prihvata“ izveštaj Vlade s maratonskim naslovom, sračunatim na to da opseni prostotu, u kojem je i tekst Sporazuma, ali se sam tekst izveštaja Vlade ne objavljuje u ‘Službenom glasniku Republike Srbije’ kao prilog objavljenoj odluci. Ne treba biti jednak pravni lisac pa razumeti smisao ove verbalne akrobatike – da Sporazum izbegne giljotinu ustavnosudske kontrole .
Ipak, čini se da se najveće izigravanje birača prethodnih osamnaest godina dogodilo pod izbornom parolom – I Evropa (tj. Evropska unija) i Kosovo. To je najpre bilo programsko načelo i predizborno geslo sa kojim su pred građane, počev od izbora 2008. godine pa do izbora 2012. godine, izlazili Demokratska stranka i Boris Tadić (ovde, ovde). A onda je isto geslo na parlamentarnim i predsedničkim izborima 2012. godine preuzela novoosnovana Srpska napredna stranka.
Radio Slobodna Evropa je tokom predizborne kampanje za izbore 2012. godine ukazala na sledeću krupnu novinu koju su političkom životu u Srbiji doneli tadašnji izbori: „Prvi put su dve vodeće partije, vladajuća Demokratska predsednika Borisa Tadića i opoziciona Napredna predsedničkog kandidata Tomislava Nikolića – proevropske“. „Prvi put nakon svrgavanja Slobodana Miloševića sa vlasti 2000. godine, posle decenije ratova na Balkanu, glavne političke snage na srpskim predsedničkim i parlamentarnim izborima u nedelju imaju isti cilj — članstvo u Evropskoj uniji“, zaključeno je tada u komentaru Radio Slobodne Evrope na makedonskom jeziku (ovde).
Ovo programsko i izborno načelo predstavlja najveće izigravanje birača stoga što su evrointegracije Srbije pre svega u službi odricanja Srbije od Kosova i Metohije, kroz tzv. proces normalizacije odnosa između Srbije i tzv. Republike Kosovo pod pokroviteljstvom Evropske unije, koji bi na kraju trebalo da dovede do zaključenja sveobuhvatnog pravnoobavezujućeg sporazuma o normalizaciji odnosa, što nije ništa drugo nego de iure priznanje separatističkog entiteta kao nezavisne države od strane Srbije (ovde).
Međutim, od zaključenja Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju sa Evropskom unijom, 2008. godine, nijedna od vodećih političkih stranaka, sa izuzetkom DSS-a u izbornoj kampanji 2008. godine, nije u prethodnim izbornim kampanjama otvorila pitanje odnosa Kosova i Metohije, tj. teritorijalnog integriteta Srbije, i procesa pristupanja Srbije Evropskoj uniji. Neotvaranjem ovog pitanja u predizbornim kampanjama svih prethodnih godina zloupotrebljavala se i izigravala volja 87,3 odsto građana Srbije (ovde) koji se protive učlanjenju Srbije u EU po cenu odricanja od Kosova i Metohije.
Sledstveno tome, zaobilaženjem ovog krucijalnog državnog i nacionalnog pitanja u predizbornim kampanjama dobijao se politički nereprezentativan i nelegitiman parlament. A time što su vlade bez konsultacija birača, tj. nacije, nastavljale da vode politiku evrointegracija, uz prateću postepenu, ali sigurnu amputaciju Kosova iz sastava Srbije, kršila se teorija mandata i u praksi se dobijao fingirani parlamentarizam, koji ima tek daleke veze sa normativnom slikom organizacije vlasti u Srbiji.
Ponavljanje istog
Sva je prilika da će birači i na parlamentarnim izborima 25. oktobra, protivno teoriji mandata, dati carte blanche budućoj parlamentarnoj većini i njenoj vladi u ključnim nacionalnim i državnim pitanjima, među kojima su odnos evrointegracija i odbrane teritorijalnog integriteta Srbije, tj. KiM, odnos evrointegracija Srbije i obaveze Srbije da pomaže i podržava Republiku Srpsku, Srbe u Crnoj Gori i regionu, ukupna ekonomska korist i šteta od evrointegracija, odnos evrointegracija i politike vojne neutralnosti i multivektorske spoljne politike.
Zaklinjanje glavnih političkih rivala, izborne koalicije okupljene oko SNS i tzv. Studentske liste, da neće priznati tzv. Republiku Kosovo i da će poštovati odredbe Ustava o Kosovu i Metohiji, u suštini ne govore ništa. Pritom, ne samo stoga što ni u prošlosti predizborna zaklinjanja na poštovanje Ustava u pogledu Kosova nisu imala nikakvu težinu, nego naročito što na status Kosova i Metohije, tj. teritorijalni integritet Srbije, veći uticaj ima proces evrointegracija i Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju sa Evropskom unijom, kao svojevrsni protivustavni nadustav, nego važeći Ustav Srbije.
A o tom kobnom uticaju glavni akteri izborne utakmice uporno ćute i time posredno pokazuju sa kojim inostranim centrom moći pre svega ne žele da se konfrontiraju, tj. čijem su uticaju najpodložniji.
Ni zaklinjanja jedne i druge strane da se neće pridružiti zapadnim sankcijama Rusiji ne govore mnogo, ako se ovo pitanje ne osvetli iz ugla obaveza koje Srbija ima u procesu evrointegracija. Naročito, nakon najnovijeg objavljivanja delova dokumenta Evropske komisije o reformi procedure prijema novih članica u Evropsku uniju, koji podrazumeva „postepenu integraciju“ i koja će pre svega zavisiti od spoljnopolitičke usklađenosti država-kandidata (ovde).
Zasedanje Evropskog saveta za opšte poslove za okruglim stolom sa predstavnicima zemalja Zapadnog Balkana, Brisel, 22. septembar 2026. (Foto: European Union)
Sve to jasno pokazuje da je izborna parola – I Evropa i Kosovo (a uz nju i Evropa i Rusija) – pod čijom se apsolutnom dominacijom odvijaju svi izbori u Srbiji od 2012. godine, pa i izbori zakazani za 25. oktobar, izgubila bilo kakvo uporište u stvarnosti, ako ga je uopšte ikada i imala.
Umesto da im se otvoreno predstave prednosti, gubici i rizici daljeg ostanka Srbije na putu evrointegracija, glavni politički rivali i na ovim izborima od birača traže da u uslovima referendumske atmosfere i političke mobilizacije, a u ime političke oportunosti, ne samo odbace svaki državni i nacionalni rezon, već i trezveno rasuđivanje, te da poveruju njihovim ličnim obećanjima i minimalističkim izbornim programima, koji ne samo da protivno suštini parlamentarizma više skrivaju nego što otkrivaju, već najčešće, kao što pokazuju evrointegracije, nemaju uporišta u stvarnosti.
Izborna parola I Evropa i Kosovo (a uz nju i Evropa i Rusija) je izgubila bilo kakvo uporište u stvarnosti
Na taj način dobiće se politički nereprezentativan parlament, koji će putem fingiranih izbora imati i fingirani legitimitet. Jer, ako su „izbori za organe vlasti svojevrsni društveni ugovor koji birači zaključuju međusobno“, ne može se društveni ugovor uspostaviti na minimalističkim predizbornim programima i ličnim obećanjima.
Istovremeno, škrte predizborne izjave pokazuju da se mogu samo očekivati personalne smene na vlasti u okviru strateškog pravca koji je definisan 2008. godine zaključenjem SSP. Jer, šta, primera radi, znači poštovanje ustavnih odredbi o Kosovu i Metohiji, ako se politički protivnici naprednjaka u predizbornoj kampanji ne obavežu na oglašavanje ništavim protivustavnih briselskih sporazuma?
Za razumevanje stvarne prirode takve fingirane predizborne kampanje u kojoj se od birača očekuje da učestvuju u jednoj farsi, koja samo po formi i rezultatu – smeni vlasti – opominje na izbore po liberalno-demokratskom modelu ustavnosti, kao i za razumevanje prave prirode političkih organizacija koje učestvuju na izborima, od odlučujuće pomoći nije normativna slika utvrđena našim Ustavom, niti stavovi klasičnih liberalnih pravnih i političkih pisaca. Ono čemu smo svedoci mnogo više opominje na onaj model koji engleski sociolog i politikolog Kolin Krauč naziva „postpolitikom“ i „postdemokratijom“ (ovde). Pri čemu, pojedini ruski autori, na tragu Duginove misli, postpolitiku posmatraju kao fenomen Postmoderne i njene dekonstrukcije osnovnih principa Moderne, tj. kao svojevrsno „poricanje poricanja“ (ovde).
NASTAVIĆE SE…
autor:Zoran Čvorović je profesor Pravnog fakulteta u Kragujevcu. Ekskluzivno za Novi Standard.
