Ko ima izbor ima i slobodu – smislio je nekad neko pametan, ali svi u Srbiji ne bismo bili to što jesmo da ne prkosimo svemu, pa čak i logici, koja je u pomenutoj mudrosti više nego evidentna.
Mi ćemo 26. aprila imati izbore, ali to ne znači da smo slobodni.
Neki će zbog ove konstatacije negodovati, neki će reći da je to nemoguće, ali slučajno ili ne, istog dana kada su raspisani izbori, objavljen je i izveštaj “Fridom hausa”, svetske organizacije koja meri nivo sloboda.
Rezultati nisu ni malo povoljni po nas – Srbija je među zemljama sa najvećim padom sloboda u poslednjih 10 godina.
U toj grupi od 29 zemalja, mi smo na 20. mestu. Srbija je i dalje delimično slobodna zemlja, a sloboda medija, diskreditacija i maltretiranje opozicije, kao i utisak nesmenjivosti vladajuće partije i dalje su glavni problemi koje primećuju u ovoj organizaciji.
Mi koji živimo ovde dodatno primećujemo da se vladajuća stranka igra sa našim ličnim podacima, pa su njihovi emisari sa tabelama na naša vrata počeli da kucaju i pre nego što su izbori raspisani.
Vode evidenciju ne o svakom glasu, nego o svakom glasaču, novinari se prisluškuju, a zaposleni u javnom sektoru ucenjuju – pa zar nije onda logično pitanje da li u svim ovim nezakonitostima i zlouptrebama uopšte ima slobode za običnog čoveka.
Čemu izbori, ako neko unapred zna koji glasač će da bojkotuje, ko će da podrži opoziciju, a ko vlast? Ako neko unapred zna koji medij kakav tekst priprema? I čini sve da to spreči ili okrene u svoju korist.
Ali da se vratimo na rezultat “Fridom hausa” – beležimo pad sloboda zadnjih 10 godina. Ko je nama građanima za to kriv?
Dakle, najmanje 10 godina mi dozvoljavamo da neko kome smo mi, opet na nekim izborima, dali tu moć, sebi prilagođava, a zapravo urušava sistem uskraćujući nam slobodu. I nikom ništa. Osim što možda ponekad opsujemo od muke. Ili što pustimo koju suzu kad nam prijatelji, rođaci i deca odlaze tamo negde gde se lakše diše.
Umesto da se kaže “dosta” i “neću”, mole se rođaci i komšije da postanu naši “kapilarni glasovi”, umesto da se stisne pesnica, stisne se sendvič, a umesto zastava slobode, maše se stranačkim transparentima.
Na mikro-primeru iz Leskovca se vidi da su današnje geneacije spremnije da ustanu protiv homoseksualaca, nego za sopstvena prava. Ali i to je produkt već pomenutog višegodišnjeg urušavanja sistema.
I sada ti isti koji su nam prethodnih godina natenane oduzimali slobodu pozivaju na glasanje kako bi čitavom procesu dali legitimitet i stvorili privid normalnosti, zaboravljajući da mudrost sa početka teksta može i drugačije da se čita – kada nema slobode, nema ni biranja. Zato su i izbori besmisleni.
