Žao mi je što ne mogu Vuletiću baš u potpunosti da vratim kompliment. Naime, sa njim je nekada zaista BILO lepo raspravljati. I možda će jednog dana ponovo biti – kada ne bude morao ili hteo da zastupa besmislene teze poput ove o „državotvornom karakteru“ Vučićeve odluke o vanrednim izborima. Dotična, pak, tvrdnja toliko je nesuvisla i apsurdna da mi je pomalo neprijatno da o tome s njim raspravljam. A verovatno je neprijatno i Vuletiću, pa valjda zato neprestano menja temu i zamenjuje teze.
Tako se, pored ostalog, ponovo vraća na moje „rusofilstvo“, koje, kako veli, „nije nikakva tajna“. (Nije tajna ni njegovo „prorežimstvo“, ali dobro, ostavimo to sad.) Elem, voli i on Rusiju, kaže. I lukavo dodaje kako voli i Kubu, Brazil, Japan… “Ali to nema veze sa ozbiljnim spoljnopolitičkim izborima“, kaže on. A sa čim ima veze? I nije ovde reč o tome koga i šta Vuletić voli. Pitanje je samo ima li Srbija danas neku realnu spoljnopolitičku alternativu, ili je osuđena na bezalternativni put ka EU, sa svim uslovljavanjima i ucenama od strane velikih i malih članica koje je na tom putu čekaju.
Usrdno se nadam da će se sa pozicije novoizabranog člana Upravnog odbora RTS-a Vuletić založiti da na „javnom servisu“ bude više ozbiljne debate, a ne samo horskog evrounijskog pevanja
Usrdno se nadam da će se sa pozicije novoizabranog člana Upravnog odbora RTS-a Vuletić založiti da na „javnom servisu“ bude više ozbiljne debate, a ne samo horskog evrounijskog pevanja i rado ću – ako budem pozvan – sa Vuletićem učestvovati u raspravi o strateškim geopolitičkim orijentacijama, koja se konstantno izbegava sa obrazloženjem da je „Srbija već izabrala“. Takođe, bilo bi zanimljivo čuti da li Vuletić i danas, kao pre nekoliko godina, smatra da je „biti protiv EU sramota“? Ali, kao što rekoh, to je druga tema, koje se Vuletić uhvatio jer na onoj osnovnoj – motivacija za raspisivanje vanrednih izbora – njegova konstrukcija beznadežno škripi.
Uočite razliku. I sam Vuletić priznaje da sam njegov glavni argument korektno interpretirao. Nasuprot tome, on moj nije nijedan. (Sem što šatro „profesorski“ pokušava da ocenjuje gde sam i u čemu sam u svom odgovoru „napredovao“, a u čemu ne.) Ko nije čitao moj tekst, na osnovu onoga što stoji u Vuletićevom odgovoru ne bi uopšte mogao da shvati šta ja tvrdim. Dok sam ja njegovu tezu izložio ključnim citatom i još povrh toga više nego korektno parafrazirao. (Da ne kažem da sam predstavio bolje nego što je to izloženo kod samog Vuletića.) Ali možda tražim previše. Već i samo korektno navođenje mojih reči bilo bi fatalno za njegovu tezu. Ne zato što su moje reči posebno genijalne, već zato što je njegova teza o državotvornim razlozima za raspisivanje još jednih vanrednih izbora gotovo apsolutno i tragikomično besmislena.
Već i samo korektno navođenje mojih reči bilo bi fatalno za njegovu tezu. Ne zato što su moje reči posebno genijalne, već zato što je njegova teza apsolutno i tragikomično besmislena
Zato mora da šmira, izvrće mi reči, menja teze i pokušava da mi drži čas iz logike i metodologije. (Uzgred, racio, logika i metodsko obrazovanje se demonstriraju i upražnjavaju, a ne dokazuju tako što se izgovaraju i što će na njih da se isprazno poziva.) Vuletić tvrdi kako sam „prihvatio njegovu osnovnu tezu“ (naravno da nisam). Tvrdi kako ja tvrdim da će Vučić na ovim izborima zabeležiti isti ili bolji rezultat, Nisam to tvrdio, već samo rekao da će, čak i ako se to dogodi, SNS verovatno ipak imati manje poslanika, s obzirom da će verovatno biti manji rastur, odnosno manji broj propalih glasova. I to nije nimalo protivrečno sa tvrdnjom da su izbori raspisani iz politikantskih i stranačkih razloga (kao što Vuletić želi i nada se da me hvata u nekoj nelogičnosti), već samo znači da je Vučić svestan da bi kroz godinu-dve dana njegov, i sada veštački održavani rejting neminovno bio niži nego danas. Ali to je poznat i stari polemičarski manir koji Vuletić primenjuje: „Što ga zaspem sa više besmislenih optužbi, biće mu teže da na ograničenom novinskom prostoru na njih stigne da odgovori, pa će izgledati kao da sam u pravu i da odgovora i nema.“
Vuletić misli da slavodobitno poentira kad kaže da „tvrdnja da izbori doprinose rastu autoritarizma, jeste apsurdna“. E, pa nije. Zavisi koji i kakvi izbori. Ima nekakvih „izbora“ i u Severnoj Koreji. Bilo ih je i u Enver Hodžinoj Albaniji. Da ne pominjemo nacističku Nemačku, gde je tamošnji kancelar čak dva puta u toku jedne godine raspisivao vanredne izbore da bi, u atmosferi pogroma i hapšenja opozicionih poslanika, stigao do – najpre – 44, a zatim 92 odsto dobijenih glasova. A i kasnije je, iako su od novembra 1933. u rajhstagu sedeli samo pripadnici njegove nacionalsocijalističke stranke, povremeno voleo da „testira volju naroda“ na vanrednim izborima (popravljajući rezultat na 98,8 i 99,1 odsto). Elem, nadam se da je sada i Vuletiću jasno da moja tvrdnja da izbori, kada se odigravaju u neregularnim uslovima, itekako mogu doprinositi rastu autoritarizma baš i nije tako apsurdna?
Doduše, i sam Vuletić relativizuje i ublažava svoju slavodobitnu tezu kad kaže: „da bi se postigla očekivana stabilnost i obezbedio evropski i reformski put koji zagovara vlada podrazumevaju se fer i slobodni izbori (podvukao Đ. V.), bar na nivou koji je dostignut u poslednjih petnaest godina“. Ali to i jeste upravo moja poenta. Naime, i taj, ne bog zna koliki, „dostignuti nivo“ fer i demokratske izborne procedure danas je u Srbiji ozbiljno doveden u pitanje. Kao što se iz dana u dan dovodi u pitanje autonomija svih procedura i nezavisnost svih institucija – među kojima je i institucija vanrednih parlamentarnih izbora.
Zar Vuletić ne primećuje kakva je atmosfera u elektronskim medijima? Zar ne vidi kako se institucije danas brutalno instrumentalizuju i doslovno stavljaju u funkciju jedne stranke i jedne ličnosti?
Zar Vuletić ne primećuje kakva je atmosfera u elektronskim medijima? Zar ne vidi kako se institucije (koje – tu ćemo se verovatno složiti – ni ranije nisu baš pucale od nezavisnosti i autonomije) danas brutalno instrumentalizuju i doslovno stavljaju u funkciju jedne stranke i jedne ličnosti? Da li vidi kako izgleda svaki dolazak premijera Vučića u skupštinu i na šta ga to podseća u bližoj i daljoj prošlosti? I kad smo već kod skupštine, da li Vuletić zaista veruje da je ovaj poslednji skupštinski cirkus sa napuštanjem sale poslanika parlamentarne većine spontani akt uvređenih pojedinaca, ili, pak, samo još jedna režirana predstava? I na šta mu ta providna farsa sa najvišim telom zakonodavne vlasti liči i da li ga brine?
Ili, ako mu se to sa skupštinom čini kao suviše nevažna stvar (pošto on voli da se bavi samo globalnim aspektima tipa EU, Rusija, „reforme“ i slično), da li ga brine i na šta ga podseća simptomatičan incident koji se prošlog septembra dogodio u Novom Sadu, kada je grupa „spontano okupljenih građana“, na čelu sa pojedinim gradskim funkcionerima i aktivistima SNS-a (u majicama na kojima je pisalo „Aleksandar Vučić – SNS“), bukvalno fizički napala i sprečila predstavnike DS da održe prethodno uredno najavljenu konferenciju za medije na trgu ispred gradske kuće? Pitam Vuletića na šta ga podsećaju takva „spontana okupljanja“, da li ga brinu i da li mu bude određene istorijske asocijacije?
Da li se Vuletić seća „toplog zeca“, gotovo linča, kojem je – u jesen 2013 – od strane isto tako „spontano okupljenih“ stranačkih mangaša u Surčinu bio izložen tadašnji gradonačelnik Dragan Đilas? Da li se seća scena zastrašivanja i nasilja po lokalnim izborima širom Srbije, od Kosovske Mitrovice do Vrbasa i Mionice? Da li je to slika „evropske Srbije“ za koju se Vuletić zalaže i ka kojoj misli da se približavamo pod ovom „reformskom“ i „pro-evropskom vlašću“ – i sa novim vanrednim izborima?
Vuletić zaključuje kako sam u svom odgovoru političko-teorijski „nazadovao“. Ja bih, pak, rekao da je prilično očigledno kako je Vladimir Vuletić u ovoj našoj polemici, a i inače, u poslednje vreme suviše naprednjačio i politički-propagandno „napredovao“. A nazadovao je u svemu ostalom.
Đorđe Vukadinović
NSPM
