U 21. veku komunikacione ekspanzije i nove realnosti najjednostavniji put efikasnog uključenja rasejanja u politički život matice, pa i u izborno izjašnjavanje, nudi internet
Apatija i neinspirativna politička ponuda nisu jedini razlog slabog učešća građana u rasejanju na prethodnim izborima. Koliko su tome „kumovali” sami glasači i do besmisla otežana realizacija biračkog prava u inostranstvu pokazaće buduće analize. Ipak, već sad se može reći da je Javni servis RTS, i na prethodnim i na ovim izborima, „reprizom” predstavljanja stranaka i njihovih programa preko satelita u vreme kad je najveće evropsko rasejanje u dubokom snu (od 00.20 do 3) odgovoran za ovaj vid diskriminacije.
U 21. veku komunikacione ekspanzije i nove realnosti najjednostavniji put efikasnog uključenja rasejanja u politički život matice, pa i u izborno izjašnjavanje, nudi internet čiji uticaj enormno raste. Pionirska odluka Federalnog suda SAD da prizna zakonsku valjanost nominacije predsedničkog kandidata Demokratske stranke u Arizoni između Bila Bredlija i Al Gora internetom 10. marta 2000. revolucionisala je izbore stvorivši u tom pogledu nove mogućnosti. Jedna od njih je glasanje mobilnim telefonom (slanjem SMS-a), kao što se to dogodilo 2. maja 2002. za izbor odbornika gradskog veća Liverpula. Takođe, na izborima za Bundestag 22. septembra iste godine odsutni građani Berlina mogli su izborni materijal da dobiju internetom ili faksom, ali čin glasanja bio je moguć jedino pismom. Parlamentarni izbori putem interneta održani su u Estoniji 2. marta 2007, a 2005. elektronska demokratija položila je test na lokalnim izborima. Protivnicima učešća rasejanja u izbornom procesu internet oduzima svaki izgovor činjenicom da nema ničeg praktičnijeg i jeftinijeg od virtuelne biračke kutije. Za elektronsko glasanje nije potrebno biračko mesto, ponekad udaljeno hiljadama kilometara, ni sprej, ni glasački listić, a tako se smanjuje broj apstinenata, kako su statistike pokazale, uglavnom mladih korisnika interneta.
U tom pogledu treba reći da su potpuno neprihvatljive naizgled benigne izjave koje se mogu čuti među našima u dijaspori, o tome da „samim tim što smo otišli iz Srbije, politiku u Srbiji treba ostaviti onima koji tamo žive”. Nešto slično se može čuti i u javnosti Srbije. „Oni koji ne žive u Srbiji ne bi trebalo svojim glasom da utiču na naš život.”
Demagoški to je dobro „spakovano”, ali je suprotno Ustavu (garantuje svakom državljaninu Srbije ista prava gde god da se nalazi). Još besmislenija je teza: „Samo oni koji plaćaju porez mogu da glasaju”, jer biračko pravo nije uslovljeno porezom, a ni u toj apsurdnoj kombinaciji ne isključuje građane iz rasejanja koji uredno izmiruju poreske i PDV obaveze, plaćaju carinu, akcize itd.
Izbori su, šta god ko mislio, uvek i više od političke računice i običnog glasanja – to je prilika za solidarisanje s drugima, izraz rehabilitacije posustalog zajedništva, iskazivanja simboličke privrženosti državi i naciji, za razliku od sve glasnijih globalista, nemaštovitih plagijatora davno potrošenih internacionalističkih ideja. Rodoljublje nije ni bahato srbovanje, pevanje himne i busanje u „junačke grudi” već dosledna borba za očuvanje nacionalnog identiteta, jezika, vere, kulture, tradicije, otklanjanja uzroka „bele kuge”, „odliva mozgova”, a i učešće u nacionalnim političkim poslovima koji se podjednako tiču svih. Izbori su svakako važan deo svega toga.
Srpski forum Nemačke, Srpska kulturna zajednica – Minhen
Miodrag Kreculj
