Izbori: Srbiju naselio strah

0
664

Izbori SrbijaMožda će neka buduća generacija iznedriti istoričara koji će se pažljivije pozabaviti ovim što se danas dešava među nama i što zovemo demokratija, a što je kao product of Zapad stiglo u Srbiju. I možda će se taj istoričar zapitati šta je to pokojnog Zorana Đinđića navelo da oslonac za uklanjanje Miloševića pronađe na Zapadu. Nije isključeno da će se tada suočiti sa pitanjem da li je to bio potez očajnika, ili duboko verujućeg u Zapad, ili posledica akademskog utemeljenja misli i volje, ili nagon onog ko se upravljao po strahu, ili strast gordosti i slepog vlastoljublja, čime se opisuje uverenje o sopstvenoj izabranosti, ili onaj vid sračunatosti koji isključuje obaveze, ili je po sredi nešto treće, ili sve to ukupno i još dosta toga što upravljaše njegovom voljom. Prema onom što znamo o njemu i šta je sve uradio došavši na vlast, vidimo da ga je od svega toga pomalo vodilo u krilo Zapada. A nije isključeno da je u njegovoj lestvici vrednosti njegova misao, kao sila odlučivanja, išla i stazom rodoljublja, uz živahno prisustvo Zapada, koliko god to bila jedna kapitalna kontradikcija.

Međutim, kada pogledamo sav onaj silni svet koji se okupio na njegovoj sahrani, možemo videti da je taj svet tako, u nemom sprovodu, tu sastavljen isključivo po zebnji sa granice golog straha. U najuprošćenijem vidu to stanje može se svesti na pitanje: Šta će s nama biti? (Nešto slično doživeli smo i pri sahrani Josipa Broza.) U dehristijariziranom i u neku ruku bezbožnom, ali povrh svega u atomizranom društvu bez svojih jakih i kohezionih institucija, to pitanje je tako prirodno pri svakom traumatičnom nacionalnom događaju. I tada je, u tom danu, na Novom groblju, u Aleji velikana, za nas današnje strah ustanovljen kao nužna i svakidašnja i neskrivena pojava među Srbima – toliko uobičajena da se ni jedan javni posao ne može započeti ni završiti bez takvog straha. I ako je Đinđić na vlasti utemeljivao nadu, zasnovanu na neraskidivoj srpskoj svezi sa Zapadom, po načinu ustanovljavanja ona je sada bila strah, kao najprirodniji izdanak traženja oslonca na tom istom Zapadu. Iz tog hibridnog i neprirodnog braka Zapada i Srbije proisteklo nam je Đinđićevo posthumno zaveštanje.

VUKOV BARJAK STRAHA Od tog dana sve i jednom srpskom političaru gaće se tresu pred sve i jednim zapadnim ambasadorom. (Bilo bi zanimljivo da nam tadanja predsednica skupštine Nataša Mićić kaže od kog ambasadora je došla naredba za opaki cirkus zvan Sablja.) Međutim, što nije neobično, ovde kao Đinđićevo tajno zaveštanje, tada je nad Srbima i Srbijom strah postao i glavno oružje u rukama srpskih narodnih vođa, da bi narod postao raja a oni age i begovi (sultan je negde na Zapadu). Mada ima dosta onih koji su i pre, prilično godina pre ove sahrane, visoko podigli barjak straha – kao na primer Vuk Drašković.

Da Vas podsetimo:  Svi smo mi netapacirana sedišta GSP-a

Treba li reći da su s tim oružjem u rukama naši narodni vođi postali naprasno osioni, obesni, bezobzirni, podmitljivi, lažljivi, licemerni… – jer račun polažu samo onima pred kojima se tresu od straha, a to nisu Srbi. Njihova savest naprosto ne postoji pred sopstvenim narodom a još manje pred sopstvenom državom.

Iz te reke strašljivaca taj naš budući istoričar će moći iz svega toga da izdvoji jedino nepripadajućeg Vojislava Šešelja. A nama današnjima ostaje zagonetka kako su se to na počecima svog političkog delanja mogli sastaviti Vuk Drašković i Vojislav Šešelj. Možemo nagađati da je Drašković, tada kao prikrivena kukavica, podlegao naredbama svojih gospodara da se prikači Vojislavu Šešelju, budući već dokazanom borcu koji ne preza ni od direktnog suočavanja sa vlastima (za šta je već bio robijao), a sve ostalo stvar je sentimentalnog odnosa dva čoveka, od kojih jedan licemerno laže, a drugi se punom dušom posvećuje.

Kako god bilo, Vojsilav Šešelj danas u Hagu već jedanaest godina sam stoji naspram čitavog zapadnog sveta. To svi pravdoljubivi ljudi sveta vide, svi osim Srbije, oličene u narodnim vođima koji okupirani svojim sopstvenim strahom ne vide dalje od zapadnih ambasadora. (A ako i vide Hag, onda se toga stide, budući dušom posvećeni i predani Zapadu, odnosno izvoru svog straha.)

Namera ovog prisećanja nije da se naš bući istoričar osloni na ove ovde reči, daleko bilo, a još manje da se razotkriva najnoviji rodoslov straha u Srba. Naprosto se želi ukazati na izbore koji su pred nama i koji se uveliko poravnavaju sa Đurđevdanskim izborima iz 2012.

Tada je strah bio preovladavajući ako ne i najvažniji glasač. Nije to tako davno bilo da bi iščilelo u mračnim podrumima pamćenja: kako su se ljudi između sebe uspaničeno pitali o tome da li će biti penzija, da li će imati šta da se jede, da li će se otvoriti nova radna mesta, da li će nova vlast svojim delanjem izazvati nove sankcije ili možda bombardovanje, da li će stići nove investicije, samo da se ne ponove devedesete godine inflacije i nestašica i crna berza i zapadni prezir Srba, da ne ostanemo bez omiljenog kaladonta i sapuna, bez firmirane garderobe i patika, bez letovanja u Dalmaciji i zimovanja u Sloveniji… sve strašnije od strašnijih nagađanja i strepnji, bojazni i uznemirenosti.

Time se samo potvrdilo Đinđićevo zaveštanje, doneseno u Srbiju sa Zapada, sad već više no ikad u poslednjih 200 godina razvijeno kao idolopoklonički odnos prema Zapadu i upodobljenje straha kao posebanog stila života.

Kako smo prošli sa posledicama tog tadanjeg glasanja najzahvalniji primer se nahodi u ličnosti Aleksandra Vučića. Po njegovoj delatnosti, vidimo da je strah najrevnosniji i najpouzdaniji saveznik u izdaji, što Vučiću nije smetalo da taj čin ozvaniči kao najviše junaštvo, a da ni trepnuo nije. Videli smo kako on kukavičko i udvoričko i ulizičko ponašanje predstavlja kao onaj put duše kojim svi Srbi treba da prođu, što on sa autoritetom univerzitetskog profesora etike predstavlja kao promenu svesti. Videli smo kako olajavanje sopstvenog naroda pred neiskorenjivim dušmanima srpskim predstavlja kao stub samosvesti i samopoštovanja. Videli smo na njegovom primeru kako pod dejstvom sila straha laž i licemerje i obmana i podvala postaju nužnost u opštenju među ljudima. Jednako tim krasotama posrnule duše moramo priključiti i ništa manje očevidno opsenarsko hvatanje kriminalaca (u rangu džeparoša), da bi se prikrila sva jalovost i uzaludnost njegove vladavine, sa najočiglednijim učinkom u naočarima bez dioptrije i skupim sakoima koji na njemu stoje kao na metli. Dakle, videli smo na njegovom primeru kako se opsenarstvom kao naročitom veštinom utemeljuje zbilja, sa malo obavezne galame, kao pod cirkuskim šatorom.

Da Vas podsetimo:  Svaki četvrti leskovčanin planira da ode u narednih godinu dana

Recimo usput: katedru za tu veštinu najpre je držao Anem a potom, i do dana današnjeg, B 92. Ne treba biti naročito pametan da bi se zaključilo da je i to importovano sa Zapada, o čemu lepo svedočanstvo imamo u onim diplomama za unapređenje demokratije a koje je na Zapadu dobijao čelni čovek televizije B 92. Što nas sasvim neposredno i na sva zvona upozorava da zbilja nije ono što se siledžijski i sa strane natura, nego da je zbilja ono što su tradicija i duhovno nasleđe utemeljili kao tok trajanja i život – po čemu je izdaja najgnusniji čin ljudske prirode, kako je to lepo vrednovala i naša srpska junačka epika, ali i poslednji ratovi.

To što Zapad prihvata srpski kukavičluk kao nešto dostojno svog partnerstva, ne bi trebalo da bude naša briga. Neka se svako bavi svojim jadom, na odstojanju koje priliči gospodskim obzirima. A nama predstoji da se prisetimo našeg tradicionalnog, našeg ukorenjenog odnosa prema strahu, da bismo uvideli koliko je danas dubok naš nacionalni moralni pad – pad koji nam je iznedrio vođe od kojih treba da se stidimo ali i pribojavamo.

Verovatno najznatniji znak delanja straha u Vučićevom upravljanju Srbijom je potpuno odsustvo ma kakvog državotvornog cilja – što on prikriva na vrlo jeftin, providan i bezobziran način (u čemu onaj snežni cirkus biva samo pauza između dva loše smišljena skeča). Pored onih debilnih američkih štosova za javnost o tobožnjoj posvećenosti narodu, uz hokus-pokus nastupe, celokupna njegova javna delatnost se svodi na to da se ne zna šta to on zaista radi i postiže. Uz neprestane priče o Evropskoj zajednici, što je nekakvo jemstvo uštrojene nade, uz stalno i vrljavo prizivanje investicija, što je šlag na tortu te nade, uz hvatanje sitne boranije u svetu korupcije i kriminala, sa gromopucateljnim oglašavanjem svih svojih delatnosti, Vučić zaista deluje kao čovek sablja, kao kremen kamen pred teškim pitanjima i još težim odgovorima od sudbonosnog značaja za Srbiju i Srbe. A sveukupno to ukazuje na potpuno odsustvo smisla i vizije ma kakvog i ma koliko uravnoteženog života u slobodnoj Srbiji. Dakle, ne boljeg nego slobodnog života. Narkoman je uvek na sedmom nebu posle igle ili džointa ili crte – jeste na nebu, ali u svom veku larve živog leša nije slobodan.

Da Vas podsetimo:  Država nespremna, apoteke bez maski

Zar Vučićeva arogantna smušenost u tvrdnji o smaknuću onog novinara ne kazuje o preziru prema Srbima – kao da smo mi izlapeli pa ne znamo da je on u to vreme bio ministar pod čijom nadležnošću su izričito stajala sva sredstva informisanja, što za sobom povlači i nekakvu odgovornost?

STRAH KAO PARTNERSTVO SA ZAPADOM Zar Vučićevo pozivanje na promenu svesti nije javno izgovorena smrtna presuda i Srbima i njihovoj sveukupnoj istoriji?

Zar Vučićeva halabuka o neprepuštanju Kosova i Metohije prevashodnom srpskom krvniku Hašimu Tačiju nije dodatno i egzaktno ukidanje Srbije kao suverene države?

Zar Vučićevo srljanje u Evropsku zajednicu nije promovisanje Srbije u fiktivnu državu, u kojoj će Srbi imati status nepoželjnih stanovnika, ali poželjnog roblja zapadnih bogataša (kompanija)?

Zar u ovom vrtložnom vremenu Vučićev autizam pred ma kojom nacionalnom institucijom nije ništa drugo nego izraz najdubljeg nepoverenja u sopstveni narod i državu?

Zar sva ta delatnost Vučićeva ne kazuje o svojim uzrocima koji se mogu pronaći u strahu, gde strah kazuje o paničnom odsustvu samopoštovanja i još paničnijem traženju gospodara, ali ništa manje i o prazninama u pamćenju kao i u rasuđivanju?

Zar sve ovo nije dovoljno da glavnokomandujući Srbije, potpredsednik Aleksandar Vučić, u svojim šupljim rečima, pod prividom nade, još dublje utemeljuje strah, na putu pristupanja Evropskoj zajednici, evroatlantskim integracijama i NATO paktu. Jer ovo danas nije više stvar slobodnog izbora, nego najsurovije prinude – ništa manje nalik onoj siledžijskoj prinudi u Briselu, gde je on nad upokojenom rezolucijom 1244 utanačivao predaju Kosova i Metohije, a ne da je vodio pregovore. Pa je zatim na sva usta pričao o pregovorima, kao da se obraća onima koji se diče niskim kvocijentom pameti, da bi to zasolio obmanom pred ličnim kukavičlukom, prikazavši sve to kao tešku borbu. Budući kukavica, ako već nije imao snage da odstupi od siledžijstva i licemerja Zapada, da je bar malo poštovanja pokazao prema Srbiji i otvoreno rekao šta se krije iza te prinude, ukazao bi bar na tračak slobode. Ovako nemamo kud no da danas zaključimo: predstojeći izbori nisu posledica opšteg stanja u Srbiji, već posledica onog čvrstog uverenja koje odnekud sa Zapada Aleksandru Vučiću daje nalog da se još više uzdigne u svom nečasnom i štetočinskom, u svom pogubnom poslu upravljanja Srbijom.

U ovom žalosnom rasuđivanju kao duboka opomena stoji jasna poruka: da ono što jedna kukavica upropasti svojim izdajstvom, to ni čitav narod ne može ispraviti, za nekoliko naraštaja.

Srđan Volarević

standard.rs

like-button.net here

wordpress-themes.org here

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime