Danas se, kao što znate, održava prvi krug predsedničkih izbora u Francuskoj. Pošto su Srbi dokazali da sebi umeju da izaberu vlast i vlastodršce, krenuli su da biraju i drugima, pa su navijali nekada za Obamu, docnije za Ciprasa, pa za Putinovog brata Trampa i, na kraju, za Marin le Pen, poslednji bastion antiglobalizma u Evropi. Za koga god smo navijali, il’ se usrao, ili se pretvorio u našeg neprijatelja.
Šta će i kako će biti u prvom krugu, teško je predvideti. U drugom krugu, Marin bi morala da dobije sve glasove konzervativnih Francuza i da njen protivnik ne dobije sve glasove liberala i imigranata. Ako je, posle prvog kruga, mediji izujedaju i provuku kroz blato, onda u njene dobre namere ne mora da se sumnja. Ukoliko se desi obrnuto, da dobije fer tretman, moraćemo da se zabrinemo.
Ono na šta Srbi, koji se na politiku lože, a ne poznaju je, često zaboravljaju, jeste ono što se ovih dana zove „duboka država“, a mi to ovde zovemo administracijom, ili državnom upravom. Ta administracija ima svoj „običaj“, svoje navike u delanju, koje se opiru zakonima i procedurama. Videli smo kako se proveo Tramp kad je umislio da može da tera kako hoće, čak i u personalnim pitanjima.
Francuska država, pa shodno tome i njena administracija, od De Gola do danas pate od viška liberalizma, kome je Francuska, inače, uvek bila naklonjena. Još su Pompidu i Desten bili samo sluge SAD i UK, a o ovim poslednjim, poput Sarkozija, ili Olanda nema smisla ni pričati. Administracija je imala bar 40 godina da se privikne na to da su centri moći izvan Francuske i tačno je znala kako treba da se ponaša. Pošto je svaka administracija, po prirodi stvari, sastavljena uglavnom od mediokriteta, adaptibilnost je njena prva osobina, ali ne adaptibilnost u pogledu novog šefa, već u pogledu nosilaca stvarne moći.
Primera radi, a o tome sam već pisao: ovde su se, od sredine 19. veka do danas, promenili svi politički sistemi koji su bili na ponudi u Evropi. Naša administracija je, od doba Kodža Miloša, do danas, uprkos svim menama, sačuvala jednu osobinu – da ignoriše zakon, a sluša naloge šefa. Ni u pedeset državnih službenika se neće naći jedan koji nikad nije prekršio zakon, ako je dobio nalog šefa da to uradi. To je taj „običaj“ s početka teksta. To imaju i drugi, jer je državna uprava veoma konzervativna, odnosno zazire od promena ma kakve vrste. Razlog je prost: ona je u svakom društvu povlašćena i ne želi da rizikuje da, za ljubav nekih principa, pravde i istine, oslabi svoj položaj. I za našeg državnog službenika, kraj sveta bi nastao kada bi morao da radi po Zakonu o radu, po kome radi ostatak nacije.
Dakle, ako se i desi čudo, pa Marin le Pen pobedi, što svakako nije izvesno, sudariće se sa tvrdim zidom administracije, sa kojom niko na kraj izašao nije. Iskustvo pokazuje da se mora ili stvoriti potpuno nova administracija (lideri nekadašnjeg Istočnog bloka su imali tu privilegiju, jer su zbrisali predratnu administraciju u svojim zemljama), ili podleći javnoj upravi. Meni Marin ne izgleda naročito sposobno, pa ni mnogo pametno. Moguće je da se varam, naravno, ali otpori na koje bi mogla da naiđe, bilo od liberala, bilo od medija, bilo od admnistracije ukoliko pobedi, pokazaće od kakvog je materijala. Mislim da će proći, u najboljem slučaju, kao Tramp, a u gorem slučaju kao Cipras.
No, ovde je zanimljivo naše javno mnjenje: svi oni koji su se, od jesenas do danas, usrali u vezi s Trampom, hvataju se za skute Marin le Pen. Uvek ista dešperantna gomila, koja izvikuje tuđe Cezare, a ni svoje ne zna da izviče. Pred drugi krug, ovde će, posebno na društvenim mrežama, nastati opšta kakofonija i isti oni koji su nas ubeđivali da Putin dolazi da nam pomogne u nedlju koja prva dođe, te da je Cipras lice koje će srušiti bankarski sistem, kao i da je Tramp ceo život bio okružen Srbima, te će nam biti sklon, sada će da cvrkuću istu priču o Marin le Pen. kad se opet ukake, a hoće, prelaze na Španiju, ili na nekog lidera u Latinskoj Americi. Srpski san o tome da će se naše ropstvo okončati pobedom nekog lidera u drugoj zemlji, mora da živi. Ne oslobodiše nas ni Čavez, ni Putin, ni Tramp, ali Marin hoće sigurno. Tako, već gotovo dve decenije, rezonuje svaki srpski nacionalni pališa.
Naša sposobnost da ništa ne naučimo iz iskustva je izuzetna i razvija se, kroz vreme, u prvu i najupečatljiviju nacionalnu osobinu. Ignorisanje činjenica je dostiglo tolike razmere, da su naše predstave o politici postale romantične, sasvim s one strane onoga što politika jeste: suva, činjenična delatnost. Kao pubertetlijka, sanjamo princa na belom konju, koji će nas poljupcem probuditi iz evropskog dremeža i ropstva, a to se neće dogoditi. Naše zablude i naše odustajanje od realnosti, proizvode stalan gubitak vremena i sprečavaju stvaranje alternative. Horde srpskih intelektualaca spasavaju demokratiju, umesto da se zainteresuju kako živeti posle nje. Ulični šetači, na čiju se pamet ne bih kladio u trocifrenu sumu, traže da se diktator samoukine na njihov zahtev, ali nemaju ni približnu predstavu kako Srbija posle diktatora treba da izgleda. Čak im je promaklo da Vučić i nije diktator, već samo tehnolog vlasti.
Šarlatane iz devedesetih, poput proroka i raznih Bidža, Raka i Šećeroskih, zamenili su novi šarlatani, koji dnevno gnjave naciju nedotupavnim pričama, a moldavske i ukrajinske prostitutke su zamenile naše kćeri. Šarlatani nas uče kako da pobedimo globalizam i Novi svetski poredak, a nismo u stanju da pobedimo u mesnoj zajednici. Hoćemo na tanjiru glavu nekadašnjeg brata Trampa, koji nam dira cara Putina, a kad uđemo u neku javnu ustanovu, svakim korakom ka šalteru, niži smo 5 santimetara.
Političari su se prilagodili trendu, te pričaju samo ono što se narodu dopada, dakle-laži. Sa svih strana se čuju lupetanja i kontralupetanja, ali realistični glasovi, glasovi činjenica, nemaju nikakvu šansu. Što se više propada, sve se više oseća neka bolesna radost u propadanju. Naučili smo se na poraze, da s pobedom ne bismo ni znali šta da radimo.
Naša poslednja nada nisu naše ruke, naša pamet, pa ni naše srce, nekada junačko, već – Marin le Pen. Bruka.
Milan Milenković
www.milanmilenkovic.com
Da, neko nema prava ni na protest zato što MM smatra da nije pametan. Čak i da je tako, ne zvuči lepo. Ta MM-ova osobina nekada se nazivala prepotentnost, ali mi smo odavno zaboravili (ili odustali?) da stvari nazivamo pravim imenom.
Nazvala bih ga prepotentnim da iznosi lične stavove, ali mislim da MM piše tekstove na zadatu temu pa nedostatak uverenja, u tako pisano štivo, kamuflira isključivošću i drskošću. Em radi „po narudžbini“ em je uvredljiv – po sistemu napad je najbolja odbrana.
Уф, ако нам је француска десница последља нада, боље да одмах извршимо колективно самоубиство. Надам се да је то само један ауторов лош дан. Успут, „дубока држава“ није државна администрација. По Мајку Лофгрену, који је увео термин, то је спрега делова власти са финансијском и корпорацијском врхушком. Пошто знамо да је финансијска врхушка та која поседује или контролише и корпорације и власт (нико у западном свету не долази на важну позицију власти а да није њихов човек; сетимо се Ракафелерових речи Кисинџеру на почетку његове политичке каријере: „Немој никад да заборавиш коме припадаш!“), „дубока држава“ се поједностављује на банкстере.
Čemu komentar kad ne služi svrsi – dijalogom do istine? Mogli bi, kroz ozbiljne komentare, još nekoliko suštinskih zamerki navesti na ovaj tekst, ali čemu? MM, uz obradu „zadatih tema“ ima problem psihološke prirode i tekstovi mu sve više liče na Vučićeve medijske prezentacije – lupetanje bez prihvatanja kritike i ispravke. Isključivost koja izbija između redova vređa zdrav razum , deluje primitivno i nervira, te ja odustajem od čitanja tekstova MM. Ne volim iskompleksirane ljude i prezirem Vučićve tastaura efendije.
Нисам га много читао, па не знам да ли је ово промена, али овде се стварно испуцао. Уз оно речено у другим коментарима, бисер је да Вучић „није диктатор“, него „технолог власти“. Па јесте, требало је да на транспаренте напишу „Доле технологија власти“, то би стварно пуно значило. Једноставна чињеница је да је било ко ко нелегалним средствима намеће своју власт диктатор, а начин на који то ради могли би назвати технологија диктатуре (што је сувише фина реч за оно што Вучић ради). Трудећи се свим силама да буде паметнији од свих других, Миленковић неминовно испада глуп. И неко ко диктатору, лажову, преваранту, издајици и криминалцу подилази са „технолог власти“, је последњи који би требало да презире оне који су имали смелости да му кажу шта јесте.
„Sarlatane iz devedesetih su zamenili .. (?)“ ne isti sarlatani iz devedesetih su u politici sada samo su malo promenili pricu; Samo mnogo je tih sarlatana iz devedesetih koje Milenkovic NE pominje.
„Ne bi se kladio na ulicnu pamet setaca“–„ili ne bi znali sta bi radili sa vlascu“ uvredljivo prema svima koji su digli glas protiv diktature, ocajnog ekonomskog i socijalnog stanja i maltretiranja koje vec dugo traje u Srbiji.
„Vucic nije diktator“ –sve mislim da je diktator za lokalnu upotrebu.
Svasta je Milenkovic izmesao. Mozda prvo da sam sebi pojasni sta zeli da kaze pre nego sto se dohvati pisanja i grdnje na racun svojih zemljaka. Konfuzija samo odmaze, a konfuzija i te kako odgovara vlastodrscima u Srbiji. Oni samo to znaju i da rade, da se sluze konfuzijom i prenose je preko podobnih novinara.
Uvek pročitam tekstove gospodina MM i pitam se šta mi to još smeta, osim povremenih neslaganja sa njegovim stavovima.
Mišljenja sam da, ako smatrate da je poimanje stvarnosti drugih ljudi pogrešno, trebate izneti svoj stav ali tako da ostavite mogućnost komunikacije kroz koju bi druge naveli na razmišljanje i, eventualnu, promenu stava.
Kod gospodina MM je uvek naglašeno insistiranje da je on u pravu i je njegovo gledište jedino ispravno, i to na tako isključiv način da zatvara svaku mogućnost svrsishodne komunikacije.
I to je ono što meni, u tekstovima gospodina MM, najviše smeta.