Mnogo bitniji od svakih izbora je lični i narodni rad na sveopštem preporodu. Srbi su u nedelju trčali na birališta, umesto da su nekome pomogli, pročitali neku knjigu ili – najvažnije – da su otrčali u Crkvu!
Već duže vreme shvatam da izbori u masovnoj demokratiji nikada po sebi ne mogu da budu „alatka“ koja će narodu doneti materijalno blagostanje (o duhovnim kategorijama da ne govorimo). Jedino je bilo pitanje da li je možda moguće nekako preko izbora uticati na to da se galopirajuće zlo koje demokratija kao jedan od pipaka opskurnog Prosvetiteljstva donosi sa sobom – ublaži ili zauzda.
Pokazalo se da to nije moguće, tim pre kako se korona-histerija pojavila. Politički sistem je takav da se u jednoj sekundi mogu izbrisati sva naša prava i slobode, i da nam jedino preostaje ulica i lični slobodarski podvig kako bismo sačuvali živu glavu. Osim toga, skoro svi opozicioni političari su imali još luđe namere oko korona projekta od AV, tako da se peripetija izborne kombinatorike u vezi s time koga podržati kako bi se oslabio loš vladalac (a bez da se time svojim bazičnim uverenjima zada smrtonosni bodež u srce) – iskomplikovala van svakog racionalnog ljudskog kalkulusa.
Ulazak u parlament sâm podržao samo kao način da se bar negde u javnosti, pred televizijskim kamerama, čuje ono zrno razuma protiv neke buduće histerije koja bi se pojavila (a pojaviće se). U smislu – ne da je to nešto presudno (presudna je ulica i naša lična borba), već kao nešto što može da nam olakša ratnu poziciju u rovu za momenat kada novi okršaj nastupi.
Jedina opcija za koju sam mislio da bih mogao da je podržim kao glasnogovornika u skupštini (Pokret Živim za Srbiju) je ušao u koaliciju sa DJB Saše Radulovića (koji je takođe imao moje simpatije). I odustao sam da glasam tek kada sam saznao da je predsednički kandidat njihove koalicije Suverenisti žena koja je astrološki mag. To je prosto nešto što me je šokiralo i nisam mogao preko toga da pređem. Svakako, nisam želeo da trubim na zidu da se za Suvereniste ne glasa zbog te žene, ali ja nisam mogao da glasam za tako nešto, a još manje druge da pozivam.
Do daljeg, ostaje nam da globalističkim manijacima koji bi opet slučajno da nas zatvaraju, kasape bockama, brnjiče i slično pretimo protestima, samoodbranom i nepokolebljivom principijelnošću. Neka opet i opet znaju da neće biti te cene koja može da nas kupi kao robove. Bićemo slobodni ili mrtvi, treće nema. Neka to znaju.
A ono što je mnogo bitnije od svakih izbora, to je lični i narodni rad na sveopštem preporodu. Fizičkom, duševnom, intelektualnom, moralnom, duhovnom. Srbi su u nedelju trčali na birališta, stajali u redu satima, i onda opet satima raspredali o tome na mrežama, ulazili u euforije pa u depresije i očaje! Makar da velika većina onih koji su trčali na izbore trče zdravlja radi, urade neku telesnu vežbu, pomognu nekom čoveku radom na seoskom imanju… Kada bi uzeli da čitaju neke kvalitetne knjige (ne beletristiku, već strane jezike, istoriju, astrofiziku, medicinu, hemiju…)! I najvažnije, da krenu da trče u Crkvu nedeljom! Pa gde bi onda kraj tom narodu bio!
Kada bi tako Srbi radili, ne bi morali možda uopšte da idu na izbore. Niti da piju lekove, tablete ili kojekakvu hemiju. Niti da jure kod psihijatra i psihologa.
Fokusirajmo se na bitne (pa i manje bitne) stvari koje nam koriste. Manimo se besmislica koje nam jedu vreme i živce.
(Fejsbuk stranica Marka Pejkovića)
