Postoji li stranka, pokret ili udruženje na takozvanoj patriotskoj strani srpskog političkog spektra, a da do sada bar jednom nisu saopštili kako je Srbija okupirana, kako se nalazi u neokolonijalnom statusu, da je svojevrsni protektorat i da je poslednje četiri godine vodi izrazito štetočinski marionetski režim, kao nastavljač petooktobarskih tekovina?
I u takvoj, dakle od strane zapadnih sila, potpuno kontrolisanoj Srbiji idemo na izbore.
Koliko se samo od strane patriotskih snaga kritikuje prozapadna medijska scena i potencira potpuna informativna blokada i drsko spinovanje ne samo u vezi njihovog delovanja, već i istine kao takve, te se gromoglasno osuđuje evroatlantski samoubilački put na koji je Srbija gurnuta preko poznatih matrica žestokog psihološko-propagandnog rata?
Ko se od njih ne bori, makar deklarativno, protiv okupacionih kandži kojima je priklještena zemlja, čiji su se vrhovnici iskazali u latentnoj predaji Kosmeta, u monetarnom potčinjavanju globalnim lihvarima, sve do ekonomskog i svakovrsnog razaranja zemlje i pljačkanja građana? O severnoatlantskim procesima koji nesmetano teku u vidu „partnerskog“ izvršavanja zadataka iz NATO agende, nema smisla ni zboriti. (Narečene patriote kažu da im je taj scenario jasan, iako u stvari nije.)
I sve te rodoljubive snage bi da oslobode Srbiju, da spasu narod, ekonomiju, da podignu zemlju sa dna, da otvore perspektive i tako dalje i tome slično. Stavljajući do znanja slobodoumnim građanima kako im je poznata snaga protivnika i svi modaliteti njegovog delovanja.
I kako će to uraditi?
Rešili su da (kao) svrgnu sa vlasti Vučića sa pratećom koalicinom bulumentom i usput da počiste ostatke bivšeg DOS-a, na izborima koje taj isti okupacioni režim organizuje prema pravilima koja je praktično sam postavio. U ambijentu sveopšte mentalne i svake druge torture i uz neskrivenu organizacionu, logističku, propagandnu i svaku drugu podršku zapadnih sila – dakle, onih istih okupatora.
Šta reći i ne zaplakati.
Jer, ako imamo svakodnevnu sliku da se premijer i njegovi ministri ne skidaju sa malih TV ekrana više sati pod izgovorom raznoraznih državničkih obaveza – godišnjice, jubileji, otvaranje pogona, mostova, deonica puteva, zatim su tu vanredne (i dramatične) sednice Vlade u tehničkom mandatu povodom haških presuda i slična (a lažna) busanja u grudi – pa kada tome dodamo stranačke promocije koje se uživo i u odloženim snimcima prenose na privatnim televizijama sa nacionalnom ili regionalnim frekvencijama, kako drugačije nazvati pokušaj patriota i rodoljuba za koje je rezervisano desetak sekundi ili minut-dva, nego uzaludan, amaterski i iznad svega posao u sitnosopstveničkom i stranačkom interesu.
Da se za trenutak vratimo unazad i da zamislimo Srbiju u vreme Milana Nedića koji je bio na čelu kvislinške Vlade nacionalnog spasa. I, recimo, tamo negde ’42. ili ’43. organizovao slobodne izbore kako bi, je l’ te, narod izrazio svoju volju. Sve u prisustvu nemačkih tenkova i SS trupa. Na šta bi to ličilo?
E, sada, ukoliko neko prigovori – to je bila prava ratna okupacija, ne može se meriti sa onim što nam se dešava u „tranzicionom“ 21. veku i niz drugih fraza, šta odgovoriti osim – pa, dobro, gurajte tako demokratski i slobodno. Do poslednjeg Srbina i grumena srpske zemlje. Jednom ćemo se, valjda, naći na približnim talasnim dužinama. Ali će tada biti suviše kasno.
Nemačkih i tenkova ostalih okupacionih sila koje vladaju ovom zemljom sa distance, naravno da nema. Ukoliko zanemarimo vojno okupirani Kosmet. I ne trebaju im, bar za sada. Imaju nešto drugo što je nesrazmerno jača snaga od bilo kakvih tenkovskih divizija, pored poodavno instaliranih klasičnih marioneta na čelu države. To su glavne okupacione poluge – (pro)zapadni mediji usred zemlje Srbije. Naravno na čelu sa onom najačom toljagom – medijskim takozvanim javnim servisom svih građana, RTS.
Kada se tome dodaju praktično sve državne i društvene institucije od Akademije nauka i vrha Crkve, preko univerziteta, zatim brojna a korumpirana intelektualna, umetnička, sportska i kakva sve ne „elita“, i ne zaboravi podrška domaćih i stranih privrednika, „nezavisnog“ pravosuđa, nevladinih organizacija, raznih agencija i tela, te sve to promeša kroz prebogati medijski rijaliti i svakovrsni mulj, šanse da se na izborima u takvom ambijentu bilo šta korisno uradi, su nikakve.
Zamislimo ratnu bitku u kojoj je na jednoj strani bojnog polja snažna i brojna armija, opremljena, obučena, adekvatno utvrđena, podržana snažnom artiljerijom, levo i desno joj sadejstvuju savezničke snage, a ispred prednjeg kraja odbrane su postavljena gusta minska polja. Na drugoj strani je slabo organizovana vojska koju čine lako naoružani, izgladneli, neopremljeni i neobučeni borci koji pritom nemaju nikakvu vatrenu podršku. I kreću u bitku jurišajući kroz minska polja dok ih zasipaju artiljerijski projektili. A onda, ko preživi, pravo na bajonete i puščanu vatru onih koji iz utvrđenih fortifikacija tuku bez milosti.
Ne može se u boj bez organizovane i motivisane sile, bez ekspertskih znanja i iskustava, bez adekvatne procene vlastitih i protivničkih snaga, bez cilja dejstva i ideje manevra, bez grupisanja snaga, bez rezervnih varijanti, bez logističkog i svih ostalih obezbeđenja. Tako to rade prave vojskovođe. Sve drugo je laž i obmana.
Na navedeni primer podseća naša patriotska bitka za spas Srbije. Bitka koju vode generali koji ili ne znaju kako se to radi (što je karakteristika svih) ili su rešili da satru vlastite snage (i sluđeni narod) iz ko zna kojih sve razloga. No, biće i da su neki od njih, blagovremeno i van bojišta, dogovorili poraz sa komandantima suprotne strane. A za sebe i odabrano društvo, podrazumeva se, privilegije i novac.
Poodavno je moralo da se krene sa ozbiljnim, jedinstvenim i istrajnim protestima, a povoda je bilo sijaset, kako bi se vlast prinudila ako ne da podnese ostavke i beži glavom bez obzira, onda bar da se ozbiljnije odškrinu prozori elektronskih i štampanih medija i omogući kakva takva sloboda, kako bi surova istina o pogubnoj stvarnosti doprla do građana na pravi način. I ne samo to, već da bi se čula rešenja problema i odmerilo ko zaista može spasavati ono što se još uvek spasiti može. Za početak, malo li je.
Kako je to trebalo izvesti (pišem u prošlom vremenu, jer smo zakasnili), najoriginalnije nam kazuje crnogorski primer upornih protesta građana minule jeseni. Primer osmišljene borbe u koju su krenuli sa nekoliko stotina ljudi i par desetina šatora. Primer izbora adekvatnog načina i jedino ispravne taktike, kako vlastodršce doterati do zida i prinuditi ih na brojne, do tada nezamislive ustupke. Planirani rezultat nije u potpunosti ostvaren iz poznatih petokolonaških razloga, ali je Crna Gora konačno probuđena i teško je taj proces zaustaviti.
Naše patriotske vođe se ponašaju i deluju upravo suprotno od onog što proklamuju. A to je, kao da je u Srbiji redovno stanje koje nakon izbora treba dorađivati i baviti se kozmetičkim promenama. Iako im je kristalno jasno da se nalazimo na istorijskoj prekretnici koju nismo imali još od doba osmanlijskog pohoda, na putu u opasnu državnu provaliju iz koje teško da ćemo se izvući.
Izlaskom na izbore, hteli to ili ne, daće se potpuni legitimitet onima kojima je pobeda, jasno je svima, unapred zagarantovana. I biće tako, što na osnovu svega napred navedenog, što na bazi izborne krađe – softverske i one najklasičnije, što preko podmićivanja predstavnika stranaka na izbornim mestima, zatim kupovinom glasača, i na kraju, obaveznim „propuštanjem kroz šake“ tamo gde bude bilo potrebe. Čak i da u ovoj tragikomičnoj priči zanemarimo namerno nesređene biračke spiskove i posebno izborni proces za Srbe na Kosmetu i one raseljene sa tih prostora. Istovetno onako kako glasaju naši sunarodnici u Čikagu.
Dakle, pored legaliteta imaće po zakonu, izbornim pravilima i CESID-ovim „preliminarnim“ i ostalim procenama, ono što je najvažnije – legitimitet.
I ko će sutra, kada bude nastavljena briselska kapitulacija i predaja Kosmeta kroz „Sporazum o normalizaciji odnosa“ i kroz otvorena takozvana poglavlja, zatim kada se nastavi dalja natoizacija ostatka Srbije, rasprodaja onoga što je preostalo a što nije moglo u minulom periodu, dalje ekonomsko razaranje preko MMF pravila, znači, ko će od njih pozvati narod na proteste, ko će zaustaviti odnarođenu vlast, ko će ih i kako blokirati da dovrše posao? I sa kojim pravom, kada će novi-stari aktuelni režim crpeti legitimitet iz narodne volje iskazane na „slobodnim“ izborima? I u skladu sa tim preduzimati sve moguće, posebno one represivne mere.
Tako mi specijalnih srpskih policijskih jedinica i zapadnih instruktora i izvršioca radova, koji su poodavno pristigli u zemlju Srbiju da poduče srpske kolege kako zavoditi red.
Još nije kasno za organizovani ili čak neorganizovani, tihi ali masovni bojkot ove parodije. Ako već moramo da gledamo „Srbiju koja pobeđuje“, ne moramo da im pobedu i čestitamo i da se zajedno sa njima radujemo. Ćutanje i masovno ignorisanje je ono na šta nemaju odgovor ni oni ni njihovi zapadni mentori. Udarac u pleksus za koji nemaju nikakvu odbranu. Igra koju ne očekuju.
Lepa mašta, s moje strane?
Kako god, sleduje me „paljba“ iz patriotskih „topova“.
No, ja napisah ono u šta iskreno verujem i u najboljoj nameri, a da li sam „spasio dušu“, videće se uskoro.
Goran Jevtović
Fond strateške kulture
David je Golijata ubio praćkom. Daće Bog. Trebamo se supočiti sa strahovima, verovati u pravdu i pobedu. Mnogo smo propustili i mnogo lošeg dopustili, ali treba verovati u pobedu nad neprijateljem i domaćim izdajnicima. I u tom pravcu treba i delovati. Patriotske snage Srbije ujedinite se, dok nije kasno.