Izborno „poverenje“

Da li se konačno završava farsa u vezi sa izborom prelazne vlade koja to nije. Jesmo li sve već čuli u vezi sa rekonstrukcijom kabineta koja više liči na kozmetiku? Kako je moguće da ima onih u Crnoj Gori ili u Briselu koji ne spoznaju suštinu ovog uličnog pozorišta?

Dve nove, slabo dokazana stranke i jedna koja je nepune dve decenije deo režima, treba da uđu u vladu sa po jednim-dva ministra i da time povećaju „izborno poverenje“. U času kada je do parlamentarnih izbora ostalo nekoliko meseci, možda ni 10% punog mandata. U okoštalom režimu koji u svojoj suštini nije menjan od 1989., a možda i od 1945. godine; postoji neko ko veruje da će sa slabim i na vlasti neisprobanim strankama moći da dovede do neke promene!? SDP ne mogu da računam, njihov odlazak iz vlasti je delovao neverovatno, a ovakav povratak se čini prirodnim. Što je Krivokapić mogao da promeni za proteklih petnaest godina svakako je već odavno promenio. Za to vreme DPS-ov režim postao je više država nego ranije. On nije evoluirao već je metastazirao. Kakve promene može doneti pre godinu dana osnovana partija Krivokapićevih disidenata? O Demos-u i da ne govorimo.

Čitav plan Mila Đukanovića da podeli opoziciju i na predstojećim izborima se nametne kao jedina i u svojoj suštini univerzalna politička opcija nije nimalo originalan. Zar nije upravo ovaj recept u bar dva navrata primenio njegov veliki politički mentor, uzor, roditelj… Neumrli Slobodan Milošević. „Vlada izbornog povjerenja“… Ne mogu da ovu sintagmu izgovorim ili napišem a da prikrijem osmeh. Kakvo remekdelo cinizma… Ako je Crna Gora već jedna evropska država koja je lider evropskog priključivanja i već je načinila korak preko praga NATO-a… O kakvom mi izbornom poverenju govorimo?

Da li takvih vlada ima u Belgiji, Britaniji, Španiji, Nemačkoj… Bugarskoj? Kakvo poverenje kada ustanove rade perfektno i Crna Gora je najbolja zapadnobalkanska država, koja će prva posle predemokratske Hrvatske ući u EU? Da li su to silni izvestioci, komesari, ambasadori, posetioci… grešili, lagali, skrivali nešto? Na drugoj strani to nije ni prelazna vlada. „Vlada izbornog povjerenja“ je svoje dvojnice imala u Srbiji pre dvadeset godina. To su tzv. vlade narodnog jedinstva. Pod sankcijama, u okruženju rata, izolovan i suočen sa ekonomskim krahom Milošević je uspevao da podeli opoziciju, korumpira je i onda uspostavi SPS-ovu vladu sa delimičnom opozicionom maskom i naizgled postojećim demokratskim legitimitetom. Tako je bio spreman da oformi savezni kabinet u kome su socijalisti bili manjina, kasnije je davao mandat za sastav vlada „narodnog jedinstva“ u zemlji koja je bila najpodeljenije političko društvo na kontinentu. Time je postizao da dobije dah, još godinu-dve vlasti.

Opozicioni ministri, čak i kada su želeli, nisu uspevali ništa da promene a sami su ubrzo bivali temeljno promenjeni, iskorumpirani i kada dođe vreme najureni iz vlade. Milošević je istina bio spreman da preda neke poluge vlasti – čak i vojsku, Narodnu banku, skoro pola resora… Ali je uvek zadržavao moć da sve vrati na staro. Pregovori oko ovih vlada su tekli na sličan način kao i ovi sada. Obično bi se na njima našli dojučerašnji koalicioni partneri koje je šef neposredno pre toga počeo da disciplinuje zato što su tražili dodatno parče torte ili jednostavmo zato što je izborna godina i narod želi da vidi krivce i kako ih muče. Zajedno sa njima došao bi deo opozicije: sklerotični bivši komunisti u penziji – kojima Milošević 1987. ili 1990. nije poslao uputstvo kako da glasaju na sednici ili pronađu kancelarije SPS-a (jer u zgradi više nigde nije pisalo „savez komunista“); i poneki istinski opozicionar – kome je dosadilo da vodi stranu koja gubi. Baš kao što danas imamo ova dva politčka „Slovenca“ (jer „Demos“ je nekad davno postojao i u Sloveniji) među građanima Crne Gore (da ne kažem Srbima) od kojih je jedan simbolizvao najuspešniji pokušaj da država bude demokratizovana na način na koji su do demokratije došle druge uzorne istočnoevropse države kao recimo Poljska, Češka, Srbija…

Tako je i u Srbiji nekada davno opoziciju i njenu borbu simbolizovao SPO i njegov vođa Vuk Drašković. Vuk je dva puta potrčao na Miloševićevo čuveno kanabe, nešto je mutio, petljao, dogovarao se… Odložio je pobedu opozicije za tri godine, ali je dobio vlast nad Beogradom. Tada je izjavio da je Milošević simpatičan te da opozicioni zahtevi za slobodom medija i regularnošću izbora nisu zahtevi već je to „ustvari njegovo mišljenje i uverenje“. Koliko je Drašković promenio Miloešvića? Nimalo. Drašković je izgubio mesto „kralja trgova“, narod mu je vikao „Vuče – ovco“. Njegov pretenciozni slogan „jedan za sve“ (kao on će da zameni celu opoziciju) pokvareni protivnici sabotirali su po zidovima dodajući jedno „b“ umesto postojećeg „d“…

Tako će biti i sada… Onaj ko je prošlog oktobra bacio na kolena Đukanovićev režim može ga jedni poslati u političku istoriju. Ako ne uspe sadašnja istinska opozicija, uspeće neka u budućnosti. Drugog puta nema. Samo koliko građani zaista imaju vremena?

Čedomir Antić

Napredni klub