Prošle godine, kada je tadašnji mitropolit zagrebačko-ljubljanski Porfirije bio proglašen za patrijarha, izneli smo ovakvu ocenu o njemu i prognozu o njegovoj delatnosti na čelu Srpske pravoslavne crkve:
„Mitropolit Porfirije nije pomiritelj, ujedinitelj ili izlečitelj, već je u okviru patrijaršiskog sistema, gde je savršeno prilagođen i pliva kao riba u vodi, notorno kontroverzni klirik, pandan mnogobrojnim ‘kontroverznim biznismenima’ iz svetovnog domena, sredine koja današnjim crkvenim funkcionerima nije nimalo strana. Analiza vidljivih posledica Porfirijeve dosadašnje delatnosti govori sve o njemu i njegovoj podobnosti. Na pastoralnom planu, njegovi rezultati su ništavni ili neosporno štetni.“
Pa dalje navodimo, aludirajući na zadatke crkveno-političkog tandema u vrhovima Crkve i države, čija se usklađenost još tada nepogrešivo nazirala:
„Glavni zadatak obojice jasno je zacrtan. To je predaja i aminovanje predaje Kosova. I jedan i drugi dovedeni su i postavljeni, imajući u vidu posebne sklonosti i karakterne mane svakoga od njih, da bi se uklopili na obavljanju tog primordijalnog, nečasnog zadatka. Porfirije je znalački izabran (ne od kolega episkopa naravno, a svakako još manje od Svetoga duha) da bi tom skandalu dao jednu višu formu i notu. Ali ne na vulgaran način – javno ga blagosiljajući, što bi se vratilo kao bumerang, nego suptilnije, tako što će — demobilisanjem Svetosavske crkve da skandal ne anatemiše i da mu se ne suprotstavi — skandal cinično prećutati da bi ga zatim jezuitskom kazuistikom pokvareno izgladio.“
Tada nismo mogli ni da pretpostavimo redosled, i da će izdaji Kosova prethoditi odricanje od Makedonije. Ali upravo uglavljena makedonska kockica, kao uvod u ono što sledi, retrospektivno se savršeno uklapa u mozaik beščašća koji smo tada skicirali:
„Osamnaesti februar [datum 2021. godine kada je Porfirije postavljen na srpski patrijaršijski presto] je tužan dan u povesti pomesne srpske Crkve i srpske državnosti, do neba hvaljene od strane otpadnika na licemernoj komemoraciji od pre samo nekoliko dana [t.j. na proslavi Dana državnosti Srbije iste godine neposredno pre toga]. Kockice se sklapaju i dolaze na svoje mesto za konačno i približno istovremeno dirigovano razaranje Države i Crkve. Poput dve kule u Njujorku, obe drevne građevine minirane su od vrha do dna i sve što se sada čeka je pritisak dugmeta na daljinskom upravljaču.“
Podmukao i lakonski način kako je Makedonija, sa svojim višeslojnim duhovnim, istorijskim i kulturološkim značajem za srpsku Crkvu i srpski narod, naprečac, bez čak ni privida sabornosti u odlučivanju, samovoljnim činom Porfirija i njegovog crkvenog politbiroa, bila izopštena iz srpskog civilizacijskog kruga i predata u ruke drskim samozvancima, nagoveštava verovatan način kako će i kosovska operacija biti izvedena. Kao i u slučaju makedonske, sve će se dogoditi na prepad, bez ikakve rasprave i po načelu svršenog čina. Kao i akt otpisivanja Makedonije, i predaja Kosova biće dočekana prvo zaprepašćenim mukom, zatim kombinacijom bespomoćne neverice i podaničkih racionalizacija.
Bilans Porfirijeve izdaje (sprovedene uz saglasnost kolega u mantiji koji se moralno ne razlikuju od njega) može se sažeti u nekoliko prostih i očiglednih teza. Celokupna crkvena i narodna baština na prostoru Makedonije predata je lažnoj crkvenoj organizaciji i lažnom kliru koji se nikakvim tomosima nikada ne mogu legalizovati, zato što se njihovo postojanje i status u potpunosti temelje na odlukama Drezdenskog kongresa Komunističke partije Jugoslavije 1928. godine, kasnije sprovedenih po direktivama tajne službe bogoboračkog komunističkog režima. Priznanjem stanja u Makedoniji nastalog na ovakav način, Porfirije i njegovi saučesnici otvorili su Pandorinu kutiju sa potencijalom da se Srpskoj crkvi i kulturi nanese još dalekosežnija šteta primenom upravo stvorenog presedana na izvođenje sličnih scenarija u Crnoj Gori, Bosni, verovatno u Hrvatskoj, i svakako na Kosovu. Usklađivanjem zvaničnog stava Srpske pravoslavne crkve sa regionalnom politikom srpskih vlastodržaca i sa težnjom stranih geopolitičkih činilaca da se srpski faktor, podjednako duhovni kao i politički, u najvećoj mogućoj meri oslabi i suzbije, Porfirije je dao ključan doprinos preuređenju balkanskog prostora na trajnu i teško nadoknadivu štetu Srpske pravoslavne crkve i naroda koji je sačinjava.
Ali uporedo sa veleizdajom izvršenom na najširem crkvenom i nacionalnom planu, na užem planu je na delu izdaja koja će se podjednako loše odraziti na Srpsku crkvu i njen narod. U svojim političkim kombinacijama, lažni apostol ljubavi je hladno i ne obazirući se pustio niz vodu lojalne služitelje Srpske crkve u Makedoniji koji već dvadeset godina trpe nemilosrdni progon makedonskih vlasti i raskolničkih struktura u sprezi sa njom. Taj detalj je privukao malo pažnje, ali po posledicama je od primordijalnog značaja. Kanonska Ohridska arhiepiskopija na teritoriji Makedonije, u bogoslužbenom jedinstvu sa Srpskom pravoslavnom crkvom, gde je sav pravoslavni narod bez obzira na etničko izjašnjavanje mogao da učestvuje u blagodatnom crkvenom životu, volšebno je nestala da bi bila zamenjena istoimenom strukturom koju je 9. maja dekretirao Fanar, uz blagoslov neposredno posle toga Srpske patrijaršije. Gde su jerarsi i klirici koji su do pre nekoliko dana u Makedoniji bili verni Srpskoj pravoslavnoj crkvi? Apostol ljubavi postavljen na srpski patrijaršijski presto nije ih ni pomenuo niti se njihovom daljnjom sudbinom bavio.
Time je uveo još jedan zloslutni presedan koji će u predstojećim događajima skupo koštati Srpsku crkvu i narod. Ko će se posle ovoga žrtvovati za crkveno i narodno jedinstvo kada druga područja u kanonskoj nadležnosti Srpske pravoslavne crkve uskoro budu došla pod udar unapred pripremljenih raskolničkih i separatističkih garnitura? Zašto bi se iko izlagao progonu i godinama čamio u tamnicama znajući da će, kao klirici i narod u Makedoniji, biti ostavljen na cedilu istoga trenutka kada se promeni partijska linija beogradske Patrijaršije?
Kao što je za očekivati od ljudi bez morala i bez crkvene ili nacionalne svesti, veleizdaja na krupnom planu porađa izdaju svuda i svega čega se dotaknu. Podli tretman Ohridske arhiepiskopije (one kanonske i prave) delovaće kao mina sa odloženim dejstvom kada pod političkim pritiskom na red bude došlo otcepljenje drugih delova Srpske crkve, a to po svojoj unutrašnjoj logici istovremeno znači i programirano otuđenje i asimilacija delova srpskog naroda. Demoralisani postupkom crkvenog vrha na čelu sa Porfirijem prema lojalnim jerarsima, kliricima i narodu u Makedoniji, drugi pravoslavni Srbi koji će se uskoro naći na udaru pre će se opredeliti za trule kompromise nego što će na strašnom mestu postojati.
Za narode predodređene za odstrel, to je neizbežna posledica kada su im pogrešni ljudi postavljeni na pogrešna mesta u pogrešno vreme.
Istine radi, nije patrijarh bio sam u donosenju navedene odluke. Odluka je donesena jednoglasno …….svi episkopi su glasali.