-‘Oćeš da prekinemo? –
pita me poznati trener Pavle Šovljanski posle prve runde u kojoj sam se pošteno naprimao udaraca. Verovatno se kajao što me je uopšte pustio u neravnopravnu borbu sa daleko iskusnijim i jačim protivnikom. Ja bih, pravo da vam kažem, da sve ovo maltretranje prestane, da olakšam sebi a i njima ali…sramota me bre. Šta će reći ortaci u kraju, Ivica, Srba, Toma, drugari iz kluba? Bruka je da ti u novinama piše poražen TKO (tehnički nokaut) ili napuštanjem borbe jer treba ljude u oči gledati posle.
-Ne, ni slučajno,
izgovaram, odmah hvatajući sebe u laži. Govorim jedno dok mislim sasvim drugačije., izduvuvam otekli nos od udaraca u ponuđen crveni peškir koji vešto krije ‘izlive bokserskih nežnosti’ i već lakše dišem.
Kada je merilac vremena u pauzi između druge i treće runde udario čekićem u podnožje gonga, obuzelo me je blaženo osećanje. Sad sigurno znam koliko još vremena ima da se odmaram sedeći na stolici pre početka runde. Čitave tri sekunde. niko ko nije ulazio u ‘magični četvorougao’ne zna koliko puno to može da bude u datom trenutku. Njegov drugi udarac smanjio je vreme odmora na dve sekunde.
„Dobro je, neće … Neće još.“,
pomislih, ne pomerivši se ni za milimetar, udobno naslonjen na jastuče u ćošku. Uživao sam na stolici duboko dišući svež vazduh koji se tog podneva širio Tašmajdanskim stadionom. Jasno sam mogao da vidim bezbrižnu publiku koja se zabavljala semenkama, iščekujući rasplet:
-Hoće li mali izdržati na nogama do kraja?
Interesantno čak i za opkladu. Mada su me treneri požurkivali, dajući poslednja upustva, posle trećeg i poslednjeg upozorenja da je početak blizu, znao sam da imam još svog vremena za odmor.
‘Polako bre, ljudi, čemu žurba’,
mislim se sedeći čvrsto na stolici očekajući zvuk gonga.
I čuh ga. Znam da sad ipak moram da ustanem ali opet “kradem”par sekundi, pripremajući se i istežući umorne mišiće.
-Da prekinem?
Pita čika Pavle ponovo.
-Pa jel’ sam ja ovolike batine ‘pojeo’ da bi se sad predao k’o neka kukavica, mislim se. Dve cele runde pakla. Sad nisam slagao jer stvarno nisam želeo prekid i predaju jer bi spalo da sam džabe isprebijan. Drugi trener Steva Paljić se slaže sa mnom nalivajući mi vodu u usta iz plastične čaše.
-Ma gde sad, izdržaću pa makar umro,
samo sam procedio grubo zabivši opran od krvi mušus u zube. Sisam iz njega preostale kapi sveže vode, žvaćkam ga mekanog i nameštam zub na zub. prilazim polako sredini ringa zauzimajući svoj omiljeni gard a tamo me je već čekao ukočenog pogleda ratoborni Nazif Gaši.
Moje oružje, brzi levi direkt, me uopšte ne služi jer ga više guram zbog stegnutosti koja me je okovala, nego što ga resko bacam pa ga Prištinac lako čita i blokira. U svakom sudaru sa njim prihvatam žestoku razmenu udaraca što njemu daleko jačem i iskusnijem više odgovara. Tučem se kao na ulici, umesto da boksujem.
Struja mi je nekakva prošla od glave kroz čitavo telo do stopala kad sam primio taj iznenadni direkt kroz ruke početkom treće runde. Niko pa ni sudija u ringu nije primetio težinu udarca, jer kao što rekoh lice mi je bilo zaklonjeno rukavicama. To me je u prvi mah obradovalo s obzirom da mi je već dva puta bilo brojano a sedeći nokdaun bi značio automatski kraj meča, prekid, poniženje što nikako nisam želeo. U sledećem trenutku sam se našao u ćošku ringa ne svojom voljom primajući seriju udaraca u telo i glavu. Retko uzvraćam jer se borim za vazduh i sve mi je teže i teže.
-Bože umreću, pomislih. Obuzima me osećaj teške mučnine, bespomoćnosti i usporavanja mišićnih funkcija pa nemam snage da se pomerim iz ugla mada mi svi moji ispod ringa histerično dovikuju:
-Beži iz ćoška Simke, kreći se!
Kao da ja ne bih ali noge ne slušaju a teške ruke su mi pale skoro na grudi i već vidim njegovu pesnicu kako mi se približava.
Zar mi nije trener govorio tokom cele nedelje da kad budem imao priliku da se iskrenem u borbi izbliza i da ga provociram da me zakači pesnicom po leđima? Da posle toga posrnem. Mora da su se dogovarali nešto sa sudijama. Nije mi bilo najjasnije šta treba da uradim ali evo sad hteo ne hteo dozvolio sam mu da mi se opasno približi. Sad kada se njegova pesnica preteći približava ka meni da zada odlučujući udarac u nemoći samo sam se opustio spustivši se u polučučanj i opasnost je prošla za trenutak. Veliki promašaj i huk iz gledališta, a izgledalo je k’o penal ili zicer, što bi se reklo. Misleći da je sve to slučajno, harambaša koji je dotad bez problema počistio sve protivnike u državi, sprema se za novi široki kroše sad sa levom rukom. Sad ja namerno puštam desno rame niže otkrivajući bradu jer me je zatekao u kontra gardu i čekam da krene nudeći mu sve a ne samo leđa. Mozak mi je iznenada proradio kao sat, kao najbolji švajcarski sat na struju. Sad sam mu još zaoblio promašaj mojim pokretom u gipku elipsu prateći u luku njegovu pesnicu kao da se igram žmurke sa njim, okuražen predhodnom uspešnom eskivažom. Svi su na nogama pa čak i ja? Najzad sam prestao da se bijem sa očigledno jačim protivnikom i počeo da se nadmećem.
-Beži! – opet čujem glasove ispod ringa ali sad ne tako panične kao pre toga i tada se nešto promenilo. Krenuo sam da radim mimo običaja najpre desnom rukom, počeo sam da uzvraćam. Nemajući više snage ni volje za povlačenje unazad, stao sam na sredinu ringa, ni za ‘jotu’ nisam ustuknuo uz moje sve češće direkte koji su mi poslednja nada i odbrana za goli opstanak . Iz njegovog nosa potekla je krv koja je još više usmerila moje precizne udarce.
-Tako je, desni! – dreknuo je ispod ringa osetivši iznenadnu šansu za preokret Steva Paljić, pomoćni trener ustavši sa stolice, kao uostalom sva ustalasala publika na tribinama. Sve je jasno k’o dan, taj divan oktobarski dan u Beogradu. ‘Tresem’ desni poslušno i vidim zaustavljenog pogocima zbunjenog snagatora kako se ljulja i nevešto pokriva glavu rukavicama. Oglasio se gong, kasno je.
“Dobro je, dobro.”
Tapšemo se po leđima moj pet godina stariji i toliko kilograma teži protivnik i ja na sredini ringa po završetku ipak zasluženo izgubljenog meča. Gledam ga u otekli nos koji se skoro slučajno sudario sa mojom glavom, pozdravljam se sa njegovim trenerom Nimanijem koji me nešto hvali, očinski gleda,na kraju i poljubi u čelo brišući mi znoj i krv sa lica.
-Odlično, izdržao sam ‘na nogama’, mislim se dok se rukujem sa sudijom u belom koji me je očigledno štitio i odmarao koliko je čovek mogao. Namerno otežem sa izlaskom i sportski pratim pobednika pri izlasku iz ringa šireći mu teatralno konopce mada bi pre on trebao to da uradi kao pobednik, ali ja sam namerno preuzeo taj džentlmenski gest. Ostajem sam u ringu jer sam tako smislio. Pružam levu ruku ka publici koja me je zdušno bodrila strepeći za moju sudbinu, desna ostaje na grudima kao da govori:
-Srce za vas.
Prolomio se snažan i iskren aplauz koji je kao melem pao na moje rane.
Samo sam to hteo.
Nenad Simić – Tajka
