Nekako, na svakih 15-ak godina, u ovoj zemlji se iz jednih ili drugih razloga – menja Ustav. Ustavne promene sada su takođe aktuelne, a ovoga puta, kako se čini, poseglo se za tom neminovnošću zbog procesa pregovaranja o članstvu u EU i usklađivanjem normi sa tom zajednicom. Čini se da su se uvek „lomila koplja“, kada se govorilo o Ustavu, amandmanima, procedurama, i da, po „starom, dobrom srpskom običaju“, tri institucije imaju četiri različita mišljenja o tome, dijametralno različita, nespojiva i oprečna stava. Dok jedni govore da su izmene neophodne radi usklađivanja sa normama EU, te zbog jačanja nezavisnosti pravosuđa, drugi veoma glasno tvrde da to ne stoji i da je jedini cilj promena Ustava ostanak „političke šape“ na pravosuđu.
Delom zbog nedovoljnog poznavanja materije, delom jer mi nije u sferi interesovanja, sa ograničenim zanimanjem pratim diskusije na tu temu i pokušavam da formiram mišljenje na osnovu onoga što pravni stručnjaci iz raznih institucija i civivnog sektora imaju da kažu.
I sve je u redu dok diskusija deluje civilizovano i koriste se argumenti i kontra- argumenti, umesto napada „ad hominem“, koji su, izgleda, našli izuzetno plodno tle u ovoj zemlji i praktično predstavljaju legitimnu taktiku nametanja stavova i žalosnije – diskreditacije ličnosti.
Tako, nedavno mi je pažnju zaokupilo reagovanje profesora iz Novog Pazara Rejhana Kurtovića na cirkularno pismo sudije Apelacionog suda u Beogradu i predsednice Društva sudija Srbije Dragane Boljević, u kome ona, pred konferenciju o ustavnim amandmanima koju je organizovalo Društvo sudija Srbije 30. novembra, navodi da je „Ministarstvo pravde konačno pronašlo dva profesora Ustavnog prava koji hvale Ustavne amandmane“ i da je jedan od njih – pomenuti Kurtović slikan u uniformi Aćifa Efendije, kada je učestvovao u protestu u njegovu čast, pa podseća da je isti Aćif bio upravnik Novog Pazara u vreme Drugog svetskog rata, te da ga je odlikovao Hitler i da je streljan 1945. zbog zločina i ubistva oko 7.000 Srba.
Potom, ona zaključuje da je samo poređenje te dvojice profesora (koji, jel, hvale ustavne amandmane), sa ostalim profesorima (koji, jel, ne hvale iste te amandmane) „ne samo po broju, već i po njihovim biografijama, stručnosti i radovima, dovoljno za zaključak o pogrešnosti amandmana“!
Da li je moguće da sudija Apelacionog suda i predsednica Društva sudija Srbije uzima karakter neke osobe da utiče na validnost tvrdnje koju iznosi? Potpuno je neverovatno da jedan takav istaknuti pravni stručnjak i javna ličnost u cilju promocije svog stava posegne za argumentom ad hominem.
Dakle, prema sudiji Boljević, ako građanin- profesor Kurtović, koji je, prema njenim rečima, osvedočeni neprijatelj Srba i Srbije, i to u sve uniformi Aćifa Efendije, zagovara Ustavne promene, onda je sasvim jasno o kakavim promenama se radi i koliko su one dobre.
Isti profesor Kurtović reagovao je na pismo Dragane Boljević, u kome je istakao da je šokiran, kako iznetim neistinama i napadima da njega, tako i činjenicom da isti taj napad dolazi od sudije Apelacionog suda i „osobe koja tvrdi da zastupa stavove sudijske struke u Srbiji“.
Kurtović dalje izjavljuje kako nikada nije nosio nikakvu uniformu, niti je učestvovao na pomenutom skupu, kao ni da su mu bliske ideje mržnje i ekstremizma i piše:
„Moji navodi se mogu provjeriti, a sudija Boljević svoje navode mora dokazati. Dugodišnji sudija bi trebao imati iskustva kada iznosi lažne navode, a još više kada to iznosi u javnost i podstrekuje druge da na osnovu laži i obmana formiraju svoje mišljenje i vrše napade na ljude. Ipak, prije donošenja svoje nezakonite presude, bez suda i suđenja, prije slobodnog sudijskog uvjerenja, morala je znati da sam mnogo daleko od svega onog što je ona iznijela i što je izgleda blisko njoj. Jer sudija Boljević, vjerovali ili ne, lažnu tvrdnju da sam pripadnik nekakve ekstremističke grupe ističe kao centralni argument u prilog svojoj tvrdnji da predloženi amandmani na Ustav nisu dobri. Stavljanjem na prvo mjesto Fakulteta za islamske studije, uz prećutkivanje angažmana u Republici Srpskoj, ona tendenciozno dovodi u direktnu vezu ekstremističke ideje iz perioda Drugog svjetskog rata, sa mojom vjerskom i nacionalnom pripadnošću i stavovima o procesu promjene Ustava“.
Konsternirani Kurtović dodaje da je, kao čovek i profesionalac, duboko povređen „neistinama i uvredama koje je sudija Boljević iznela“ na njegov račun, te da je njeno istupanje povredilo i uznemirilo ne samo njega, već i članove njegove porodice, prijatelje, saradnike i sve one koji ga poznaju, kao i da je postupanje sudije Boljević bilo veoma smišljeno i tendeciozno, usmerno lično prema Kurtoviću i „satanizaciji njegove ličnosti“, a sve uoči skupa o Ustavnim promenama koji je organizovala dan posle slanja tog mejla.
I odista, postavlja se nekoliko pitanja – ako je profesoru Kurtoviću, pa i ustavnim amandmanima, za koje se isti zalaže, tako ekspresno presudila Dragana Boljević, da li je ista praksa i Društva sudija Srbije? Da li tako sude svi pripadnici tog Društva, a takođe, da li su u Društvu sudija Srbije saglasni sa svojom predsednicom?
Kakav zapravo standard sudijskog ponašanja na ovaj način promoviše predsednica Društva sudija Srbije i osoba koja je najglasnija kada je u pitanju mišljenje struke? Da li je to prihvatljivo i dostojno ponašanje jednog sudije, koja zamalo nije izabrana za sudiju Vrhovnog suda? Da li to eventualno predstavlja nedolično postupanje kojim se može narušiti poverenje javnosti u sud? Da li su tabloidizacija, senzacionalizam, vređanja i neistine neophodni baš u svim sferama života i prava?
Samo pitam.
Izvor: embargo.rs
