Sloboda nema cenu, ova činjenica je nešto što niko ne osporava. Naravno svi znaju da ni jedna država koja nije imala ozbiljnu vojsku nije mogla da zadrži ni slobodu. Ako ove dve istine realno sagledamo i povežemo, postaje nam sasvim jasno da za ozbiljnu državu vojska nema cenu.
Proverimo i razmislimo kolika nam je i kakva vojska, postaće nam mnogo jasnije zašto gubimo svaki osećaj slobode. Biće nam kristalno jasno zašto smo postali potpuno zavisni od drugih, zašto je sistem uređenja unutar države robovlasnički. Dovoljno je setiti se samo koliko smo oružja istopili, i ko ga je topio. Kako razumeti uništavanje sopstvenih elitnih jedinica vojske i policije? Dozvolili smo da nam jedinicu poput JSO ocrne. Nismo se suprostavili dok su momke koji su krvarili za srpske teritorije proganjali. Da li su oni koji su to radili razmišljali kako je majkama onih koji su u sklopu tih jedinica svoje živote položili za svoju Otadžbinu, verujući u svoju Srbiju, voleći svoj narod? Kakva je tuga u dušama onih koji su ostali invalidi da bi mi bili slobodni? Kako se osećaju oni koji su ranjavani, dok evrofanatici gaze po njihovoj krvi dodvoravajući se svojim gazdama?
Naravno da je u srcima srpskih junaka tuga dok gledaju tu nepravdu, ali junaci ko junaci opet bi branili svoju Otadžbinu. Oni su to radili zato što su Srbi, i to im niko ne može oduzeti. Oni koji ih napadaju treba da budu iskreni prema sebi: napadaju li ih zato što nisu imali hrabrosti da budu kao oni ili jednostavno zato što nisu Srbi?
Stalno nam objašnjavaju o smanjenju i modernizaciji vojske, o nekim savremenim načinima odbrane. Kakav mozak to može da nas ubeđuje da je nama budućnost sa onima koji su ubijali našu decu? Šta misliti o onima koji NATO vide kao prijatelje? Smatra li neko stvarno da će oni da nas brane ? Takve treba pitati na osnovu čega su poverovali da će Nemci, Englezi, Bugari, Francuzi, Hrvati, Amerikanci i ostali NATO kriminalci nas da brane. Nama je potrebna odbrana od njih, a za to je neophodna vojska, elitne jedinice i oružje koje mi tako lako po njihovoj komandi topimo i prodajemo. One koji i dalje slepo veruju u snagu nekakvih koalicija treba podsetiti na reči Živojina Mišića:
„Kad više država čine koaliciju, onda je opšta snaga njihova redovno manja od stvarne snage sviju njih. Doista, svi saveznici žele pobedu kako bi time postigli istaknuti cilj, ali se opet svaki od njih trudi, da u tom zajedničkom poslu naturi na tuđa leđa najteže breme, a sem toga u više slučajeva saveznici različito gledaju i na konačan rezultat borbe. Jedan na primer želi postignuti poraz neprijatelja, drugi bi opet želeo da se samo oslabi na neko vreme, kako bi od njega iznudio izvesne dobiti itd.“
Zašto je tako velikoj sili toliko smetao JSO, zašto joj danas smeta žandarmerija? Kako to da uvek smetaju one jedinice koje su najosposobljenije za odbranu? Naravno da im te jedinice ne bi smetale da smo u NATO-u, onda bi upravo na našim specijalcima bilo najteže breme. Kada su postali svesni istine da Srbin ne ratuje tuđe ratove, da on jeste nepobediv ali ne zato što otima nego zato što ne da svoje, krenula je hajka na srpsku vojsku i policiju, krenulo je razoružavanje. Tu hajku nam sada naši izdajnici objašnjavaju tako da imamo višak naoružanja. Niko da postavi realno stvari, nemamo mi višak oružja mi imamo manjak vojske. Kako su ovi evrofanatici počeli da smanjuju vojsku i policiju uskoro neće imati kome da daju ni čizme a ne oružje. Kukavice koje danas donose odluke o oružanim formacijama pravi su primer teze Jovana Dučića:
„Kukavice uvek idu stranputicom.“
Stranputica je sigurno i blaga reč za one koji postavljaju ubice svog naroda – gle mazohizma, ili ironije – za svoje savetnike. Teško je i u ovako bogatom jeziku poput srpskog naći pravi pojam za put kojim nas vode a koji podrazumeva da narod sada svojim političarima plaća zločince, poput Tonija Blera i Alistera Kembela, da ih savetuju. Put koji su izabrali činio im se mnogo lakšim. Ustvari za kukavice to je bio i jedini put, onaj drugi zahteva veru i hrabrost. Za ovaj drugi pravi put potrebno je tako malo ali za ponizne sluge tako nedostižno. Kukavice nikad nisu imale dovoljno vere u Božju pravdu a ni hrabrosti da se za nju izbore. Upravo zbog nedostatka vere za njih je ostala večno sakrivena tajna da je nemoguće izgubiti kada se boriš za nešto zaista vredno. Nemoguće je izgubiti pravednu borbu za veru, istinu, slobodu, ne može nam niko oteti Otadžbinu. Srbija je uvek imala Sinđeliće, možda je neprijatelj neki put uspevao fizički da ih ukloni ali nikad ih nije pobedio. I danas je njihov duh jedini garant slobode jedina svetlost nade da će Srbiju imati ko da brani, da će Srbija opet imati vojsku.
Oj vojvodo Sinđeliću
Oj vojvodo Sinđeliću
Srpski sine od Resave ravne
Ti si znao Srbina zakleti
Kako treba za slobodu mreti
Puška puče boj se bije
A Sinđelić ljutu bitku bije
Ljutu bitku bije za slobodu
Za slobodu srpskome narodu.
Oj vojvodo ti si pao
Ali dušman još od tebe strepi
Ti si turske posekao glave
Zato tebe Srbi rado slave
Oj vojvodo Sinđeliću
Srpski sine od Resave ravne
Milije je Srbinu umreti
Nego robom ikada živeti.
Narodna pesma
Gubi se samo onda kada ne veruješ u ono za šta se boriš, ili onda kada se boriš za bezvredne trenutne vrednosti. One vrednosti koje zapad najviše propagira, prikazujući ih kao suštinu života. Dovoljno je malo pogledati u prošlost i znati šta nas čeka ako izaberemo taj put. Prošlost je uvek bila temelj bez kog ne može postojati sadašnjost a još manje budućnost. Onaj ko ne konstatuje prošlost moraće ponovo da uči, takva lekcija i učenje je uvek najteže. Kada god smo svoje vrednosti menjali zapadnim, odvajajući se od svoje suštine, stradali smo bez milosti. Kada smo ljubav prema Otadžbini menjali za ljubav ka materijalnim vrednostima brzo smo ostajali i bez zemlje i bez materijalnog. Onda kada smo naivno verovali u dobronamernost zapadnih prijatelja rezultat je bio gubljenje slobode. Dok se osvestimo i sagledamo istinu vojske više nema. Naravno kad nema vojske nema ko ni da sačuva ni da obezbedi slobodu. Koju bi onda cenu platili da imamo vojsku? Tada shvatamo da sloboda nema cenu a da je jedina garancija slobode vojska.
Nikad ne treba smetnuti sa uma da ima stvari koje čoveka odmah zabole, i da on odmah i reaguje na njih. Verovatno zbog te reakcije koja je trenutna, problem se brzo rešava, bol nestaje. Postoji i ono drugo što čovek ne oseti odmah već ne primećujući dozvoli da se raširi. Šireći se ta bolest postaje sve jača, lečenje od nje je mnogo teže i boleće mnogo više. Zato se pomolimo da Srbin što pre oseti bolest koja je zahvatila njegove vladstodršce. Bolest prevare, gordosti, evrofanatizma koji podrazumeva srbomrstvo i izdaje dok još imamo prilike da povratimo slobodu. Vojsku nismo sačuvali ali nek se neprijatelji zbog toga ne raduju previše, podsetićemo ih samo na reči Jovana Dragaševića koji je još 1867 leta Gospodnjeg zapisao:
„Ima jedna sorta ratovanja koja je za nas Srbe od neprocenjive važnosti, a koju mi nažalost slabo proučavamo. To je četovanje, ili ti rat planinski, koji se još zove mali rat ili gerila (…) taj je način ratovanja kod Srba osveštan najsjajnijim uspesima, i bio im je još od pamtiveka anđeo hranitelj i snaga koja je razbijala najsilnijeg neprijatelja. Četovanje je takvo ratovanje da se sa manjom silom odbije i razbije velika. Sve što na poprištu postoji kao nezgoda i prepona golemoj vojsci, sve je to u četovanju prisni saveznik i prijatelj.“
Znajući ovo znamo i da nam niko ne može oduzeti slobodu – Srbi su vojska. Ne vredi NATO koaliciji što nam topi oružje, ne vredi izdajnicima što im svesrdno pomažu u tome. Mogu oni rasformirati elitne jedinice ili smanjivati vojsku, mogu oni topiti metal ali ne mogu istopiti srpsku dušu. Nikada iz srpskog srca ne mogu izbaciti vojnika, nikada Srbinu ne mogu oduzeti slobodu. Zato i sada kada im se čini da smo na kolenima osećaju snagu. Mogu oni da nas lome ali nikad neće uspeti da sakriju svoj strah od Srbina. Strah od vere pravoslavne, strah da Srbin ne počne četovanje a onda eto vojske, eto slobode.
Nenad Blagojević
