Srbija se već decenijama nalazi u specifičnom položaju zemlje koja istovremeno trpi posledice velikih geopolitičkih sukoba i formalno pokušava da očuva sopstveni suverenitet u donošenju odluka. Od petooktobarskog puča 2000. godine, država je suštinski postala bušan politički prostor, bez stvarne unutrašnje otpornosti i bez sopstvene volje. Na vlasti su se smenjivali režimi koji nisu donosili odluke nezavisno, već pod pritiskom stranaca, polazeći od stranih interesa da vide kako se oni uklapaju u srpske interese, umesto da pokušaju da polaze od srpskih interesa i pokušaju koliko je moguće da ih uklope u strane interese.
U takvom poretku, Srbija je prestala da bude subjekt politike i svedena je na objekat, na teritoriju na kojoj se sprovode pre svega tuđi interesi a naši tek u drugom planu, uz pritiske i uslovljavanja, dok se unutrašnja politika svela na simulaciju državnosti i površnu retoriku o nezavisnosti.
Upravo iz takvog stanja proizilazi i način na koji se tretiraju ključna pitanja spoljne politike. Umesto da budu rezultat trezvene i odgovorne procene sopstvenog državnog interesa, odluke poput uvođenja ili održavanja sankcija Belorusiji ili bilo kojoj drugoj državi svode se na puko vaganje koliko će nam to pomoći u približavanju Zapadu. E pa, danas je jasno da nije pomoglo nimalo. Kada se pitanje sankcija sagleda sa stanovišta realnih interesa Srbije, postaje jasno da one predstavljaju isključivo politički i ekonomski teret bez ikakve konkretne koristi, dok istovremeno narušavaju tradicionalno dobre odnose sa zemljom koja prema Srbiji nikada nije imala neprijateljski stav.
Belorusija je jedna od retkih evropskih država koja u najtežim trenucima za srpski narod nije okretala leđa Srbiji. Dok su mnoge zemlje učestvovale u političkoj, medijskoj i vojnoj kampanji protiv Srba devedesetih godina, Belorusija nije gradila svoj međunarodni položaj na srpskoj nesreći. Ta činjenica sama po sebi govori o međusobnim odnosima i pitanju sankcija. Politički kurs jedne države koja zaboravlja ko je bio uz nju u teškim vremenima, vodi ka tome da ona pre ili kasnije ostane bez prijatelja.
Sankcije kao instrument spoljne politike, u teoriji se često predstavljaju kao sredstvo pritiska koje treba da dovede do promena unutar neke države. U praksi, one nikada nisu dovele do tih promena, niti zaustavile ekonomiju sankcionisanih zemalja. Belorusija nije izuzetak. Decenije sankcija nisu dovele do fundamentalnih promena političkog sistema te zemlje, jesu doprinele ekonomskoj izolaciji ali ne i do pada ekonomije, nisu dovele ni do pada životnog standarda. Belorusija, i pored njih, ima veći BDP po glavi stanovnika nego Srbija. Naša zemlja, koja je i sama bila žrtva sankcija, mora biti posebno osetljiva na posledice takvih mera.
Sa ekonomske tačke gledišta, sankcije Belorusiji su direktno ograničile mogućnosti saradnje naše zemlje sa Minskom u oblastima u kojima postoji obostrani interes. Belorusija raspolaže razvijenom industrijom, mašinogradnjom, hemijskim sektorom i poljoprivredom, dok Srbija ima potencijal za izvoz prehrambenih proizvoda i drugih roba i usluga. Umesto da razvija trgovinu i otvara prostor za zajedničke projekte, Srbija prihvata ograničenja koja joj ne donose nikakvu kompenzaciju, ni ekonomsku ni političku. U svetu u kome se sve više govori o ekonomskom suverenitetu, dobrovoljno odricanje od jednog tržišta deluje kao luksuz koji Srbija ne može sebi da priušti.
Pored ekonomskog aspekta, važno je i pitanje principa. Srbija zvanično zagovara politiku vojne neutralnosti i balansirane spoljne politike. U tom smislu, uvođenje i zadržavanje sankcija Belorusiji predstavlja odstupanje od sopstveno proklamovanih principa. Ako Srbija želi da bude država koja samostalno odlučuje o svojim potezima, onda mora imati hrabrosti da kaže ne politici automatskog svrstavanja. U suprotnom, neutralnost ostaje puka fraza, bez stvarnog sadržaja.
Posebno je važno istaći da se međunarodni kontekst menja. Iste one države koje su godinama zagovarale politiku izolacije Belorusije danas sve češće pokazuju znake pragmatičnijeg pristupa. Dijalog, pregovori i postepeno popuštanje pritisaka sve više zamenjuju oštru retoriku. U takvim okolnostima, Srbija ne bi trebalo da bude među poslednjima koja se drži politike koja je očigledno iscrpela svoje mogućnosti.
Ukidanje sankcija Belorusiji ne znači podršku bilo čijoj unutrašnjoj politici, niti odricanje od sopstvenih vrednosti. To znači prihvatanje realnosti da izolacija nije donela rezultate i da je saradnja, koliko god ograničena bila, uvek bolji put od konfrontacije. Srbija ima moralno i istorijsko pravo da zauzme takav stav, upravo zato što zna kako izgleda život pod sankcijama i kakve dugoročne posledice one ostavljaju na jedno društvo.
Na kraju, pitanje Belorusije je i test zrelosti srpske spoljne politike. Da li će Srbija nastaviti da donosi odluke pod pritiskom ili će se konačno rukovoditi sopstvenim interesima i iskustvom. Ukidanje sankcija Belorusiji bio bi signal da Srbija želi da vodi samostalnu i principijelnu politiku, politiku koja pamti prijatelje, štiti sopstvenu ekonomiju i odbija da učestvuje u merama koje su se već pokazale kao neefikasne i nepravedne.
Ruku na srce, u srpskom parlamentu jesu povremeno pokretane inicijative za ukidanje sankcija Belorusiji, ali te inicijative nikada nisu prerasle u ozbiljnu, otvorenu i suštinsku parlamentarnu raspravu. Umesto toga, o pitanju koje direktno zadire u dostojanstvo države, njene spoljnopolitičke interese i tradicionalne savezničke odnose, u Skupštini se govori stidljivo i prigušeno, kao o temi koja je unapred proglašena nepoželjnom. Paradoksalno, većinski deo srpskog naroda oseća nelagodu, pa čak i sramotu zbog činjenice da Srbija sprovodi sankcije prema zemlji koja joj nikada nije nanela štetu, dok institucija koja bi morala da artikuliše narodnu volju ostaje nemušta i pasivna. Taj raskorak između volje građana i ponašanja političke elite najbolje pokazuje koliko je politički sistem otuđen od sopstvene baze i koliko su ključne odluke izmeštene van demokratske rasprave.
Istovremeno, vlast upadljivo ćuti i o potezima Sjedinjenih Američkih Država, poput odluke Donalda Trampa da delimično ukine sankcije Belorusiji, ali i mnogo značajnijeg pitanja izlaska SAD iz mehanizma Haškog tribunala pod obrazloženjem da je suprotno nacionalnom interesu SAD, a radi se o instituciji koja je ostavila duboke i bolne posledice po srpski narod. Ako je Tramp mogao da povuče ove korake koji su u skladu sa sopstvenim nacionalnim interesom, krajnje je vreme da i mi to učinimo u skladu sa našim nacionalnim interesom.
Istina je da se Srbija u poslednje vreme formalno nije pridruživala novim paketima sankcija Evropske unije prema Belorusiji, ali ta činjenica nije rezultat jasne, principijelne i javno artikulisane odluke zasnovane na sopstvenom državnom interesu, već političke kalkulacije, jer je ne samo shvatila da od dugogodišnjeg svrstavanja uz EU sankcije nema nikakve koristi, već da je čak i pored ovakvih naših ustupaka Brisel počeo da vrši sve veći pritisak na Srbiju. Ne znam da li je vlast shvatila da nas EU neće i da ništa što uradimo nije dovoljno dobro za Brisel. Umesto da se ta pozicija iskoristi kao polazna osnova za otvorenu raspravu o ukidanju sankcija koje smo uveli Belorusiji, vlast je zadržala politiku ćutanja i nejasnih signala, čime je i ovo poslednje nepriključivanje novim sankcijama lišeno svakog političkog značaja.
RUBRIKA: Vesti, Komentari
OZNAKE: 2026, BRATSTVO, Vesti, Dušan Opačić
