autor:Dragiša Čolić
„Dejan Bodiroga je bivši srpski košarkaš. Mnogi ljubitelji košarke ga smatraju najboljim igračem koji nikada nije igrao u NBA ligi. Sa reprezentacijom SR Jugoslavije Bodiroga je osvojio srebro na Olimpijskim igrama 1996, dva svetska prvenstva i 3 Evropska prvenstva … Proglašen je najkorisnijim igračem svetskog prvenstva u košarci 1998. godine. Dva puta je dobijao zlatne značke Sporta, nagrade za najboljeg sportistu u SR Jugoslaviji. Dejan Bodiroga, zbog liderstva, košarkaške inteligencije i sposobnosti, je važio za igrača koji igra na svim pozicijama… Od septembra 2022. godine obavlja funkciju predsednika košarkaške Evrolige.“ (Vikipedija)
Citat namenjen i onima koji ne znaju koja je sportska gromada Dejan Bodiroga bio, ali svakako znaju koja je razlika između gromade i kamena, odnosno ssportske počasti i ljudske nečasti.Da, kamena, jer Dejan Bodiroga je, na funkciji na kojoj se nalazi, postao kamen za vratom srpskoj košarci, koja se i dalje, na ostacima stare slave, trudi da ostane u evropskom vrhu tog sporta – „zabave miliona, glavne sporedne stvari na svetu“, sintagme koja je sa deformacijama koje donosi profesionalizam, prestala da to bude, ne zbog ljubitelja sporta koji sa čežnjom gledaju na ta vremena, već zbog poklonika sporta koji ga vode. Profesionalni sport je postao jedan od najunosnijih biznisa, berzanska vrednost najistaknutijih klubova prelazi milijarde, igrači se plaćaju milionima, pa se tako – logična je pretpostavka, ponašaju i vlasnici klubova, a za njima, očito je, ne zaostaju ni sportski zvaničnici.
U tu sliku uklopila se i Evroliga koju je kao privatni biznis osnovalo desetak poznatih evropskih klubova. Njima je, kao vlasnicima, odgovaralo da privuku dovoljan broj i drugih klubova, pa im je bilo u interesu da postoji i Jadranska ili ABA liga koja okuplja klubove sa prostora bivše Jugoslavije i garantovali su im da će šampion te lige imati pravo da se naredne sezone takmiči u Evroligi. Srpskoj košarci ABA liga u suštini ne odgovara jer u njoj može da igra samo ograničeni broj klubova, tako da dolazi do zamiranja košarke u nekad poznatim košarkaškim centrima – Vršac, Novi Sad, Kragujevac, Niš …, ali su pristajali na to kako bi sebi obezbedili šansu da igraju u Evroligi.
I sve je to nekako funkcionisalo dok Evroliga nije toliko ojačala, da je potisnula u drugi plan i svetsku košarkašku organizaciju FIBA u čijoj režiji sada igraju samo drugorazredni klubovi. Tako ojačali prestali su da vode računa i o ranije preuzetim obavezama – ukinuli su pravo pobedniku ABA lige da automatski igra Evroligu. Može da igra samo ako ima mesta i ako plati milion eura, što postaje sve teže jer im više odgovara da se Evroliga širi na bogatiji Bliski istok. Dubai je već obezbedio sebi pravo da od iduće godine igra u Evroligi – nije saopšteno koliko će to da ga košta, u međuvremenu će ove sezone eksperimentalno igrati u ABA ligi, a potom će igrati u Evroligi, bez obzira koji plasman zauzme u ovoj, prelaznoj ligi. Sve to naravno nema nikakve veze sa onim što je u sportu – ako se o tome a ne o biznisu radi, najvažnije – ono takmičarsko, kao osnovni stimulans.
Toj pomami očigledno je podlegao i „naš“ Dejan Bodiroga, koga smo, dok je igrao košarku voleli, jer nas je vazda oduševljavao. Sada više ne, jer sve te promene su počele da sedešavaju u vreme kada je on postao predsednik Evrolige – „prvi čovek Evrolige“, kako ga popularno nazivaju.
Negde pročitah da su u vreme dok je predsedmik Evrolige bio Bodirogin prethodnik, Španac Đorđo Bartolomeo, španski klubovi Real i Barselona bili zaštićeni kao beli medvedi. Niko ne traži to, ali čoveče oglasi se bar da vidimo da si živ. Ne ćusmo te ni kad su ukinuli pravo ABA ligi da njen prvak igra Evroligu, ni kad su odlučili da naši timovi, ako hoće tamo da igraju moraju to da plate, ni kad pre dve godine napraviše ono Partizanu u plej ofu sa Real Madridom sprečivši ga da igra fajnal for, ni kad Barselona te godine iz auta u zadnjoj sekundi dade Zvezdi trojku i time je pobedi u sred Beograda, ni ove godine kad Barselona, zahvaljijući sudijama, opet u zadnjim sekundama pobedi Zvezdu u Beogradu, a ne čujemo te ni posle sinoćne još očitije krađe u Kaunusu, kad pokloniše pobedu Žalgirisu. Neću da citiram naslove iz Beograda, ni Zvezdinog igrača koji kaže da bi bili sigurni u pobedu samo ako na kraju vode sa 15 koševa razlike, ali ću citirati jednog od najboljih košarkaša Evrolige, igrača Baskonije Monekea, koji je na društvenoj mreži X napisao – Ova stvar je luda… Nešto mora da se uradi.
Neće to pomoći, ali znači. Učini bar taj napor, jer ovo što nam rade je učestalo. Sudilo se sinoć u sred Beogradai i na štetu Partizana protiv Monaka, ne onako očito kao u Kaunasu, ali dovoljno. Onoliko koliko je bilo potrebno. Dejane, nemoj da mislimo da su te zbog toga i izabrali – da tako mutav daješ alibi, tim krađama. Reći će, da je to tako, oglasio bi se njihov zemljak Dejan Bodiroga, prvi čovek Evrolige.
I šta ćete, eventualno – opet uraditi? Kaznićete sudije sa dve utakmice ne suđenja, kao prošli put. A šta mi imamo od toga, da te odluke štampamo na okruglo i kačimo o k (klin). Vlasnik Žalgirisa, predsednik Izvršnog odbora Evrolige je napravio posao – piše se jedino poibeda Žalgirisa. A formacijski je on ispod predsednika po rangu.
Dejane, oglasi se. Ovo je uzelo isuviše maha. Pokaži da si ličnost. Lupi šakom o sto i reici – Dosta. Ako to ne učiniš, bićeš deo toga. Odjeknuće to, pa mkar i ne bio više to što si sada. Očekuju to od tebe ne samo oni na terenu,već i čitava košarkaćka javnost. Nemoj da gubiš ono što si godinama na terenu sticao. Između počasti i (ne)časti tanka je granica.
U mom selu ima jedan opančar.
Što on pravi dobre opanke !
Obuješ ih, popenješ se na soliter
i skočiš sa desetog sprata,
ti se razbiješ ko….., a opancima ništa!
Dragiša Čolić
