Kosovski zavet

1
854

Između carstva “zemaljskoga“ i “nebeskoga“

Kulminacija kosovske krize koja je započela samovoljnim proglašenjem nezavisnosti i protivpravnim priznavanjem ovog dela Srbije za »samostalnu državu«, ponovo je živote svih građana Srbije, hteli to oni sebi da priznaju ili ne, stavila pred izbor koga donose kosovska iskušenja.

timthumb.php Opredeljivanje spram očigledne nepravde i nasilja, izbor između morala i kukavičluka, dostojanstva i povinovanja sili, biranja težeg puta ili kretanja linijom manjeg otpora, sa svim rizicima koje ovo opredeljenje donosi… U starom-novom izdanju, pred građane Srbije je, sudbinskim događanjima, ponovo stavljeno Kosovo i «kosovski mit» opredeljivanja između carstva „nebeskoga“ ili „zemaljskoga“.

Osam punih godina, još od vremena rušenja nepopularnog i kompromitovanog starog režima, Srbija se uklanjala ispred tog izbora. Pokušavala je da čini razne kompromise, da prihvati i stvarnu i preuveličanu odgovornost i krivicu, da se povinuje pritiscima jačih i, u izvesnoj meri, da se odrekne sopstvenih interesa ne bi li zadovoljila tuđe i tako, makar ponižena i osakaćena, dobila željeni predah za oporavak i pravo na bolju budućnost ultimativno viđenu u pridruživanju onome što se smatra da predstavlja »život kao sav normalan svet«. Ali, umesto iole fer tretmana i saradnje stizala su samo nova uslovljavanja, stalna poniženja, a svaka pomoć (sa ili bez navodnika) plaćana je preskupo – divljačkom privatizacijom, političkim pritiscima, dvostrukim aršinima, devastacijom već znatno urušenog institucionalnog poretka, beskrajnim spiskom novih zahteva…

Na kraju je, jer se od toga, kako se sada vidi, nije moglo pobeći, stiglo i Kosovo – a s njime i staro pitanje: „Kome ćeš se carstvu privoleti?“.

Interpretacije «kosovskog» mita

Samo je intelektualno i emotivno otupele osobe iznenadilo ovo realno, krajnje životno vraćanje „kosovskog mita“ u političku i egzistencijalnu stvarnost savremene Srbije. Pored toga što je „kosovski mit“ u bližoj prošlosti upotrebljavan i zloupotrebljavan, nekad iz neznanja, a nekad iz manipulativnih razloga u dnevno-političkim razmiricama, a s druge strane porican i ismevan kao nešto „iracionalno, mračno i antimoderno“, pokazalo se ne samo da je „kosovski mit“, u smislu njegovog delovanja na one koji u njega veruju, „živ“, već da se kroz sam život on ponovo projavio spram svih nas u veoma očiglednom vidu, bez obzira kako se prema njemu odnosili. Naše opredeljivanje spram njega, uključujući uzmicanje, poricanje, a kod nekih i suprotstavljanje, samo potvrđuje njegovu nepobitnu životnost i značaj. Možda baš najviše u slučaju onih koji ga potpuno negiraju i smatraju nečim „glupim i besmislenim“, što služi samo svrsi dnevno-političke manipulacije partijskih struktura i njima podložnih birača, čekajući Godoa „bolje budućnosti“ koji nikako da stigne.

Sunovrat tokom devedesetih godina, uz zloupotrebe „kosovskog mita“ u (pseudo)patriotske svrhe, pratilo je i, njemu nasuprot, zlonamerno reinterpetiranje po kome on predstavlja poziv na krvoproliće, inadžijsko samožrtvovanje, glorifikaciju smrti, stradanja i poraza. Lažno se predstavljalo kako je vrednovanje onog „nebeskoga“ šovinističko samoljublje i „kolektivno nekrofilno ludilo“, dok je opredeljivanje za „zemaljsko“ put racionalnog kompromisa, tolerancije i saradnje.

Falsifikovane su i same istorijske činjenice i narodno predanje. Onovremeni „kosovski izbor“, naime, nije bio izbor između sukoba i stradanja, s jedne, i kompromisa i saradnje, s druge strane. Hrebeljanovićevska Srbija je bila suočena s invazijom azijske ordije koja nije tražila kompromis, već pokoravanje goloj sili. Narodno predanje kazuje da se knez Lazar, uoči boja koji se nije mogao izbeći, našao pred izborom: da li da se opredeli za „carstvo zemaljsko“, na prepad udari ulogorenu tursku armiji i odnese pobedu koristeći iznenađenje i lukavstvo, ili da se opredeli za „carstvo nebesko“, ispovedi i pričesti vojsku i izađe na „fer“ megdan nadmoćnijem neprijatelju i postrada „za krst časni i slobodu zlatnu“. Lazarev izbor je poznat: opredelio se za „carstvo nebesko“ i na kosovskom polju je izginuo cvet ondašnje društvene elite. Turska invazija je bila odložena za više decenija, što je potonjoj srpskoj Despotovini dalo još pola veka manje-više slobodnog života, za čije vreme se na njenom prostoru odigrala duhovna i kulturna renesansa najširih razmera. Da se Lazar opredelio za „carstvo zemaljsko“ verovatno bi bila odneta vojnička pobeda koja bi za isti period odložila zavojevačku ekspanziju – ali ne bi bilo „kosovskog mita“ i žrtve, a poraz i okupacija bi usledili nakon nekog manje dramatičnog sukoba, reprize katastrofe Mrnjavčevića na Marici ili nečega sličnog.

Da Vas podsetimo:  Kako biti slobodan i srećan, šta je koren svega?

Kosovsko „nebesko“ opredeljenje se pokazalo ispravnim, i kratkoročno i dugoročno, i real-politički i vrednosno-duhovno. Kratkoročno, država je dobila, uprkos visokoj ceni, još nekoliko decenija opstanka, dok je, dugoročno, stradanje feudalne elite postalo ne samo trajni simbol otpora zavojevačima, već i način življena najširih slojeva društva u mračnim vekovima ropstva. Bez ove žrtve najširi društveni slojevi nikada ne bi mogli da se identifikuju s feudalnom vlastelom. Na njoj je očuvan identitet i obezbeđen opstanak, ona se, u vremenima društvenog nazadovanja i pada duhovnosti, kulture i pismenosti, u narodnom pamćenju «mitologizovala». NJome se živelo, disalo i merilo sopstveno postojanje. Jer, u vremenima ropstva, pred svakog balkanskog hrišćanina stavljan je izbor: lakši put „poturčenja“, makar samo formalnog, zarad otvorenih „mogućnosti života i napretka“ koji je obezbeđivala tada civilizacijski viskokorazvijena Osmanska imperija, koja se u svojim imperijalnim „integracijama“ protezala na tri kontinenta, ili tvrdoglavo opstajanje u veri i identitetu svojih predaka, što je kod većine smatrano za nešto neuporedivo vrednije u ličnom, familijarnom i svenarodnom smislu. Drugi izbor je značio i drugorazredni status na ivici zakona, poniženje, a neretko i put u „samoizolaciju“, koga su svesno birali i mnogi drugi balkanski hrišćani (Grci, Bugari, Cincari i Vlasi) povlačeći se u planinske zabiti i zadružni način života. Gorka sudbina onih koji su pošli lakšim putem i mukotrpan, ali dostojanstven, „put kojim se teže ide“, kroz pokolenja balkanskih hrišćana pokazali su delekovidost i ispravnost drugog izbora. Među njima, Srbi su kroz delotvornost „kosovskog mita“ imali najočigledniji i najrealniji istorijski primer-simbol svog opstajanja u teškim vremenima. Nošena njime Srbija se, nakon mnogo generacija, izborila za slobodu i postepeno se pridružila savremenim istorijskim tokovima, tako pokazujući da „kosovski mit“ ne predstavlja iracionalnu smetnju životu u modernim uslovima, već, naprotiv, da je on sudbinski, neizbežno utkan u postojanje jednog naroda, odnosno njegovih žitelja, koji se s velikom mukom borio za svoje mesto pod suncem.

Izbor između „nebeskoga“ i „zemaljskoga“ i sadašnjost

Savremena kriza oko kosovskog statusa je, u izmenjenom i kompleksnijem obliku, samo vratila stare dileme i izbore. Na malenoj Srbiji i još manjem Kosovu, bez ikakvog preterivanja i umišljanja o sopstvenom „izuzetnom“ značaju (jer to ovde niko nije ni pomišljao niti želeo), evidentno je da se objektivno dešavaju događaji šireg svetsko-istorijskog značaja sa svojim brojnim aspektima: državno-teritorijalnim, geopolitičkim, moralnim i mnogim drugim. Na pitanju Kosova se diferenciraju sve svetske države i njihovi interesi, ljulja se međunarodni poredak i pravni sistem, prekomponuju se odnosi i postepeno se formiraju zameci novih blokova i savezništava. Diferencira se i sama Srbija unutar sebe, kao i svi njeni građani, i to na jedan suštinski drugačiji način od onoga što se želi jefitnom propagadnom prikazati kao nastavljanje podela iz devedesetih.

Da Vas podsetimo:  Tužni dnevnik krajiškoga deteta: “JA SAM MARIJA RADIĆ, UČENICA ŠESTOG RAZREDA…“

Jasno je bilo da se Kosovo, takvo kakvo je sada, i pored veoma taktične, pomirljive i ispravne državne politike tokom i nakon dosadašnjih pregovora, nije moglo na kratki ili srednjeročni rok „odbraniti“. Ali, smisao te „odbrane“ nije se ticao samo otetog dela teritorije, već same Srbije i njene budućnosti i toga da li će u nju kročiti slomljene kičme i dostojanstva prodatog u bescenje, ili će, uz odbranu dostojanstva, promisliti kojim je putem zapravo ispravnije i dugoročno pametnije ići. Odnosom prema Kosovu Srbija se određuje prema budućnosti Raške, Vojvodine, Beograda, Šumadije, svih njenih delova.

Sopstvenim stavom prema Kosovu opredeljuje se svako od nas – da li ćemo to smatrati za privremeno oteto ili trajno izgubljeno, da li ćemo se miriti sa „svršenim činom“ očigledne nepravde ili ćemo mukotrpno raditi na odbrani svojih interesa, ili ćemo, pak, zlurado apladudirati nepravdi i gledati „svoja, važnija posla“ i preći preko svega u nadi da nam iza „šargarepa bolje budućnosti“ neće stajati nove ucene, pritisci i nepravde, ovaj put direktno u „našem dvorištu“, u našim životima.

Spram ovakvog pozicioniranja nije dovoljna objektivna argumentacija da mirenje s „nezavisnošću“ ne zatvara, nego otvara mnogo širi regionalni problem, da se tako stvaraju uslovi za ozbiljne dezintegracione procese u ostatku države, da ono predstavlja ključno političko raskršće koje se, nakon što se pozicije političkih aktera udalje, više neće moći prevazići, svidelo se to nekome ili ne. Prema ovim pitanjima svako će se, na sreću ili na žalost, pokazati ko je i snositi posledice svojih ubeđenja i izbora koji iz njih slede.

Svakodnevnica izbora između «nebeskog» i «zemaljskog»

Svako meri realnost i događaje prema tome kakav je i šta nosi u sebi. Odatle i tolika razmimoilaženja, različita viđenja i suprotstavljeni stavovi spram istih događaja, ljudi i okolnosti. Ophrvanost brigama za sopstvene egzistencije i okruženje u kome živimo, ali i bežanje od uviđanja koliko su povezane sfere privatnog i javnog i koliko jedna na drugu utiču, kod velikog broja ljudi stvara utisak da se pomenuti izbor između „nebeskoga“ i „zemaljskoga“ njihovog života u dobroj meri ne tiče, osim onoliko koliko politika upliviše na egzistenciju svih građana. To je razumljivo, ali ne i tačno, pogotovo zato što se u ovom opredeljivanju pred nas ne stavlja potreba za herojstvom i stradanjem, kao pre šest vekova, već samo onoliko hrabrosti i dostojanstva i stradanja koliko ga u našem svakodnevnom životu ima, a s obzirom na to šta su građani Srbije u prethodne dve decenije već prošli.

Zapravo, mi se celoga života i svakoga dana u izvesnoj meri opredeljujemo između „nebeskoga“ i „zemaljskoga“, zvali ga tim imenom ili ne. I ne radi se tu o filozosko-religioznim apstrakcijama, već o konkretnom životu i svakodnevnom izboru koga svi mi, i to stalno, donosimo.

„Nebesko“, ako ga posmatramo u egzistencijalnom smislu, predstavlja vrlinu, ljubav, solidarnost, nesebičnost i istinoljubivost u svakome od nas. Svaki put kada nam je izbor posledica usklađenosti srca i uma, kada se prema drugima odnosimo iskreno i nesebično, kada nas vodi ljubav i solidarnost, kada bez sujete i egoizma koristimo materijalna dobra kojima smo okruženi i ne dozvoljavamo da ona kroz navike gospodare nama, mi biramo spram onog „nebeskog“ u nama. Kada se ne mirimo s trulim kompromisima ne bi li pošto-poto očuvali načete okvire svoje egzistencije i životarenja u njoj, kada ne podležemo ucenama, manipulacijama ili sopstvenoj sujeti i samoživosti, u nama prevladava ono „nebesko“.

Da Vas podsetimo:  Stradalnici naš najbolji putokaz

Svaki put kada sebi dozvolimo da robujemo svojim predrasudama, strasnim, odnosno sebičnim vezivanjima za stvari i ljude oko sebe, kada se mirimo s nepravdom ubeđujući sebe u to kako je ona, možda, ipak za nas nekako „dobra“, kada ne razlikujemo istinu i laž ma koliko jedna na drugu naizgled ličile, mi se opredeljujemo za ono „zemaljsko“. Kada nam se učini da se poštenje i iskrenost „ne isplate“, kada zarad svoje kratkovidosti ne vidimo stvari kakve jesu i dozvolimo sebi da nas oprhrvaju sujeta, malodušnost i egoizam, pa pri tome poštenje vidimo kao naivnost, glupost, pa čak i kao bezumlje ili „suženje svesti“, mi potpadamo pod izbor „zemaljskoga“. U stvarnom životu sve ovo deluje, i često jeste, znatno komplikovanije, iznijanisiranije i teže, ali se u svojoj srži život i posledice realnih izbora uvek ovako očituju.

Mi ovde ne iznosimo idealističko moralisanje. Ma koliko biranje „nebeskoga“ deluje teže, a ponekad i nerealno, pa i nemoguće, sve ono što je „zemaljsko“ oko nas svoj ispravniji tok ima samo ako se drži na „nebeskom“, i to se, ranije-ili kasnije, uvek i vrlo konkretno pokaže onome ko to stvarno želi da uvidi. Na kratke staze taj izbor izgleda teži, nekad i jeste, ali se posle pređenog puta, po pravilu, shvati da je bio vredan truda, da se samo tako suštinski rešavaju problemi i životni tereti. Jer, s druge strane, „zemaljska“ opredeljivanja najčešće se pokazuju kao jalova, teskobna i besmislena, upravo iz želje za očuvanjem onoga zbog čega smo ih birali (imetka, porodičnog statusa, ugleda, ličnog života, pa i opstanka), pre ili kasnije. Na kraju krajeva, opredeljivanje samo za ono „zemaljsko“ dovodi i do njegovog trajnog gubitka. Ovo se stalno i iznova potvrđuje u našim životima, u našim usponima i padovima.

Tako je i po pitanju javnog života, tako je i u privatnoj sferi, u ljudskim i porodičnim sudbinama. I od toga se, kao ni od sopstvene savesti, ne može pobeći, već samo ili suočiti ili bežati u promašenost, besmisao i gubljenje onoga što smo. A to smo u velikoj meri što biramo, ili što su birali naši preci, bliži i dalji. Sadašnjica kosovskog problema i uopšte govoreći življenja u Srbiji i savremenom svetu sve naše izbore i opredeljivanja intezivira u našim „običnim i neobičnim“ životima. Uviđali to ili pravdali odbijanje ovog uviđanja brojnim „trikovima uma“, ona nas sve većim intenzitetom vodi k tome da našim malim, konkretnim životima, i sasvim različitim životnim situacijama koje se pred nas stavljaju, damo odgovor na pitanje: „Kome ćeš se privoleti carstvu“? Kakav odgovor damo, kakav izbor učinimo ili izbegnemo da ga učinimo, takav će nam život i biti.

Pripremio: dr. sci. Saša Gajić

http://srpska-dijaspora.org

1 KOMENTAR

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime