Kao neko ko je imao tu sreću ili nesreću da se na Kosmetu rodi i odrasta u Titovo vreme, da kao mladić uživo čuje Slobino “niko ne sme da vas bije”, a da kao zreo čovek napusti svetu srpsku zemlju u koloni običnih, prevarenih i izdatih ljudi, poslednjeg dana povlačenja dogovorenog kumanovskim sporazumom, sigurno je da se mogu nazvati dobrim poznavaocem kosmetskih prilika. I ljudi. Poznajem mnogo bivših i aktuelnih političara koji su se digli ili pali na gorkoj kosmetskoj sudbini. Poznajem i Olivera Ivanovića. Mogu čak da kažem i da smo prijatelji, koliko uopšte mogu biti prijatelji jedan političar i analitičar koji imaju prilično udaljene poglede na političke prilike i njihove uzroke i posledice.
Na sreću, naše prijateljstvo datira iz vremena kada politika nije bila opcija nijednog od nas, kada smo se bavili privredom i još uvek u sebi imali dovoljno bezbrižnosti i volje da uočavamo suptilne razlike u nijansama ženske lepote. Popili smo u životu dosta kafa ni jednom ne pomenuvši politiku kao temu. A onda je došao rat. I završio se tako kako se završio. Oliverova odluka da kao zamenik direktora “Feronikla” ne pređe u Beograd i nastavi privredne aktivnosti, već da ostane u Mitrovici i sa svojim sugrađanima brani most za mnoge je bila iznenađenje, pre svega zato što je izgledala sasvim neracionalno, a znali su ga kao racionalnog čoveka. Ali, uvek se, i kod svakog, pojave momenti u životu kada racio ustupi mesto emocijama. Taj most za njega i sve njih tamo bio je granica. Granica između dostojanstva i poniženja, vere i nevere, duga prema precima i obaveze prema potomcima.
Na Kosmetu ima puno mostova, ali nijedan nije bio kao taj mitrovački most, koji je čak i u Titovo vreme, kada su nas terali da umesto u Boga verujemo u bratstvo i jedinstvo, istovremeno delio i spajao “naše” i “njihovo”, srpsko i šiptarsko. Ne da u južnom delu grada nije bilo Srba ili u severnom Šiptara, bilo ih je. Аli, ipak, znalo se da je taj most neiscrtana, ali svima znana, granica koja je činila da se kao Srbin komotnije osećaš na severu, a kao Šiptar na jugu grada. I kao po pravilu, ako bi se nekom Srbinu nešto loše desilo “tamo”, nekog Šiptara bi slično zadesilo “ovamo” pre nego bi se komunistički komiteti sastali da donesu jalove zaključke uz obavezno zaklinjanje u bratstvo i jedinstvo. Svi su to znali i poštovali. Oliver, Marko Jakšić, Marko Ivanović i ostali poznati i nepoznati rasli su sa tim i zato su svi bili tamo kada su šiptarske horde nasrnule da masovnim prelaskom mosta “osvoje teritoriju”. Među njima najmanje je bilo njihovih komšija iz Mitrovice, većinu su činili oni iz Albanije željni plena i krvožednici iz Drenice željni osvete (za navodne žrtve režima). Ovi prvi koristeći otvorenost granice i blagonaklonost KFOR-a, a ovi drugi sledeći planove OVK i dogovor sa KFOROM.
U tom trenutku taj most postao je ono što objektivno ranije nikada nije bio, neposredna linija razgraničenja između života i smrti. Ta borba za goli život i spas od pretećeg pogroma stanovništva ujedinila je, usmerila i očvrsnula Srbe sa Severa dezorijentisane izdajom režima i ostavljene od sopstvene države. Oliver je izabrao da dođe tamo, iako je mogao biti mnogo dalje a da mu niko to ne zameri. I zajedno je, sa svima ostalima, dao doprinos da se most fizički odbrani, osujetivši tako plan o razbijanju i zaposedanju najznačajnije srpske enklave u tom delu Kosmeta. A kada je zapretila opasnost da ih KFOR počne tretirati kao teroriste, zajedno sa grupom viđenijih ljudi, našao je i hrabrosti da uđe u Srpsko nacionalno veće Severnog Kosmeta i preuzme političku odgovornost za događanja na terenu. Niko od njih nije bio profesionalni političar i niko nije razmišljao da će mu bavljenje politikom biti nešto više od puke epizode. Verovatno zato su međusobno bili složni, iskreni i posvećeni dobrobiti naroda čiji su deo bili i interese branili. I čudo se desilo. Ne samo da su odbranili most (poslednji put čak uz pomoć KFOR-a), već su se “međunarodnoj zajednici” nametnuli kao izvorna politička snaga koja zastupa legitimne interese svog naroda. Umesto meta za hapšenje postali su partneri za razgovor. Lideri. A kada se lideri profilišu sve se menja. Jer, lideri imaju sujetu, planove, pa i interese, a zapadna mašinerija operativnih službi i diplomatije uzima ih u obradu…
Otvorila su se vrata za razne opcije, a samim tim i za nepoverenje, demagogiju, podele. Ali, dok one još uvek nisu postale toliko očigledne oni su zajednički započeli vraćanje institucija države Srbije na te prostore. Sve što je Milošević povukao ili se urušilo samo od sebe vraćeno je kao da nikada nije ni odlazilo. Od privrednog registra do policije, od doma zdravlja do državnog Univerziteta, sve je bilo tu. Nema sumnje da najveće zasluge za to pripadaju Vojislavu Koštunici i da je, uz prodaju NIS-a Rusima, ta tiha reintegracija Severnog Kosmeta u državu Srbiju najveći politički kapital koji je ostavio iza sebe. Kao njegov čovek na terenu, vidljivi eksponent te politike bio je Marko Jakšić, čime je stekao mnogo neprijatelja i istrpeo mnoge udare. Al, ostao je veran ideji očuvanja Kosmeta kao dela Srbije.
Oliver je takođe dao svoj doprinos tom procesu, ali nije verovao u održivost bilo kog rešenja koje nije aminovao Brisel. Zato je sa njima mnogo razgovarao, za moj ukus isuviše. Nisam se libio da mu to kažem, ali on je bio prilično uveren u ispravnost onoga što je radio. Išao je kad god i gde ga Brisel pozove, iznosio argumente, ukazivao na neodrživost nekih rešenja na terenu, ne sporeći poslušnost, niti svoju evropsku orijentaciju. Ali, koliko god bio servilan prema Briselu znam da je bio mnogo čvršći od ostalih iz Tadićeve administracije, kojoj je pripadao kao Sekretar Ministarstva za KiM. Uostalom, odbio je da na bilo koji način učestvuje u briselskim “dogovorima” koje je vodio Borko Stefanović i tek kada je ovome zapretio linč od razjarenog naroda prihvatio je da se nakratko pojavi na terenu, ali nikada ništa nije učinio, niti potpisao, što bi vodilo implementaciji tih “dogovora”. Takođe, nikada nije bio član Demokratske stranke. To su činjenice.
Činjenica je i to, da kada je Dačić po ko zna koji put okrenuo ćurak i umesto Tadića celivao Vučića, nije kao mnogi pojurio pod Vučićeve skute, niti potražio uhlebljenje u Beogradu, već se vratio u Mitrovicu, svestan da u njemu mnogi sugrađani vide briselskog namesnika, a Brisel čoveka koji istina uvažava (mada ne priznaje) realnost kosovske državnosti, ali se za njihov ukus previše principijelno zalaže za sve što je Srbima obećano Briselskim sporazumom.
Briselski sporazum: Srpsko SVE za albansko NIŠTA
Negde pred njegov konačni povratak u Mitrovicu slučajno smo se sreli na ulici i svratili u jedan od onih kafića iznad “Politike”. Zanimalo me je šta očekuje od povratka tamo nakon četiri godine provedene u Tadićevoj vladi. Rekao mi je tada dve stvari koje sam dobro zapamtio. Prva je bila konstatacija da most još uvek nije odbranjen, a druga pitanje – šta mislim koliko će dugo Beograd koji ukida Ministarstvo za Kosovo i Metohiju podržavati Sever o kome pričaju oni koji ga nazivaju izdajnikom?
Nije dugo trebalo da stvari počnu da se dešavaju. Prvo se onaj Krstimir Pantić, kao i svaki naprednjački kadar, upetljao kao pile u kučinu, onda je došao namršteni Vulin i njegova ostavka, pa podmukli Đurić … Ono što nisu uspeli pljačkaši iz Albanije i teroristi iz Drenice, uspeli su pazarski bageri koje su doveli “napredni” Srbi. PAO JE MOST!
Pao je i Oliver. Uhapšen je, sada već sigurno znamo, montiranom optužnicom EULEX-a o kojoj istina izlazi na videlo, baš kao što izlaze na videlo i drugi detalji o aktivnostima ove misije i njen antisrpski karakter. Jednostavno je uklonjen pred drugi krug izbora, u kojima je nažalost učestvovao, čime je mnoge (računajući i mene) veoma razočarao, a sebi učinio medveđu uslugu. Ali to sada nije tema.
Tema ove priče i njena pouka jeste da kroz sudbinu Olivera Ivanovića možemo posmatrati i sudbinu Srbije. Potpuno. Da zapravo nije važno koliko si im odan, da li im se klanjaš ili ne i kako im služiš. Da je svejedno da li ih poštuješ ili gledaš popreko. Da ti besprekorni minuli rad ništa ne znači u trenutku kada procene da si potrošen ili da im jednostavno više nisi potreban. Da se pokušaj bilo kakve samosvojnosti, lične ili nacionalne, oštro kažnjava. Da je “briselski sporazum” papir za medijsko poštapanje, koji Srbima neće dati NIŠTA od onog zbog čega su Srbi dali SVE! I da Srbija, ako ikada, puzeći i krvareći, i stigne u tu obećanu zemlju zvanu Evropa, neće biti ništa drugo nego nacionalni Oliver Ivanović …
… Jer, ZA NJIH JE CILJ KONSTANTA A IZVRŠIOCI (ljudi, narodi, države…) TEK SU PROMENLJIVA …
Dragan Milašinović
