Između rulje i elite – drugi deo

2
1113

nicolas-francoeur-sloboda-predvodi-narodKao što rekoh u prvom delu teksta, pojmovi demokratije će, ispražnjeni od svakog sadržaja, još dugo vladati prosečnim i ispodprosečnim umovima, a ni mnogi snažni duhovi neće moći da se odupru potrebi da popravljaju demokratiju, kao „najbolji i najsavršeniji sistem“. Naravno, ideja da je demokratija najsavršeniji sistem je izrasla ne iz uvida u stvarnost, već iz školskog sistema, kroz koji smo prošli i koji je, u osnovi, progresivistički, odnosno uliva nam u glavu ideju da je istorijsko kretanje uvek kretanje na bolje, iako ne postoji nikakav dokaz da je čovek današnjice, osim u vladanju tehnologijom, po ma kom kriterijumu, bolji od čoveka Renesanse, na primer. Zapravo smo potpuno pobrkali tehnološki sa humanističkim progresom, te pretpostavljamo da je napredak tehnologije za sobom povukao i politički sistem. Za to nikakvih dokaza nema, ali za zablude dokazi i nisu od nekog značaja.

Rulja voli demokratiju zbog iluzije da se nešto pita. Radi se o sloju ljudi koje ni rođeni ukućani ništa ne pitaju ali se država, eto, jednom u dve-tri godine, reši da ih pita šta misle o nečemu što uopšte ne razumeju. Postaviti potrošaču rialitija pitanje ko treba da vlada Srbijom je isto kao da ste mu postavili pitanje šta misli o Hajzenbergovoj teoriji o neuređenosti (neuredljivosti) sistema. I jedno, i drugo pitanje jednako razume.

Prema tome, onaj ko misli da vlada u narednim dekadama, bezuslovno će morati da ima u vidu raspoloženje i rulje, koja ništa ne zna, i intelektualaca, koji maštaju o vaskresenju mrtve demokratske telesine. U praksi, to bi značilo da se vladajuća elita služi demokratskim pojmovima, ali da to nikako ne shvata ozbiljno, odnosno da ne upadne u zamku da zaista počne da veruje da je obnova demokratije moguća. U prvom slučaju, u slučaju rulje, jasno je da se ne može biti izvršilac volje gomile koja danas hoće jedno, sutra drugo, a u drugom slučaju, u slučaju apstraktnih popravljača demokratije, mora im se dati iluzija da se i oni nešto pitaju.

Tu dolazimo do ključnog pitanja: koja bi bila politička elita koja bi mogla jednako da kontroliše rulju i barbarointelektualce, a da, pri tom, još i uspe da ovlada polugama moći, koje u Srbiji niko ne kontroliše još od vremena relativno mladog Tita?

Elita, posebno politička se odgaja, a ne čeka se da se sama prijavi na izborima. Zapravo, prava politička elita je u pozadini i nikada na izbore ne izlazi, već ima svoje korisne idiote, koji se kandiduju u njeno ime i kao izvršioci njene volje i, dok slušaju, dok su upotrebljivi, glume premijere i ministre, a kad počnu da veruju da su zaista sposobni da vladaju, budu zamenjeni novijim, poslušnijim modelima.

Srbi nemaju istorijsku praksu da tvore političku elitu i zapravo je nikada nisu ni imali. Svaki srpski vladar je, čak, dobro motrio da se oko njega ne stvori neka elita, koja bi mogla da ga ugrozi i težio je da se okruži mediokritetima i podrepašima. Biti veliki državnik znači stvoriti tradiciju, kao matricu po kojoj vladaju sledeće generacije državnika. To, ovde, u Srbiji, niko nikad nije postigao.

Jedina elita, koja je ovde kvalitetno i postojano odgajana, jeste vojna elita i to iz gole potrebe da se opstane. Poslednja elita, koju je stvorio srpski narod, jeste obrenovićevski oficirski kor, koji je stvaran pola veka i koji je, na žalost, satrven u suludom projektu stvaranja Jugoslavije.

(Nedostatak političke elite ume da bude tragičan čak i u uslovima postojanja izvanredne vojne elite; piše Simeon Piščević, Srbin, oficir u Austrijskoj vojsci iz sredine 18. veka, da su srpske trupe činile 58% austrijske vojke, a da je rest, onih 42%, bilo sastavljeno od veoma raznorodnog etničkog elementa. Da su Srbi tada, na austrijskom tlu, imali i političku elitu, sa 58% vojske bi preuzeli Austriju kao od zezanja, a oni su joj služili i za nju krv prolivali do Holandije i Francuske).

Može li se stvoriti politička elita? Naravno da može, ali naša etnopsihologija se snažno odupire takvoj ideji. Egalitarizam naš, koji ima za pretpostavku da svako može da bude sve, ometa stvaranje čak i strukovnih elita, kamo li nečega tako ozbiljnog kao što je politička elita.

Da Vas podsetimo:  „Aida“ na RTS-u kao „Jevrejin Zis“ na TV Knesetu

Elementarna pretpostavka za stvaranje elite, one političke, je da se moraju selektirati deca, prevashodno muška, na uzrastu od dvanaestak, eventualno do 14 godina, jer se odgoj ne počinje u zrelom dobu. Tad je već kasno.

Naravno, da bi se selektirala deca, potrebna je škola i to obavezno internatskog tipa. Ta škola bi, bar kako sada stvari stoje, morala da bude privatna, sa dvostrukim programom – onim koji propisuje država, ali i sa sistemom vaspitanja koji je propisan ugovorom između roditelja dece i škole. Jasno je da bi takva škola bila privatna samo na papiru, dok bi troškove školovanja snosili sponzori, a ne deca i njihovi roditelji, jer samo takav način finansiranja omogućava školi da vrši selekciju.

Lično mislim da su deca sa sela daleko pogodnija za politički dril od gradske dece, koja rano postaju cinična, lenja i ideologizovana. Važno je da se, u prvom koraku, deca dezideologizuju, odnosno da im se iz glave izbije svaka slika ideologije i savršenog sistema, a da im se ugradi funkcionalno razmišljanje i volja za uspehom u politici. Priča, ona stara srpska priča o moralnim pobednicima, u koje se preobraćaju oni koji su gubitnici u stvarnim zbivanjima, mora da ostane daleko iza ovakve dece. Oni bi, na ovu decu mislim, svakako morali da jednog dana, kad na vlast dođu, operišu nekom ideologijom, odnosno da se služe savremenim političkim sredstvima, radi kontrolisanja mase, ali nikada ne smeju da poveruju u vrednost ideologije, osim kao instrumentalne vrednosti. Rulja je tu da se troši, a ne da joj se podilazi.

Vrlo važno je decu odgajati u pravcu da prihvate zajednicu kao korisnika njihove delatnosti, da bi se izbegao sadašnji koncept politike kao privatne delatnosti i načina bogaćenja. Isto tako, ne manje važno, deci treba odgojem usaditi ideju da neprijatelj nije onaj ko je pametan i sposoban, nego da je mediokritet i poltron onaj ko ugrožava svaki uspeh.

Uslovi života u takvim internatima bi morali biti veoma skromni, čak asketski, jer onaj ko ne ume da otrpi zimu i glad ne zaslužuje da vodi ni stado ovaca, kamo li državu. Zapt, vojnička disciplina, puna odgovornost i bratstvo, osećaj elitizma u odnosu na spoljni svet i na decu iz običnih škola, obaveni su za uspeh.

Za sledećih desetak godina, uz pravilan odabir dece i dobar vaspitni sistem (obrazovni je manje važan), stvorila bi se ekipa mladih ljudi koji na politiku gledaju potpuno funkcionalno, činjenično i deluju kao ekipa, a ne kao usamljeni pojedinci. Silom novca, u korumpirani demokratski sistem, ti mladi ljudi bi se lako ugurali u državnu upravu i, odatle, kao ekipa, lako vukli jedan drugog, sa velikim izgledima da za desetak godina, dakle do svojih ranih tridesetih, ovladaju sistemom. Znam da, za večito izbrzane Srbe, dvadesetak godina nekog sistematičnog posla izgleda kao nemoguća misija i potpuno ludilo, ali ništa veliko i dobro se ne da stvoriti za godinu-dve. Evo vam DOS-a koji, u različitim varijantama, vlada već 17 godina, pa vi vidite šta je bolje: trošiti vreme na stvaranje elite, ili trošiti vreme na čekanje da se problem reši čudom, litijama, ili uz pomoć Rusa?

Finansijski teret ovakve škole bi bio priličan: za samo tridesetak polaznika godišnje, trošak ne bi bio manji od 100 000 evra godišnje. Milion po generaciji za deset godina. To i jeste najveći problem. Opet, na kakve smo gluposti pare rasipali, cifra i nije neka nedostižna, posebno ne za srpske iseljenike.

Naravno, škola bi morala biti ne samo privatna, nego i što je duže moguće sakrivena od njuškanja vlasti i posebno stranaca, koji su duboku gurnuli nos u naš školski sistem. Škola se ne može sakriti, ali konačna namera može.

Načela za uspostavljanje jedne ovakve škole su jednostavna – svaka vojna škola je formirana na ovakvom principu i zato proizvodi daleko bolji kadar od civilnih škola. Prvo i najvažnije – odabir pitomaca sprovodi škola po svojim potrebama i kriterijumima, a ne samo po uspehu u prethodnom školovanju, ili teritorijalnom principu; drugo – vaspitna komponenta je nedovoljno ostvarljiva u neinternatskom tipu škola, a i interpersonalne veze su snažnije tamo gde deca provode mnogo vremena zajedno. Treće – i najvažnije – stvara se osećaj bratstva i elitizma u odnosu na ostale vršnjake. Mlad čovek, adolescent, mora da veruje da je dobar, nadmoćan i elitan, da bi to zaista i bio. Adolescentske krize i dugo traženje identiteta i integriteta se, u ovakvim školama, skraćuju na podnošljivu meru.

Da Vas podsetimo:  Stub srpskog srama

Ne postoji drugi put za proizvodnju elite ili, ako postoji, ja za njega ne znam. Da biste dobili jednog dobrog pukovnika, ili generala, treba da prođe 30 godina što školovanja, što službe. Nema prekog puta. Na žalost, naši duhovi su, zahvaljjući medijima u službi debilizacije javnosti, stvorili sliku da se sve može, u stilu premijera, ad hok akcijama, dan-dva muljaš nešto i trećeg dana istorijski uspeh! Nema od toga ništa. Uporan, sistematičan rad je nezamenjiv.

Prema tome, elita može da se stvori, politička jednako kao i svaka druga. Pogledajte kako se stvara naučna, posebno tehnička, ili medicinska elita: ne na izborima, gde rulja bira većeg lažova, nego stalnim doškolavanjem i praksom. Kad bismo inžinjere i građevince birali na izborima, mostovi i zgrade bi padali kao kiša. Dakle, politička elita se stvara kao i svaka druga, s tim što nosi veću odgovornost, jer rđav građevinac može samo jedan most, ili jednu zgradu da upropasti, a rđav političar može da nanese ogromnu štetu državi i naciji.

Naivna je ideja da neko može da postane političar od formata samo zato što je pobedio na izborima, a još je naivnija ideja da političar, da bi bio dobar, mora da bude školovan, a po mogućstvu još i doktor nauka. Dobar političar je, pre svega, poznavalac ljudi i okolnosti, on je delom intuitivan i ima instinkte, a znanje mu, istina, ne škodi, ali nije na prvom mestu. Posmatrajte Cigančiće koji prose po kafanama i na ulici: ne traže od svakog – već na uzrastu od desetak godina, oni su poznavaoci ljudi i jednim pogledom shvataju gde ima hasne, a gde ne. Sa dvadeset godina, tu veštinu više ne bi umeli da savladaju. Isto tako, onaj ko je odrastao u očevoj, ili dedinoj stolarskoj radionici, od detinjstva poznaje svojstva drveta, i to pre nego što se dočepa bilo kakve literature, dok školovani stolar, ali bez prethodnog odrastanja u stolarskoj radionici, mora mnogo da se školuje i veliko je pitanje da li će ikad imati intuitivno znanje kao onaj ko je u radionici odrastao. Svakome, kad se o ovoj temi radi, preporučujem drugi deo antologijskog filma „Rubljov“, koji nosi podnaslov „Zvono“, u kome je genijalni Tarkovski savršeno objasnio to intuitivno znanje, koje se stiče odrastanjem, a ne knjiškim učenjem. Zato se elita mora „pecati“ na ranom uzrastu. Pomenuti Simeon Piščević, srpski oficir u austrijskoj službi, je u prvi rat pošao kad je imao trinaest godina.

Najveći problem, da još jednom kažem, nije neznanje kako se elita stvara, već srpska etnopsihološka mana, koju ja zovem „srpski san“. Ako je američki san san o ekonomskom uspehu, srpki san je san o pet minuta vlasti, za koju je, je li, svako sposoban. Od sto Srba, devedeset je uvereno da samo sticajem nesrećnih okolnosti nisu postali ministri. Trener seljačkog fudbalskog kluba iz, recimo, Siriga, samo kosmičkom nepravdom nije trener Barselone i ministar sporta. Uz taj srpski san idu još dve dremke, da ih tako nazovem: ometanje boljih i sposobnijih od sebe i laka prodaja nacionalnih interesa za malo lične koristi, što je potpuno apolitično. Politika je, pre svega i iznad svega, briga o zajednici, o celini društva, a ne o ličnim interesima. Tu su, kad se politika odigrava na visinama istorije, ideologije nevažne, kao i politički sistemi; oni su, svi skupa, samo instrument vladavine i predstava za masu, a ne ubeđenja političara, jer pravi političar nema ubeđenja, već samo uspeh kao zadatak i to uspeh po svaku cenu. Dobar političar rado gomila pare radi moći i uticaja, a nikada ne gomila moć radi sticanja para, kao što to rade politikanti.

Da Vas podsetimo:  Kvinta hita u rat Treći svetski

Političke elite su, istorijski gledano, proizilazile iz ratničkih elita. Građansko društvo, koje je, zapravo, pobuna protiv života koji ima rang, pobuna protiv plemstva i sveštenstva, u ime apstraktne jednakosti i trijumfa novca nad krvlju, zbrisala je, sem u Engleskoj, plemstvo i uvela dunsteraj u politiku. Političku elitu danas, u Evropi, nema niko, sem Britanije.

Šansa da Srbija stvori političku elitu je veoma mala i ja sam toga svestan. Ona postoji, kao i tolike velike stvari koje smo stvorili u istoriji, samo na entuzijastičkom planu, a nasuprot sistemu, jer je sve što je ovde uspelo tako nastalo. Imali smo mi Teslu i Milankovića, ali nikada naučnike kao kastu, nikada veliku srpsku nauku; imali smo Paju Jovanovića, Uroša Predića, ali nikada veliko srpsko slikarstvo. Elita jeste konzistentna grupa elitnih pojedinaca, povezana grupa, sa punom svešću o istorijskoj misiji, a ne neformalan skup talentovanih pojedninaca. Naše su sujete grandiozne i gde postoje trojica elitnih pojedinaca, već dvojica strasno mrze onog trećeg, a potajno i onog drugog. I to ometa stvaranje bilo kakve elite kao konzistentne grupe. Naše su sujete veće od pameti. Osim toga, svaki, ili gotovo svaki elitni pojedinac, čak i svaki školovan čovek, ne misli da treba da bude u službi naroda i države, već da država i narod treba da budu u njegovoj službi, tako da mi danas imamo, uglavnom, intelektualce Srbije, a ne srpske intelektualce. Danas imamo školovanog sveta na stotine hiljada, možda i više od miliona, ali ne bismo, ni silom, nakupili 1300 kaplara. Naša elita više nije spremna da primi prvi udar na sebe, umesto na narod, a to jeste pravi smisao postojanja elite. Na početku 1940. godine, studenti Kembridža i Oksforda su izdali jednu vrstu deklaracije, u kojoj je pisalo da neće učestvovati u imperijalističkom ratu i da im ne pada na pamet da izginu za nterese bogataša. Iste godine su posedali u avione i otpočeli rat za Britaniju, jer prava elita može da piše deklaracije kakve hoće, ali tačno zna šta mora da radi kad nesreća dođe pred vrata. Srbija nema Kembridž i Oksford. Imala je, a više ni to nema, nešto vojnih škola i ta elita, kao konzistentna grupa, nikad nije izdala. Jesu pojedinci, ali nikada oficirski kor kao grupa. Gubici srpskih oficira u ratovima Devedestih su bili duplo, pa i trostruko veći od onih koji su prihvatljivi po NATO standardima. Dve-tri generacije pre toga, na Mačkovom kamenu, u dvodnevnoj bici, iz stroja je izbačeno 200 oficira, što je odgovarlo tadašnjoj jednoj klasi vojne akademije. To je elita. I u njoj ima lične zavisti, omraze, i među oficirima ima i cicja, i lažova, i zavidljivaca, ali je svest o zajedništvu i zajednici iznad ličnih nedostataka. To daje samo odgoj, a ne obrazovanje.

Kako stvari stoje i kakvo je stanje duhova, sva je prilika da ćemo se osloniti, umesto na stvaranje elite, na pojavu slučajnih pojedinaca, nekada nesposobnih, nekada talentovanih. Više, naravno, nesposobnih. Čak i oni talentovani za vladanje, poput Miloša, ili Milana Obrenovića, a u naše vreme i Tita i Miloševića, gledali su da od sebe odstrane svakoga ko valja, okružujući se poltronima i mediokritetima, tako da su im se državne tvorevine uglavnom raspadale brzo, jer iza njih nije ostajala elita koja će ih čuvati, već hijenska ekipa parolaša i gramzivaca.

Stvoriti elitu, da time i završim, znači isključiti slučaj. Visoka prosečnost je sigurnija od čekanja neizvesne pojave talentovanog pojedinca. Elita baš to daje: visoku prosečnost. Ni genijalni Mišić, niti Putnik, ne bi ništa uradili da nisu imali, unutar nižeg starešinstva u vojsci, visoku prosečnost oficira. Nije svako od njih bio kandidat za novog Mišića, ali je vladao dovoljnom veštinama i bio odlično motivisan i to ne platom, nego čašću i pozvanjem. To je ono što elitu odvaja od drugih društvenih grupa.

Milan Milenković

www.milanmilenkovic.com / Foto: „Sloboda predvodi narod“, Nicolas Francoeur

2 KOMENTARA

  1. Da li smo stvarno toliko loši? U jednoj knjizi o zdravoj ishrani i lečenju hranom sam pročitala da čovek koji je bolovao od neke teške bolesti u novi početak kreće – od kraja. Mi smo na kraju. Kako organizovati početak? Dž.M. Kuci je u „Dnevniku loše godine“ napisao da se demokratija danas svodi na pravo da zaokružite broj ispred imena nekoliko ponuđenih kandidata. I to je, nažalost, tačno. Problem je što tako jednostavna i, naizgled, prosta aktivnost utiče na živote svih nas. Kako ograničiti aktivnosti socijalno neosetljivih? Kako pokrenuti na razmišljanje one socijalno nekorisne? Izgleda da smo narod stada koji traži vođu. I iskreno se nadam da će se uskoro, u našem toru, pojaviti „talentovani pojedinac“. I to onaj korporacisjki odgojen koji zna da su najuspešniji ljudi u poslu angažovali one koji su inteligentniji, obrazovaniji, stručniji od njih, koji znaju da bi, ispravnim delegiranjem poslova, stvarili izvršnu ekipu koja bi pokrenula stvaranje “ političke elite“. Opstanka nacije radi. Boljeg i dostojanstvenijeg života radi. Budućnosti radi. Pametan, moralno nepokolebljiv, hrabar toliko da se ne plaši rizika ( već mu je moto ona Rokfelerova. “ uvek nastojim da svaku katastrofu pretvorim u dobru priliku“). A ja, i slični, koji se ponašamo po sistemu ( kažu da je to izreka Teksašana) „svi bi mi u raj ali niko od nas ne želi da umre“ trebamo da se setimo reči Viktora Frankla “ U koncentracionim logorima, tim pravim zavodima za testiranje, posmatrali smo svoje drugove i bili svedoci da se neki ponašaju kao svinje, drugi opet kao sveci. U čoveku se kriju obe mogućnosti, šta će neko ostvariti zavisi od njegovih odluka, a ne od uslova.“

    • I dok čekamo „talentovanog pojedinca“ trebamo pružiti šansu novim licima. Niko od Vučića i njegove ekipe ne može biti pogubniji za građane Srbije. Nemojmo se zavaravati, u logoru bede, apatije, dirigovanih informacija, bespoštedne borbe sa protivnicima, uličnih ubistava i carstvu kriminala, Vučić i SNS se nikada neće ponašati kao sveci. A , sad ne mogu da se setim, ali neko pametan je rekao ( možda Oskar Vajld) …“ svi smo mi u blatu, samo što neki od nas gledaju u zvezde…“ A poznato je da su svinje jedine životinje koje ne mogu da podignu glavu i pogledaju u nebo. Donesimo odluku. Vučić, Nikolić i ekipa su taj maligni kraj. Krenimo od kraja. U novi početak. Donesimo odluku. Mislim da nismo u malom broju.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime