Izmišljeno doseljavanje Srba i slovena na Balkan u 6. i 7. Veku: 1. Deo – Kako je sve počelo?

• 

  Generacije naših đaka, pa tako i pisac ovih redova, već u osnovnoj školi prvo što nauče o poreklu svog naroda je to da su se naši preci tzv. Stari Sloveni doselili na Balkan u 6. i 7. veku, sa teritorija iza planinskog venca Karpata i nakon doseljavanja pokorili starosedelačko stanovništvo tzv. Ilire, Tračane, Helene, Romane…

• Naravno za mozak bilo kog deteta pa i adolescenta koji je sklon maštarijama takva priča je možda i prihvatljiva, jer više liči na bajku, a ne na ozbiljnu nauku
• Međutim, kako rastemo i sazrevamo mi koji volimo da proučavamo prošlost sopstvenog naroda polako počinjemo da sumnjamo u istinitost svega izrečenog i naučenog u školi. Kada iz osnovne pređete u srednju školu, čeka vas ista ta priča samo za nijansu opširnije obrađena. Na filozofskom fakultetu na katedri za istoriju isto. Da stvar bude gora, na fakultetu gotovo da ništa bolje nije obrazložena u odnosu na srednju školu, osim što imate da iščitate nekoliko srednjovekovnih autora koji govore o navodnoj seobi Starih Slovena na Balkan u 6. i 7. veku
• Pažljivom čitaocu već na prvi pogled pada u oči da ti pisci ne govore o nikakvoj seobi naroda, već o vojnim upadima Slovena, koji se čarobnim štapićem i čudnovatom akrobacijom reči iz usta naših profesora pretvaraju od vojske u narod, pa tako vojni pohodi i ratovi začas postaju seobe naroda, pritom nas ne udostojivši ni jedne rečenice o tome gde su ti silni ratovi i bojevi između Slovena i starosedelaca Ilira i Tračana, čije smo navodno zemlje mi osvojili i naselili. Gde iščezoše toliki narodi i plemena koji su po rečima njihovih savremenika važila za najratobornije i najmnogoljudnije narode na svetu, gde nestade jezik Ilira i Tračana i kako je moguće da u našem jeziku mi nemamo nijednu pozajmljenicu iz njihovih jezika?
• Pre nego što će ta priča zagospodariti našim školama i univerzitetima, ona će se pojaviti na jednom drugom mestu iz čisto političih interesa. Takođe i u samoj Rusiji jedinoj pravoslavnoj zemlji i pored Poljske jedinoj slovenskoj zemlji u to vreme (17.-18. vek) pojaviće se jedna slična teorija koja će za dugo vremena, sve do današnjih dana držati u zabludi ruske naraštaje i tako onemoućiti pravi odgovor Slovena na napade na njih
• Glavni zagovornici nordijske ili bečko-berlinske škole kod Srba (ili glavne štetočine) bili su u to vreme Ilarion Ruvarac, po obrazovanju bogoslov (teolog), Stojan Novaković, po obrazovanju pravnik i Ljubomir Kovačević, po obrazovanju matematičar. Novaković je bio ministar prosvete od 1880. pa do 1885. god. pa je za vreme svog mandata reformisao školstvo, a samim tim i uveo nov način izučavanja srpske istorije za razliku od tadašnjih predavača u velikoj školi Miloša S. Milojevića i Pantelije S. Srećkovića, koji su bili školovani istoričari

Krenimo redom. Kroz čitav antički i srednjovekovni period, sve do početka 17. veka, svi hroničari, letopisci, istoričari se slažu da su Srbi i drugi Sloveni na Balkanu starosedeoci i da su oni istovetni sa Ilirima, Tračanima, tj. njihovim nebrojenim plemenima poput Dalmata, Tribala, Panona, Dardana, Meza, Dačana, Geta-Gota… pa ih mnogi pisci, naročito grčki i latinski i nazivaju tim imenima a ne Srbima, Bugarima, Slovenima… Tek 1611. god. ugledalo je svetlo dana jedno delo romejskog cara Konstantina VII Porfirogenita (913-959) pod nazivom „O upavljanju carstvom“ (De administrando imperio)[1], koje je navodno napisano u 10. veku, a prvi put objavljeno kao što vidimo u 17. veku. Zanimljivo je to da čitavih sedam vekova nijedan pisac nikad nije pomenuo to delo niti citirao neki deo iz njega, što samo po sebi izaziva sumnju u autentičnost dela. Takođe je zanimljivo da je to jedini spis koji govori o seobi Srba i Hrvata na Balkan čitavih 330 godina nakon navodnog doseljavanja. Delo se pojavljuje pre dela mletačko-dalmatinskog pisca Joaniesa Luciusa pod nazivom „Kraljevstvo Dalmacije i Hrvatske“ iz 1666. god.[2], koji je sačinio svoje delo zarad dnevno-političkih interesa Mletačke Republike (Venecije) kako bi opravdao njeno zauzimanje Dalmacije nakon Morejskog (Kandijskog) rata sa Osmanskom Imperijom. Dakle, Joanies Lucius je prvi pisac koji je izneo jednu hipotezu da su Sloveni došljaci, a da su Romani starosedeoci u Dalmaciji. S tim u vezi možemo posmatrati i pojavu dela Konstantina Porfirogenita pre dela Joaniesa Luciusa, mada se pojava dela Konstantina Porfirogenita može posmatrati i kao svojevrsni odgovor Rimokatoličke Crkve na delo Dubrovčanina Mavra Orbinija pod nazivom „Kraljevstvo Slovena“, koje je izašlo 1601. god. u Padovi, najpre sa blagoslovom Rimokatoličke Crkve, da bi nakon isčitavanja od strane iste, bilo stavljeno na indeks zabanjenih knjiga[3]. Naime Orbini je u svom delu najsveobuhvatnije do tada obradio istoriju svih Slovena, navodeći preko 300 referenci, tj. poziva na literaturu, što pre njega niko nije uradio. Dakle, možemo reći da je njegova knjiga i za današnje naučne pojmove veoma dobro dokumentovana, dok je za tadašnje svakako bila nedostižna, pa ne iznenađuje što je odmah zasmetala Rimokatoličkoj Crkvi. Ono što je takođe smetalo Vatikanu, je kako oni kažu „preterana ljubav“ prema Slovenima šizmaticima, tj. Slovenima koji nisu rimokatolici nego su pravoslavni. Delo Mavra Orbinija odiše sveslovenskim patriotizmom pa možemo slobodno reći da je on i bio začetnik nekog ranog panslavizma i slovenofilstva, što se nakon njega manifestovalo brojnim delima slovenskih autora poput Vinka Pribojevića[4], Đorđa Brankovića[5], Jovana Rajića[6] i drugih.

SLOVENI – DOŠLjACI ILI STAROSEDOCI NA BALKANU?

Dok su Mlečani tvrdili od 17. veka da su Sloveni došljaci, a Romani starosedeoci, ne bi li nekako opravdali svoje prisustvo na prostoru Dalmacije i jadranskih ostrva, dotle su u isto vreme Austrijanci (Habzburzi) branili Slovene ističući da su oni starosedeoci, a Romani došljaci. Od tada pa sve do druge polovine 19. veka izaći će brojna dela koja govore o autohtonosti našeg naroda na prostorima Balkana, kao i naših veza sa Ilirima. Da neko ne uobrazi kako je ta blagonaklonost kuće Habzburga bila zbog preterane ljubavi prema nama. Naravno da ne. Habzburzi su od Mletaka branili svoje pravo na tzv. „Ilirsku krunu“ tj. pravo na srpske-slovenske teritorije na Bakanu, jer su smatrali da oni imaju pravo na njih. Naravno, to će se promeniti vrlo brzo nakon nestanka Mletačke republike, a naročito nakon poraza Napoleona, preraspodela teritorija i revidiranja granica koje je on uspostavio na bečkom kongresu 1815. god.

Kad je Napoleon porazivši Austriju stvorio Ilirske Provincije od Alpa do Boke Kotorske, uticao je na snažno buđenje Slovena na tom prostoru. Treba podsetiti da su pravoslavni Srbi u njegovo vreme bili u zakonu ravnopravni sa rimokatolicima, što ni pre njega, ni posle njega nije bio slučaj. Nakon poraza Napoleona i Bečkog Kongresa 1815. god. celokupna teritorija Ilirskih Provincija ulazi u sastav Austrijskog Carstva, a sa njima i čitava teritorija nekadašnje mletačke republike. Od tada ideje „ilirizma“ šire se i na ostale delove carstva naseljene Srbima-Južnim Slovenima. Pošto je minula opasnost od mletačke propagande, a sa druge strane počelo masovno buđenje i solidarnost Slovena u Austriji, koje će se naročito manifestovati u revoluciji 1848. god. kada su oni zatražili za sebe slična prava kao i Mađari, Austrija je zabranila Ilirsko ime. Upravo od toga doba počinje da se protura jedna hipoteza da su Iliri preci današnjih Albanaca, a da su Sloveni doseljeni na Balkan u 6. i 7. veku. Dakle vidimo da je Austrija tada zarad svojih interesa i očuvanja svoje celovitosti i tekovina Bečkog Kongresa iz 1815. god. povampirila mletačku priču iz 1611-66. god. a epitet najstarijeg naroda na Balkanu dala Albancima, koji u to vreme nisu ni bili narod, već skupina raznoraznih plemena poreklom srpskih, cincarsko-vlaških, grčkih, turskih, latinskih, kavkaskih… bez jasnog nacionalnog osećanja[7], čijoj će afirmaciji kao jedinstvenom narodu pod imenom Albanci upravo Bečka nauka da kumuje[8]. 

Pre nego da pogledamo šta se dešavalo kod nas na tom polju, osvrnućemo se ukratko na situaciji u najvećoj slovenskoj zemlji Rusiji, jer su se u njoj pre proturanja priče o doseljavanju Slovena kod nas, dogodile stvari koje su imale dalekosežne posledice na celovitost slovenskog duhovnog, etničkog i civilizacijskog prostora.

NEMAČKA NAUKA NAMEĆE I RUSIMA SVOJE VIĐENjE NjIHOVE PROŠLOSTI

  U 17. veku nakon „smutnog vremena“ (1605-1612) u Rusiji se ustoličuje nova dinastija Romanov. Već u prvoj polovini 18. veka nemačka nauka je uspela da najvećem slovenskom narodu tj. Rusima, nametne svoje viđenje prošlosti, tako da su Rusi već od tada učili da su im osnivači države bili Skandinavci-Germani, tzv. Varjazi. Naravno da se to ne bi desilo da Ruskim carstvom u to vreme nisu vladali dinasti germanske krvi, jer se dinastija Romanov od svog dolaska na ruski presto uglavnom orođuje sa nemačkim plemićkim kućama. Taj zaokret u ruskoj nauci trijumfovao je upravo za vreme vladavine carice Katarine II „Velike“ (1762-1796)[9], a najavljen je reformama cara Petra I „Velikog“ (1682-1725), koji je oduševljen zapadnom kulturom raskinuo sa dotadašnjim slovenskim-pravoslavnim putem Rusije i okrenuo Rusiju ka Zapadu. Za njegove vladavine promenjen je kalendar i od tradicionalnog računanja vremena od Stvaranja sveta, koje je bilo svojstveno svim pravoslavnim Slovenima (Srbima, Rusima, Bugarima, Vlasima), ali i Romejima (Vizantincima) i Jermenima, prešlo se na računanje vremena od Hristovog rođenja, a nova godina nije počinjala 1. septembra, već 1. januara. Takođe slovenski nazivi meseca, zamenjeni su za rimske kakve i danas koristimo.[10]

Petar je ukinuo Rusku Patrijaršiju i mesto samog Patrijarha, i umesto njega uveo Duhovnu Kolegiju (Sinod) na čijem je čelu stajao car umesto patrijarha, što je dovelo do ogromnih posledica na čitavu pravoslavnu crkvu. Suzbijao je monaštvo i zatvarao manastire. Zabranio je nošenje brade, a svako ko je nosio bradu morao je da plati porez. Zabranio je nošenje tradicionalne ruske nošnje i uveo zapadnu modu i odevanje, takođe uveo je nošenje perika i uskih pantalona kao na zapadu.[11]  

Za vreme Katarine II „Velike“ ruskim istorijskim katedrama počinju da gospodare stranci uglavnom Nemci poput Milera, Strubea, Šlecera, Bajera… To izaziva otpor ruskih naučnika, ponajviše Mihajla Petroviča Lomonosova koji je bio najglasniji u polemici sa „nemcima“. Međutim, nakon Lomonosovljeve smrti celokupna njegova pisana zaostavština biva predata Mileru, koji je prerađuje tj. fabrikuje i potura pod imenom Lomonosova, tako da kad neko čita Istoriju Rusije od Lomonosova, veoma se čudi zašto je Lomonosov toliko trošio energiju na polemiku sa nemačkom školom kada u „njegovoj“ Istoriji Rusije stoje upravo stavovi Milera, Bajera, Šlecera i drugih nemačkih naučnika. Slično se desilo i sa radom Lomonosovljevog saborca i predhodnika Vasilija Tatiščeva. Naravno da je jasno da su radovi Tatiščeva i Lomonosova prepravljeni, isfabrikovani i potureni pod njihovim imenima kako bi dotični nemački autori opravdali svoje nebulozne priče o Germanima kao navodnim osnivačima ruske srednjovekovne države[12].

Kao i u vreme Petra I i Katarina II je nastavila sa zatvaranjem manastira i gušenjem monaštva. Od 954 manastira koliko je bilo u Rusiji na početku njene vladavine, na kraju njene vladavine ostalo je svega 254. Čitavih 700 manastira je zatvoreno. Takođe Katarina je zajedno sa austrijskim carem Josifom II 1781. god. sklopila ugovor za savez protiv Osmanske Imperije koji je predviđao podelu Balkana između Austrije i Rusije. Po toj podeli od Vlaške i Moldavije bi se stvorila posebna država „Dakija“, kojom bi upravljao Grigorije Potemkin, jedan od mnogobrojnih Katarininih ljubavnika, a od svih balkanskih osmanskih teritorija bilo bi stvoreno „Grčko Carstvo“ po ugledu na nekadašnju „Vizantiju“[13], na čijem čelu bi se našao Katarinin unuk Konstantin. U toj podeli Austrija bi dobila Malu Vlašku, kao i uzan pojas od 3 milje ispod Dunava od Nikopolja do Beograda, uključujući Vidin i Oršavu za odbranu carstva.[14] Dakle, vidimo da je po planu Katarine II i Josifa II srpski narod bio pocepan između dva carstva. Takođe vidimo koliko je ona vodila slovensku politiku, kad je gotovo sve slovene na Balkanu svrstala u tzv. Grčko Carstvo.[15]

OTPOR U RUSKOJ NAUCI TZV. NORDIJSKOJ ILI SKANDINAVSKOJ TEORIJI O POREKLU RUSKE SREDNjOVEKOVNE DRŽAVE I DINASTIJE

I kasnije u ruskoj nauci imamo otpor tzv. nordijskoj ili skandinavskoj teoriji o poreklu ruske srednjovekovne države i dinastije. Tako je izuzetno glasan i darovit po tom pitanju bio Jurij Venelin[16], ali obzirom da je preminuo kao vrlo mlad, on je brzo zaboravljen, a njegova dela gurnuta u stranu. I danas ruska zvanična nauka robuje priči od pre 3 veka da su srednjovekovnu Rusiju stvorili „stranci“ Varjazi[17], ali se sve više čuju glasovi koji opovrgavaju tu tezu, publikuju se dela koja razobličavaju germansku podmetačinu iz 18. veka. Nadamo se da će obnovljena prava ruska nauka uspeti da se izbori sa nordizmom u sopstvenoj istoriji i pošalje ga na đubrište istorije gde mu je i mesto.

Velika istočna kriza koja je buknula 1875. god. bosansko-hercegovačkim ustankom i pretvorila se u svojevrsni rat Slovena protiv Osmanske Imperije, u kome su učestvovale dve srpske države: kneževina Srbija i kneževina Crna Gora zajedno sa carevinom Rusijom od 1876. pa do 1878. god, pružila je velike nade ali i razočarenja. Nakon poraza Osmanlija Rusija zaključuje Sanstefanski mirovni ugovor, čije su odredbe podrazumevale stvaranje „Velike Bugarske“, koja bi pored bugarskog etničkog prostora obuhvatala i ogroman deo srskog etničkog prostora (Makedoniju, Šopluk, Južno Pomoravlje), tako da je u stvari veći deo te „Velike Bugarske“ bio srpski, a ne bugarski etnički prostor. To je izazvalo revolt kod Srba i kneza Milana, koji se od tog trenutka okreće Austro-Ugarskoj. Takođe, ni velikim silama se nije sviđala pomisao da Rusija bude dominantna na Balkanu, pa je sazvan drugi kongres u Berlinu iste 1878. god. gde su odredbe Sanstefanskog ugovora revidirane, i od Velike Bugarske stvorena jedna znatno manja bugarska kneževina sa centrom u Sofiji, kao i Istočna Rumelija sa centrom u Plovdivu, koja je direktno bila pod suverenitetom osmanskog sultana. Srbija je dobila proširenje u Južnom Pomoravlju. Pošto je srpske interese na Berlinskom kongresu zastupao ugarski grof Andraši, to je Srbija u dogledno vreme Austro-Ugarskoj morala da vrati protivuslugu.

Ta protivusluga učinjena je u vidu „tajne konvencije“ iz 1881. god. posle čega je Srbija postala protektorat Austro-Ugarske. Nije smela da trguje, niti da zaključuje bilo kakve međudržavne ugovore bez znanja Austro-Ugarske, a zabranjena je i bilo koja vrsta propagande protiv Austro-Ugarske[18]. Ta stavka o propagandi podrazumevala je i revidiranje kompletne srpske istorijografije. Od 1881. god. tj. od potpisivanja „tajne konvencije“ između tadašnje kneževine Srbije i dvojne Austro-Ugarske monarhije, započela je vladavina tzv. nordijske ili bečko-berlinske istorijske škole na našim katedrama za istoriju, arheologiju i filologiju. Ta istorijska škola nastala u „kuhinjama“ tadašnjeg Beča, Berlina i Rima-Vatikana, stvorena je zarad političkih ciljeva tek stvorenih država Italije (1870. god.) i Nemačke (1871. god.), kao i nešto ranije preuređene Habzburške monarhije u dvojnu Austro-Ugarsku monarhiju (1868. god.). Italija i Nemačka nezadovoljne kolonijalnom preraspodelom sveta pokušaće da izvrše prodor ka istoku, u matične slovenske zemlje, za šta im je kao primer služila upravo Austro-Ugarska, koja je u svom sastavu najvećim delom imala slovensko stanovništvo i ako je ono u odnosu na vladajuće Austrijance-Nemce i Mađare uglavnom bilo obespravljeno, odnosno Sloveni su u toj državi bili građani drugog reda. Poučeni primerom dinastije Habzburg, koja je pod svojom vlašću više vekova držala Slovene, Nemačka i Italija će pokušati sličan projekat, a Austro-Ugarska će zdušno podržati njihov plan, kako bi ugušila razbuđene slovenske pokrete za nacionalno oslobođenje širom svoje teritorije i nastavila da vlada nad njima, sprovodeći germanizaciju i mađarizaciju Slovena. Tako će sve tri države na svojim naučnim katedrama ponuditi drugačiju sliku prošlosti od tadašnje uobičajene, a sve zarad ostvarivanja svojih imperijalnih ciljeva.

ZAGOVORNICI NORDIJSKE ILI BEČKO-BERLINSKE ŠKOLE KOD SRBA (GLAVNE ŠTETOČINE): Ilarion Ruvarac, Stojan Novaković i Ljubomir Kovačević

Glavni zagovornici nordijske ili bečko-berlinske škole kod Srba bili su u to vreme Ilarion Ruvarac, po obrazovanju bogoslov (teolog), Stojan Novaković, po obrazovanju pravnik i Ljubomir Kovačević, po obrazovanju matematičar. Novaković je bio ministar prosvete od 1880. pa do 1885. god. pa je za vreme svog mandata reformisao školstvo, a samim tim i uveo nov način izučavanja srpske istorije za razliku od tadašnjih predavača u velikoj školi Miloša S. Milojevića i Pantelije S. Srećkovića, koji su bili školovani istoričari. Miloš S. Milojević je odmah nakon 1881. god. bio premešten da službuje u Leskovcu, dok je na mesto Pantelije Srećkovića kao predavača istorije u Velikoj Školi došao Ljubomir Kovačević, koji je bio kum Stojana Novakovića i kao što smo već naveli po obrazovanju matematičar. Danas kada se zvanična nauka ponovo oglašava u vezi sve brojnijih tekstova na temu zaboravljene srpske autohtonističke istorije, držeći pridike autorima tih radova kako nemaju stručno znanje, jer većina njih nisu školovani istoričari, možda ne bi bilo s goreg da se podsete ko su bili njihovni duhovni oci poput Ruvarca, Novakovića i Kovačevića, da li su oni bili po obrazovanju istoričari ili nešto drugo? Po nama to je u najmanju ruku licemerno. Na kraju krajeva smatramo da nijednog autora ne treba odbaciti ili prihvatiti u potpunosti.

Kritika Milojevićevih i Srećkovićevih radova, naročito od strane Ilariona Ruvarca, bugarofila i mađarofila, čoveka koji je koristio tako banlne izraze u svojim polemikama, nedostojnih njegovog svešteničkog poziva, uzeta je u našoj istorijografiji kao „konačan obračun“ sa romaničarskom istorijskom školom, kako su nazivali Milojevića, Srećkovića i njihove sledbenike. Međutim, i pored nekih dobrih zapažanja u radovima Ruvarca i ukazivanja od strane njega na greške pre svega u istorijskim radovima Srećkovića i sam Ruvarčev rad vrvi od istorijskih grešaka, a da niko od zvaničnih istoričara nije našao za shodno da ga kritikuje, mada nas to ne čudi.

Čak i nakon „pobede“ tzv. nordijske bečko-berlinske škole nad tzv. autohtonističkom istorijskom školom kod nas su se uvek pojavljivali autori koji su podsećali  na to drugačije viđenje prošlosti u odnosu na zvaničnu istorijsku struju. Međutim, od nastanka kraljevine Srba Hrvata i Slovenaca (Jugoslavije) 1918. god, kasnije i socijalističke Jugoslavije 1945. god. sve je bilo podređeno paroli „bratstvo i jedinstvo“ pa ni istorijografija nije bila pošteđena toga. Od raspada Jugoslavije devedesetih godina 20. veka naše tržište je preplavljeno velikim brojem radova koji su na razne načine pisali o našoj staroj istoriji i o prisustvu našeg naroda na širem prostoru Balkana pre famoznog 6. i 7. veka. Dobar deo tih radova ima krupne nedostatke u vidu nepoznavanja osnovne istorijske metodologije, kao i u vidu brojnih preterivanja, što olakšava kritiku predstavnika zvanične istorijske struje i trpanja u isti koš svih autora koji izučavaju srpsku i slovensku istoriju pre 6. i 7. veka, što je svakako tendeciozno i nedopustivo. Pored toga što nemaju čvrste argumente za svoj „naučni“ stav, još više brine činjenica da su u svim bivšim jugoslovenskim republikama priča o doseljavanju Slovena na Balkan, kao i na katedrama onih zemalja koje su je plasirale zarad ostvarivanja svojih geopolitičkih ciljeva poput Nemačke, Austrije, Mađarskei Italije, gotovo potisnuta sa univerziteta, samo se još uvek kod nas održava i to ne silom argumenata, već silom političkog položaja. Svakako jasno je da to sa pravom naukom nema nikakve veze.

Pre nas o ovoj temi su opširno pisali Dragoljub Antić, Slobodan Jarčević i Jovan I. Deretić u svom delu „Izmišljeno doseljavanje Srba“.[19] Sva tri autora su ponaosob dala svoj doprinos u rasvetljavanju ove teme. Dragoljub Antić uvodi čitaoce u vreme i prilike u Evropi, kad je prema zvaničnoj istoriji, usledilo doseljavanje Srba i Slovena. Takođe dokazuje fizičku nemogućnost takve seobe. Slobodan Jarčević temeljno analizira spis Konstantina Porfirogenita i otkriva u njemu brojne nelogičnosti, izražavajući sa pravom sumnju da se radi o autentičnom spisu. Jovan I. Deretić studiozno istražuje antičke autore koji su pisali o Srbima i Slovenima, dokazujući kontinuitet našeg postojanja od najranijih vremena. Ono što je po nama manjkavost njihovog dela, je u stvari pozivanje uglavnom na istorijske izvore, dok su pomoćne discipline koje se bave prošlošću poput arheologije, lingvistike, etnologije, antropoloije, genetike… zapostavljene u njihovom radu. Mi ćemo upravo ići tim putem ne bi li dopunili njihovo izlaganje na temu seobe Srba i Slovena, i potvrditi njihove već iznesene stavove.

Aleksandar Mitić
Izvor : https://balkanskageopolitika.com/

LITERATURA

[1] Constantini Imperatoris Porphyrogeniti – De administrando imperio: ad Romanum F. Liber nunquam antehac editus, Ioannes Mevrsivs primus vulgavit, latinam interpretationem ac notas adjecit, Ex oficina typographica Ioannis Balduini, Impensis Ludovici Elzeviri, Lugdunum Batavorum, 1611.

[2] Joanies Lucius – De regno Dalmatiae et Croatiae libri sex, p. 303, Amstelaedami, aqud Ioannem Blaev, 1666. Ovog pisca prisvajaju Hrvati i tvrde kako se on zvao Ivan Lučić, i ako se on nikada nije tako potpisivao, niti je govorio da je Hrvat. Za sebe je tvrdio da je Dalmatinac (Roman) i uvek se potpisivao kao Joanies (Đovani) Lucius, a maternji jezik mu je bio talijanski.

[3] Mavro Orbini – Kraljevstvo Slovena, Ganeša klub, Beograd, 2016.

[4] Vinko Pribojević – O podrjetlu i slavi Slavena, Golden Marketing, Narodne Novine, Zagreb, 1997.

[5] Grof Đorđr Branković – Hronika Slovena Ilirika, Gornje Mezije i Donje Mezije, Prometej, novi Sad, 1994.

[6] Jovan Raić – Istorія raznыhъ slavenskihъ narodovъ, naipače bolgarъ, horvatovъ i serbovъ, izъ tmы zabvenія izяtaя, Vene 1794.

[7] Kavkaski Albanci, lažni Iliri, Pešić i sinovi, Beograd, 2007.

[8]Teodora Toleva – Uticaj Austrougarske imperije na stvaranje albanske nacije, Filip Višnjić, Beograd, 2016.

[9] Mnogi smatraju da je Katarina Velika bila poreklom Lužička Srpkinja. Za takvu tvrdnju ima dosta dokumenata, npr. njeno puno ime glasilo je Sofija Frederika Augusta od Anhalt-Zerbsta , što ukazuje da je iz srpske zemlje, ali u to vreme, većina te srpske zemlje je bila germanizovana, pa i porodica buduće ruske carice Katarine Velike. Njen maternji jezik nije bio sorabski (lužićko-srpski), već nemački, pa ne treba gajiti iluzije da da je ona vodila panslovensku politiku, naprotiv. I Bizmark je bio slovenskog porekla, pa nije vodio slovensku već germansku politiku.

[10] O starom srpskom-slovenskom kalendaru videti: Sanja Šuljagić – Primena srpske pismenosti i kalendara u periodu vladavine dinastije Nemanjić, Politička revija br. 4, beograd, 2016, str. 17-38; takođe videti: Milan Stevančević – Srpski kalendar kao kulturno i istorijsko nasleđe srpskog naroda i Srpske Pravoslavne Crkve, Beogradska škola meterologije, knjiga 6, Beograd, 7522 (2013), str. 323-348; takođe videti: Dragan Jacanović – Knjiga postanja-Srpski kalendar, Braničevo br. 1-3, 1996, str. 74-93.

[11] Više o pogubnim reformama Petra Velikog videti: Srđan Novaković – Crkveno-narodna istorija Srba, Rusa i Vlaha, knjiga prva, od iskona do ubistva kneza Mihajla, Istorijski Ariv Kruševac, 2019. Str. 211-222.

[12] Anatolij Fomenko, Gleb Nosevski – Lomonosov i Miler, dopuna na kraju knjige Anatolija T. Fomenka „Trojanski rat u Srednjovekovlju“, Astrelj, Moskva 2007. str. 363-374

[13] Termin Vizantija potiče iz 16. veka i kao izraz je prvi put upotrebljen od strane nemačkog kartografa Heronima Volfa 1557. god. dok se ta država u celokupnom svom postojanju (330-1453) nikad tako nije nazivala. Ona se za sve vreme svog postojanja nazivala Romejsko (Rimsko) Carstvo, a njeni stanovnici Romejima (Rimljanima). Država je bila politička, a ne etnička. Izraz „Vizantija“ je namerno podmetnut od strane Heronima Volfa, a raširen od strane Monteskjea i vatikanskih agenata, kako bi pokazali da slava Rimskog Carstva pripada samo njima.

[14] Srđan Novaković – Isto, str. 224-228

[15] Da u to vreme na balkanu Grka gotovo nije ni bilo, osim u većim gradovima videti: Aleksandar Mitić – Srbi u Grčkoj, Tragovi Srba i Slovena na prostoru savremene Grčke, Primaprom – Balkanska geopolitika, Banja Luka, 7527. (2019)

[16] Jurij Venelin – Skandinomanija i njeni poklonici, Pešić i Sinovi, Beograd, 2000.

[17] O Varjazima možete videti: Aleksandar Mitić  – Ko je bio Rjurik i ko su Varjazi, www.balkanskageopolitika.com, takođe videti: Bronislav Lisin – Otkuda rodom Rюrik? www.perunica.ru

[18] Više o tajnoj konveciji videti: Slobodan Jovanović – Vlada Milana Obrenovića, SKZ, Beograd 1990, str. 58-60; takođe videti: Radovan Kalabić – Grofovska vremena, Beograd, 2009.

[19] Jovan I. Deretić, Dragoljub Antić, Slobodan Jarčević – Izmišljeno doseljavanje Srba, Ganeša klub