IZUMIREMO – A ZLATNO DOBA (2.DEO)

BILO JE TO, BILO

Ima skoro dve decenije kako sam preveo tekst Valtera Perija o Hitlerovoj politici kontrole rađanja na okupiranim slovenskim teritorijama.

Ostaje mi samo da ponovim ključne odlomke.

Godine 1939, 25. novembra, ubrzo pošto je Poljska okupirana, nacistička SS organizacija po imenu „Državna komisija za osnaženje Germanstva” (RKFDV) objavljuje sledeći dekret: „Sve mere koje imaju tendenciju da ograničavaju stopu rađanja treba dopuštati i podržavati. Abortusi na teritorije Poljske moraju se osloboditi zabrane. Sredstva za abortuse i kontracepciju treba javno nuditi bez političkih ograničenja. Homoseksualizam se može legalizovati. Ustanovama i licima koja se bave abortusima politika ne treba da smeta”.

Takva politika odobrena je na konferenciji Ministarstva unutrašnjih poslova 27. maja 1941. u Berlinu. Tamo je grupa stručnjaka preporučila mere kontrole rađanja za Poljsku, koje su uključivale i vršenje abortusa kad god ga žena zatraži. Godine 1941, 19. oktobra, određene su mere koje se tiču poljskog stanovništva. Hitlerov dekret od 23. jula 1942. proširen je na druge delove Istočne Evrope. Hitler je svoje naređenje potvrdio 5. avgusta.

Nemački eksperti razradili su mere za sprovođenje odluke. Profesor Vecel je 27. aprila 1942. u Berlinu objavio memorandum koji je sadržavao sledeće: „Bilo kakvo sredstvo propagande, naročito štampa, radio i bioskop, kao i feljtone, brošure i predavanja, treba koristiti da bi se ruskom stanovništvu sugerisala ideja da je štetno imati više dece. Moramo da podvlačimo materijalne gubitke koje to podrazumeva, kao i pogodnosti koje čovek može da ostvari za novac koji bi potrošio na decu. Treba takođe sugerisati i da postoji opasnost po ženino zdravlje kad je rađanje dece u pitanju.

S takvom propagandom počeće i široka kampanja u korist kontraceptivnih sredstava. Treba stvoriti industriju kontracepcije. Ni cirkulacija i prodaja kontraceptivnih sredstava, kao ni abortusi, ne smeju se ograničavati zakonom (naravno, samo na slovenskim teritorijama, nap. prev.). Takođe, biće neophodno otvaranje specijalizovanih ustanova i priprema osoblja za vršenje abortusa. Stanovništvo će radije pribegavati abortusima ako te ustanove budu najbolje opremljene. Doktori moraju biti sposobni da priskoče, bez obzira na profesionalnu etiku. Propaganda mora da preporučuje i dobrovoljnu sterilizaciju.”

Lokalni lekari dobili su ukaz po kome se abortusi sprovode u korist žene. Himler je marta 1943. objavio dekret koji to podvlači: „Ruski lekari Ruske medicinske asocijacije, koji ne smeju da znaju za ovo naređenje, moraju da budu pojedinačno instruirani da trudnoću treba prekidati iz socijalnih razloga. To im treba objasniti tako da ni na koji način ne saznaju za pravo naređenje” (nemačkih vlasti, kao ni za cilj njihove populacione politike, nap. prev.).

Nemačke vlasti su ipak istakle da, mada od rađanja dece treba odvraćati, ne treba ograničavati seksualne slobode. U memorandumu od 1944. kaže se: „Da bi se propaganda vodila praktično, treba slobodno deliti kontraceptivna sredstva (pri čemu cene subvencioniše država). Nema potrebe da se stanovništvu tuđe krvi ograničavaju prirodne želje, sve dok to ne smeta ograničavanju reprodukcije među narodima tuđih rasa.”

U stvari, Nemci su veoma radili na širenju „seksualnog haosa”. Oni su smišljeno širili pornografiju po Istočnoj Evropi da bi je razorili kulturno, politički i duhovno. Jedan istoričar ovaj proces tako opisuje: „Nemačko odeljenje za propagandu moralo je da u Poljskoj organizuje ili subvencioniše nemoralne bulevarske predstave i da štampa jeftinu literaturu izrazito erotskog tipa… da bi se masa držala na niskom nivou i da bi se njena pažnja skretala sa politike. Ti projekti degeneracije i moralnog razaranja praktično su bili sprovedeni u velikim poljskim gradovima… Uspesi Namaca u toj oblasti izazvali su protiv-mere poljskog Pokreta otpora. Ovaj je počeo da šalje specijalne „kaznene odrede” koji su obilazili kabaree poznate po nemoralu i preduzimali disciplinske mere protiv poljskih režisera „zabavnih” programa”.

Poljaci su se takođe borili za svoju omladinu. U svojoj „Istoriji tajne države” 1944. Jan Karski navodi upečatljiv odlomak iz jednog predavanja u ilegalnoj školi: „Draga moja deco, naš posao je veoma složen. Vi znate da neprijatelj nastoji da istrebi poljsku naciju, demoralizujući i razvraćajući poljsku omladinu. Mi, stari profesori, ceo život smo posvetili upućivanju i osnaživanju iste. Nailazimo na otpor zbog vas i zbog Poljske. Borba nam nije laka. Pretrpeli smo mnogo poraza. Bićemo pobeđeni ako vidimo makar jednog od vas, kako ide u nemačko pozorište ili bioskop, čita neku poganu knjižurinu ili pohađa neki kabare.”

Podsticanje razvrata bio je sastavni deo nacističkih planova, mada nije uvek bilo uspešno. Erih Koh, rajhskomesar Ukrajine, prema jednom istoričaru to je i potvrđivao: „čak i posle Staljingrada Koh, koji je uvek radio na germanizaciji, rekao je grupi novinara da je plodnost Ukrajinaca i dalje ozbiljna opasnost… Reporter, koji je tu izjavu preneo Gebelsu, ministru propagande, ozbiljno je sumnjao da će ikad biti postignuto ’izrođavanje putem razvraćanja’ s obzirom na visok moral stanovništva”.(…)

Politika kontrole rađanja sprovođena je čak i u konclagerima. U Ravensbriku su trudne Jevrejke slali u gasne komore. Nejevrejkama su nasilno vršili abortuse. Naravno, sterilizacija i abortusi bili su samo privremena mera smanjivanja rađanja: u velikoj tajnosti nacisti su počeli da spremaju logore smrti za istrebljenje 32 miliona Slovena.“

To je to.

I nekad i danas.

Samo Hitler sada priča priču džendersku, i ljudskopravašku. Pravi smajli sa brčićima.

A REŠENjE?

Avioni, kamioni, dronovi, „leteći automobili“ i slično su samo jeftina maska na licu naše stravnosti (pardon, stvarnosti).

Jasno je rešenje. Ali ga niko (avionski, kamionski) neće. Jer ono traži živi život samopožrtvovanja. A kome ja danas do toga, kad ima najnoviji ajfon u ruci?

Pisac i esejista iz Gornjeg Milanovca, rodom Pljevljak, lekar i humanista Miladin Ćosović, u svojoj priči „Zuj istorije“ sve je lepo rekao: