Izveštaj sa lokala – Pančevo kao simbol srpske tranzicije

0
2145

Dobro dosli u Pancevo 02 ISTINA - Kiklop

Ulice i trgovi stare varoši u Pančevu su poslužile kao idealna scenografija za snimanje mnogih filmova, a neke antologijske scene poznatih domaćih filmova snimljene su baš u Pančevu (Skupljači perja, Kad budem mrtav i beo, Maratonci trče počasni krug, Balkan ekspres, Ko to tamo peva, Šešir profesora Koste Vujića). U Pančevu je glumila i Sofija Loren, u mini seriji The Fortunate Pilgrim/Mama Lucia, iz 1988. Ličnosti poput Isidore Sekulić, Miloša Crnjanskog, Uroša Predića, Jove Jovanovića Zmaja, Mihajla Pupina, Mike Antića, su se školovale u ovom mestu. Ipak, priča o Pančevu često započinje asocijacijama na negativne pojave, ekološke probleme ili na sliku i priliku opšteg osiromašenja – buvlju pijacu. Ili se o Pančevu govori kao o rekorderu u povećanju broja zaposlenih u javnom sektoru. To je logična posledica propasti industrijskog grada kao posledica pljačkaške privatizacije. Pod tim izrazom definišem: kupovina preduzeća zbog imovine, a ne zbog povećanja proizvodnje i produktivnosti.

Pančevo je obrise industrijskog grada počelo da dobija početkom 20. veka, a ubrzanje razvoja dogodilo se nakon 1945. Najstarija pivara na Balkanu izgrađena je 1722. godine. Fabrike građevinske stolarije, sijalica i staklara izgrađene su tridesetih godina 20. veka, a Luka Dunav i industrijska zona nakon drugog svetskog rata. Od velikih fabrika, sa brojnim zaposlenim, izdvajale su se krznara, svilara, fabrika obuće, Trudbenik, fabrika prerade drveta, industrija nameštaja…Pančevo je od grada sa velikim brojem zaposlenih u proizvodnji postao grad sa velikim brojem zaposlenih u javnom sektoru.

Stranačko zapošljavanje i nepotizam nisu specifičan problem pojedinih lokalnih samouprava. Ovakve anomalije su rak rana čitave zemlje. Međutim, Pančevo se negativno istaklo po ovom pitanju. U poslednjoj deceniji broj zaposlenih u javnim komunalnim preduzećima je udvostručen, a obim posla se nije povećao. U “Zelenilu“ je 2002. godine bilo oko 200 radnika, a sad ih je više od 400, od čega su samo 35 kosci. U Javnom komunalnom preduzeću “Higijena“ od 400 zaposlenih radi samo 27 čistača. Za gradskog auto-prevoznika godišnje se izdvaja iz gradskog budžeta oko 300 miliona dinara. Ipak, aktuelan je manjak vozača, jer iako ima 453 zaposlenih, nema dovoljno vozača autobusa, pa je raspisan konkurs za prijem sedam novih šofera. Procenat nezaposlenih u Pančevu je 29 odsto.

To i nije toliko dramatičan podatak uzimajući u obzir mnoge srpske opštine, naročito na jugu zemlje, ali razlog je samo taj što je javni sektor apsorbovao veliki broj ljudi koji su ostali bez posla u nekadašnjim proizvodnim postrojenjima. Proces transformisanja privrede jednog naselja, iz dominantno sekundarnih delatnosti ka kvartarnim delatnostima, ostavlja za sobom katastrofalne posledice.

Od 2000. godine do danas privatizovano je 50 pančevačkih, što manjih preduzeća što kompanija. U tih 50 preduzeća radilo je 12.000 radnika, nakon privatizacije bez posla je ostalo 7.000. Uveravanja da će privatizacija pančevačkih preduzeća otvoriti novu perspektivu pokazala su se, blago rečeno, kao neosnovana. U demografski sve starijem gradu živi 32.400 penzionera, odnos zaposlenih i penzionisanih je 1:1.

Pogled na buvljak

Pogled na najveći pančevački buvljak

Tokom privatizacije, bilo po starom, bilo po novom zakonu, brojni brendovi i industrije po kojima je Pančevo bilo poznato nestali su sa privredne mape. Slika “industrijskog grada” svela se na nekoliko kompanija. Istinitosti radi, nisu sve privatizovane firme propale, ima i dobrih primera. Oni su malobrojni. Zato ću se fokusirati na pravi rezultat privatizacije – otpuštanje prekobrojnih, poremećaje u privrednoj strukturi, povećanje broja nezaposlenih.

Pivara u Pančevu osnovana je 1722. godine, najstarija je na Balkanu. Pivo “Vajfert” prodavalo se i van granica zemlje. U procesu privatizacije 2003. godine, Pančevčka pivara je prodata turskom “Efes Pilsenu”. Spajanjem „Hajnekena“ i „Efesa“ u Srbiji, nastala je nova kompanija „Ujedinjene srpske pivare“. Iz novonastale kompanije ubrzo je izdato saopštenje da se Pančevačka pivara zatvara, a da se proizvodnja „Vajfert“ piva seli u Zajačarsku pivaru, koja je takodje u vlasništvu „Hajnekena“. Tako je 120 radnika ostalo bez posla, a čuveni brend “Vajfert” je nestao sa tržišta.

Da Vas podsetimo:  SRPSKA ISTORIJA: Komunisti krili zločine i pravili jaz između Srba i Rusa!

Industrija nameštaja i građevinske stolarije „Antonovi A. D.“ osnovana je 1934. da bi 1947. godine postala Industrija nameštaja “Gaj“. U svojim zlatnim danima, proizvodila je nameštaj za celu Jugoslaviju. Ovu pančevačku firmu je na aukciji 18. marta 2003. godine za 5,1 milion dinara kupio konzorcijum Slobodan Vujović i Pavle Tmušić. Vrlo brzo, ne samo da je gotovo ugašena proizvodnja i drastično smanjen broj zaposlenih, već su i dugovi narasli.

Gaj je u trenutku prodaje zapošljavao 125 radnika (podaci nisu ažurirani, pa i dalje stoji da je preduzeće prodato, iako faktičko stanje govori da je ugovor raskinut), a 2005, dve godine nakon privatizacije, poništenja privatizacije, finansijskog kraha i odlaska u stečaj, samo dvadeset. Poslednje informacije iz jula ove godine kažu da je propala i četvrta prodaja industrije nameštaja. Očigledno je i da je ova fabrika prodata zbog lokacije, jer se u ono vreme pompezno najavljivalo da će u blizini, a delom i u samom “Gaju”, biti izgrađena poznata, famozna hala sportova poput “Milenijuma” u Vršcu. Od hale, nije bilo ništa.

posao

Kako se vrši zapošljavanje u pančevačkim javnim preduzećima

Preduzeće “Trgoprodukt“ bavilo se poslovima u oblasti trgovine na veliko i malo mešovitom robom. Osnovano je 1954. godine. Posle raskida privatizacije u “Trgoproduktu“ stečaj je uveden 2010. godine. Prodaja imovine je išla dosta sporo, pa je radnicima do kraja novembra 2013. isplaćeno samo 9 odsto od onoga što im duguje firma u kojoj su nekada radili. Bivši radnici godinama ne mogu da naplate svoja potraživanja. Prema podacima Agencije za privatizaciju, u kompaniji je bilo zaposleno 213 radnika, od toga četvoro visokoobrazovanih.

Fabrika sijalica “Tesla”, prepoznatljiva i van granica SFRJ, osnovana je 1931. godine. Osnovana je pod nazivom “Tesla – prva jugoslovenska Industrija sijalica i metalotehničkih izrađevina“. Osnivač i vlasnik bio je Jaša Alkalaj, trgovac iz Beograda. Dve godine kasnije dokapitalizovana je, pa je osnovano Akcionarsko društvo pod nazivom Fabrika sijalica „Tesla“. Posle rata je posle rata nacionalizovana i preseljena u objekat koji je poznat kao Fabrika “Tesla“ krajem 1952. godine. Od 1. jula 2011. godine, fabrika je otišla u stečaj, a 115 radnika ostalo je bez posla. Samo desetoro radnika je privremeno ostalo kako bi se popisala imovina preduzeća. Od nekadašnjih 1000 radnika, u fabrici je ostala nekolicina, dok većina još uvek potražuje zaostale zarade iz 2006. i 2007. godine, kao i povezivanje radnog staža i otpremnine. Početkom septembra 2013. stečajni upravnik preduzeća oglasio je prodaju pokretne i nepokretne imovine.

trgoprodukt

Prostorije nekadašnjeg Trgoprodukta

Gumarska industrija u Pančevu je takođe doživela kolaps. Naime, problemi firme počeli su kada je ona 2007. godine privatizovana za 2,5 miliona dinara, a kupac Prvoslav Drobnjak u narednih godinu i po, iako je imao obavezu investicionog ulaganja od 1,4 miliona dinara, nije uložio ništa. Svih 106 radnika koji su se u tom periodu zatekli u kompaniji nisu primali zarade iako je firma radila. Nagomilali su se i dugovi za struju, za dobavljače, neisplaćeni doprinosi, tako da je firma došla do samog dna. Sindikat je zahtevao hitno raskidanje ugovora, što je Agencija za privatizaciju i prihvatila pa je to učinjeno novembra 2008. Gumarska industrija Pančevo trenutno nema nijednog radnika, a stečajni sudija je doneo odluku o bankrotu.

Fabrika obuće u ovom gradu izgrađena je 1955. godine. Postrojenja na novoj lokaciji, gde su premeštene mašine, otvorena su 1981. i zapošljavala su 750 ljudi. Fabrika je 2007. otišla u stečaj i ubrzo je likvidirana. Zaposlenima je sudskim rešenjem dosuđeno je na ime zaostalih obaveza oko 380.000 dinara, ali do danas, nisu videli nijedan dinar, a odlučivanja po žalbama se odlažu u nedogled. Mnogi od onih koji su najpre propašću firme izgubili posao, a onda se obradovali presudi, nisu dočekali i izvršenje presude.

Građevinska industrija pratila je sudbinu srpske industrije u celini, pa su tako nestali ili nestaju mnoge građevinske kompanije koje su zemlji donosile ogroman novac u nekim drugim vremenima. Samo u Beogradu, veliki sistemi nekada su zapošljavali oko 100.000 radnika, u “Komgrapu” je, na primer, radilo do 11.000 ljudi, “Radu” 7.000, koliko i “Trudbeniku”, “Energoprojektu” oko 5.500. Ista sudbina zadesila je i preduzeća u Vojvodini, kao što su novosadski “Neimar”, koji je izgradio pola grada i “Budućnost”, koja je uvek završavala zgrade u obećanom roku, zrenjaninski GIK Banat, zatim “1. maj” iz Bačke Topole, pančevački “Konstruktor”, somborski “Dušan Staničkov”. “Austru Bau Konstruktor” A.D. iz Pančeva je građevinsko preduzeće koje (je) obavlja(lo) radove u oblasti visokogradnje, projektovanja u građevinarstvu, proizvodnji betona i betonske galanterije, proizvodnji i montaži objekata i hala od lima. Osnovano je 1947. godine, u Pančevu, pod imenom G.I.P. „Konstruktor“. Nekada je zapošljavao 2.500 radnika koji su bili angažovani na podizanju solitera, industrijskih objekata, hala i postrojenja. Gradili su u Pančevu, Beogradu, Alžiru. Preduzeće je privatizovano u martu 2003. godine od strane austrijske firme “Austru Bau”. Iako su okolnosti neposredno po privatizaciji počele da se popravljaju, sve je bilo kratkog daha. Po rečima zaposlenih, jedan od razloga bio je taj što nisu mogli da dobijaju poslove na teritoriji Pančeva. Graditeljske radove grabile su male firme s par zaposlenih, a “Konstruktoru” je dopalo da bude podizvođač. Zbog velikih dugova, neuposlenosti i kašnjenja zarada otpočela je prodaja imovine. Prodajom placa na priobalju, 99 radnika “dobrovoljaca” dobilo je zarade i otpremnine, te je u ovoj firmi ostalo samo petoro ljudi!

Da Vas podsetimo:  NATO i nametanje narativa

obuca

Današnji izgled zgrade Fabrike obuće

Tekstilna fabrika “Novitet” još je jedan u nizu primera kako se pančevačka industrija pretvorila u industrijsko groblje. Naime, novembra 2003. fabrika je privatizovana, a novi vlasnik je najavio da će “biti posla i zarada”. Međutim, samo osam meseci kasnije, radnici su se pobunili istakavši da je vlasnik isplatio samo dve zarade, da su radili i po 16 sati dnevno, da su mašine zaustavljene svega pola godine nakon privatizacije, da su poslati kolektivno na odmor, ali i da su firmu zajednički tužili. Mnoge sporove radnici su dobili, pa je firma bila prinuđena da prodaje imovinu kako bi se dugovi od oko 300.000 evra namirili. “Novitet” je iz stečaja prodat krajem 2006. godine, a 170 radnika, među kojima i 7 visokoobrazovanih, ostalo je bez posla. Godinu dana nakon privatizacije, mali akcionari “Noviteta” zaključili su da je u pitanju “tipičan primer banditske pljačke”.

Slučaj HIP Petroremont, akcionarskog društva za remont, održavanje i izradu procesne opreme, nekada vrlo uspešne firme, koja je održavala Azotaru i Petrohemiju, ali i mnoge druge slične industrije u Jugoslaviji i inostranstvu, takođe je bolan slučaj otimanja nekada društvene imovine. Posle neuspešne privatizacije, već nekoliko godina je u stečaju. Jedan od radnika, Dragan Popović, koji je 38 godina radio u Petroremontu, rekao je:

“Do pre par godina firma je poslovala jako dobro. Šta se to izdešavalo i zašto je sve propalo otprilike znamo i sami, ali to su sve priče u prazno. Radnici su ostali na ulici. Dve godine smo štrajkovali, po meni neopravdano. Nismo neopravdano štrajkovali nego neopravdano nemamo posla, a fabrike nemaju održavanje. Po meni, ni Azotara ni Petrohemija nemaju održavanje kako treba. Posle dve godine štrajka, svi su ljudi otišli na ulicu, bez dinara, bez ikakve naknade”

Nekada je u njoj radilo i 500 zaposlenih. Danas, samo petnaestak, ali ne Petroremonta, već privatne firme koja je zakupila nekada proizvodne hale.

Slučaj koji je, za razliku od svih prethodno navedenih, bio u centru pažnje celokupne javnosti i predmet specijalnih emisija na televizijama, jeste privatizacija pančevačke “Azotare”. Ova fabrika je prodata u aprilu 2006. godine za, kako je u javnosti ocenjeno, “začuđujućih” 13,1 milion evra, konzorcijumu litvanskih firmi “Arvi” i “Saniteks” i beogradskog “Univerzal holdinga”, čiji je vlasnik bio Dušan Stupar. Mala cena je pravdana time da je fabrika stara i da je potrebno dosta uložiti u obnovu proizvodnje, sa najavom da će “Azotara” postati regionalni lider u proizvodnji veštačkih đubriva. Potvrda o odsustvu mehanizama kontrole u državi stigla je kada je imovina preduzeća protivpravno otuđena od strane vlasnika, odnosno kada je čitavo postrojenje “Karbamid 2” u koje je država pre privatizacije uložila veći novac jednostavno razmontirano, izneto van kruga fabrike i ne samo to, već i – van granica zemlje i tamo prodato jednoj ruskoj kompaniji za čak 32,5 miliona evra!

Da Vas podsetimo:  Zločine koje su učinili oni koji su ogrezli u satanizam ne smeju biti oprošteni

Bez ijednog dokumenta nadležnih agencija, pre svih, Agencije za privatizaciju, kojim se prodaja ovlašćuje. Protivpravno je i zbog toga što je kupoprodajnim ugovorom regulisano da samo pet odsto vrednosti kompanije može biti prodato, a ne više od deset kao što je urađeno. Pogon se rasklapao i prevozio za Rusiju do aprila 2008. godine. Radnici i sindikati su Agenciji za privatizaciju slali dopise i obaveštavali je o nepravilnostima, na šta, kako navode mediji, niko nije reagovao. Nakon složnih protesta svih sindikata preduzeća, ukazivanja na brojne nepravilnosti, izneverena obećanja o kontinuiranom radu Azotare, optužbi da iz fabrike izlazi ukrajinsko đubrivo sa etiketom domaće Azotare, odsustvu investicija, demontiranju najvrednijeg dela fabrike – pomenutog Karbamida 2, Agencija za privatizaciju je 2009. odlučila da raskine ugovor o privatizaciji.

azotara

Unutar pogona Azotare

Nakon što je država preuzela fabriku, počela je da trguje pšenicom, a prema novinarskim istraživanjima, fabrika je time dugoročno pretrpela katastrofalan gubitak. Plan je bio da Azotara proda tu pšenicu i tako obezbedi novac za kupovinu sirovina i pokretanje proizvodnje đubriva. Đubrivo bi zatim menjala sa seljacima za pšenicu i tako bi vratila dug. Međutim, ispostavilo se da je na celom poslu izgubila samo Azotara, iako je posao osmišljen da bi se upravo pomoglo Azotari. Azotara je, naime, pšenicu koju je pozajmila, prodala određenim firmama, ali praktično po nižoj ceni od one po kojoj se zadužila u ugovorima o pozajmici. Na taj način, ostvaren je čist gubitak ove nekada velike kompanije.

Pančevo se nije menjalo samo u smeru od industrijskog ka visoko birokratizovanom centru poznatom po partijskoj pohlepi. Neproizvodne delatnosti u šoping molovima i kafićima su procvetale. Da bi “nikao“ velelepni “Aviv-park“ u koji redovno stižu posetioci i iz drugih gradova i zahvaljujući kome je Pančevo postalo poznato i po tome što je periferija atraktivnija od gradskog jezgra, morala je do temelja biti srušena predionica pamucnog i sintetickog prediva Trudbenik. Valjda je to bilo lakše.

Paradoksalno, činjenica je da je veliki broj firmi obavljao svoju delatnost čak i za vreme sankcija, pa i bombardovanja. Promena vlasništva nije donela proklamovani cilj: povećanje proizvodnje, radne produktivnosti, plata i otvaranje novih radnih mesta. Desilo se upravo suprotno. Imovina je u velikom broju slučajeva opljačkana, radnici su prevareni i posledično su ostali bez posla, a do teme novih radnih mesta u najvećem broju slučajeva nije se ni došlo.

Zbog čega je Pančevo “simbol“ srpske tranzicije? Uostalom, privatizacija u Srbiji nije bila specifično loše sprovedena samo u Pančevu, već širom zemlje. Pančevo je simbol zato što prelazak na novi, tržišno uslovljen, a ne planski, način proizvodnje, nov odnos prema zaposlenima, nigde nije doneo ovako loš rezultat. Nigde se nebriga i bahatost novih vlasnika nije iskazala u većoj meri nego u slučaju ovog grada. Ni u jednom drugom slučaju, nije se desila rotacija industrijskog i administrativnog sektora, da potonji postane dominantan na račun onog prvog. Da nije slučaja ovog grada, ne bismo imali tipičan primer slučaja da se procesu transformacije privrede pristupa iz neekonomskih motiva.

(Zahvaljujem se na pomoći Savezu samostalnih sindikata grada Pančeva i posebno gospodinu Franji Oreškoviću, sekretaru sindikata)

Branislav Omorac

Nova srpska politička misao

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime