Propagandni resursi svih strana u tekućim procesima su snažno motivisani i organizovani, što otkriva i prisustvo značajnih organizacionih i finansijskih resursa i tragove uticaja širokog spektra aktera, uključujući i inostrane
Izvori i oblici propagandnog delovanja u Srbiji su različiti i raznovrsni i ne mogu se izvoditi samo iz sukoba dve jasno određene suprotstavljene strane, gde bi na jednoj strani bila vlast sa svojim, otvorenim ili manje otvorenim, podržavaocima, a na drugoj studentski pokret i njegovi podržavaoci, stranačka opozicija i deo civilnog sektora. I jedna i druga grupacija, ako se one tako uopšte mogu nazvati, u sebe uključuju pojedince i grupe čiji su ciljevi i interesi, kao i izvori uticaja, različiti i često međusobno suprotstavljeni. Treba imati na umu i uticaj stranog faktora i netransparentnih izvora i kanala moći, koji je prisutan na svim stranama.
Ovde ćemo markirati neke od oblasti u kojima se odvija i kojima se motiviše propagandno delovanje većine relevantnih aktera, kao i neke od načina na koje akteri artikulišu svoje propagandne poruke i praksu.
Moral
Sve strane u svojoj propagandi koriste argumente iz domena morala. Protivnici vlasti svoje delovanje predstavljaju kao motivisano prvenstveno moralnim razlozima, dok vlast i njene podržavaoce vide kao nemoralne, počev od učešća u koruptivnim, kriminalnim i manipulativnim delatnostima, preko sklonosti ucenjivanju, pritiscima i ponižavanju ne samo svojih protivnika, nego i pristalica.
Protivnici vlasti sebe vole da predstave kao autonomne i samosvesne ličnosti, koje prave svesne i samostalne izbore, dok protivnike vide kao isključivo interesno motivisane ili podložne pritiscima, ucenama i (samo)obmanama, što ozbiljno dovodi u pitanje njihov lični dignitet i dostojanstvo.
Protivnici vlasti svoje delovanje predstavljaju kao motivisano prvenstveno moralnim razlozima
Sa druge strane, vlast protivnike označava kao pripadnike ili nastavljače prethodne vlasti, koja blago rečeno nije bila nepodložna korupciji i moralno upitnom delovanju, zatim kao izgrednike, neradnike, večite nezadovoljnike i slično, dok svoje pristalice predstavlja kao ozbiljne i odgovorne.
Kada je pozitivni aspekt propagande zasnovane na moralnim aspektima u pitanju, uslovno bi se moglo reći da se radi o sukobu između koncepta „normalne Srbije“ (živeti kao sav normalan svet) i „pristojne Srbije“ (živeti mirno, ne talasati i poštovati vlast). Kada je način na koji se ove ideje artikulišu u pitanju moglo bi se reći da se radi o suprotstavljanju između obrasca moralizacije (gde subjekat sebe smatra dovoljno uzoritim da može da se postavi u ulogu arbitra moralnosti na opštem nivou) i obrasca relativizacije (gde se svaki moralni prigovor može izjednačiti sa moralizacijom, uz argumente iz domena „državnog razloga“ ili osporavanja prigovora na osnovu kulturološke ili ideološke motivisanosti prigovarača).
Zakon i institucije
Važan aspekt propagande protivnika režima je zalaganje za zakonitost i institucije, što se često promoviše kao osnovni motiv sopstvenog političkog delovanja. Vlast, s druge strane, negira posvećenost njenih protivnika zakonu i institucijama, počevši od kršenja zakona u organizaciji blokada i javnih okupljanja, do sklonosti netransparentnom delovanju, sve do nepolitičkog i čak antipolitičkog nivoa, pa i tvrdnji da su protivnici vlasti oni koji zapravo zloupotrebljavaju pa i kontrolišu institucije, ili makar to žele.
Kada su u pitanju kršenje zakona i zloupotreba institucija, uključujući i pitanje prisustva osoba sa ozbiljnim krivičnim dosijeima u svojim redovima, vlast se očekivano služi obrascem relativizacije i medijske manipulacije činjenicama i interpretacijama, dok su protivnici vlasti skloni da moralizacijskim i egzaltacijskim diskursom pokrivaju sopstvene činove koji odstupaju od zakonitosti i institucionalnosti. Oni to najčešće rade tako što izgrednike u svojim redovima po pravilu proglašavaju provokatorima, očito organizovane akcije predstavljaju kao spontane i slučajne, kao i korišćenjem argumenta „manjeg zla“ („a šta oni rade?“).
Važno je napomenuti da vlast, naročito počev od ovogodišnje proslave Dana državnosti, u svojoj propagandi koristi institucionalni argument, naglašavajući vrednost parlamentarne demokratije i predstavljajući sebe kao njenog zastupnika, pa čak i čuvara.
Politika i ideologija
Politički i ideološki aspekt propagandnog delovanja je u tekućim događanjima u nekom smislu prigušen, s obzirom na ideološku fluidnost obe strane, kao i želju obe strane da se postave kao nad- ili trans- ideološke, odnosno prihvatljive za što veći broj građana. Vlast svoje protivnike kritikuje širokim spektrom političkih i ideoloških etiketa, od anarhista, terorista, komunista, fašista, liberala, drugosrbijanaca, dok nju protivnici označavaju širokim rasponom etiketa, od nacionalizma, diktature, fašizma, nacizma, pa sve do kompradorstva ili nedostatka svake ideologije ili političke doktrine.
U političkom i ideološkom smislu, moglo bi se reći da obe strane insistiraju na sopstvenom patriotizmu, tumačeći ga na predvidljivo fluidan način, koji dopušta da se u njega uključe krajnje suprotne ideje, pa samim tim ga i obesmišljavajući kao konkretan, čitljiv i ozbiljan politički i ideološki koncept.
Kultura i društvo
Jedan od ozbiljnijih i razrađenijih aspekata tekuće propagandne delatnosti u Srbiji je kulturno-društveni. Vlast i njene pristalice u ovom domenu sebe žele da predstave kao zaštitnike nižih socijalnih slojeva, pa i onih koji afirmišu njihov kulturni identitet i izraz.
Vlast želi da se predstavi kao promoter i zaštitnik tradicionalne kulture, ali i afirmator vrednosti kulturnog izraza koji dominira u nižim, mahom lumpenskim slojevima, čak do nivoa da ga predstavlja jedinim autentičnim izrazom srpske kulture, što je teza čije osporavanje biva označeno kao elitizam i snobizam, koji dovodi u pitanje sam nacionalni i kulturni identitet osporavaoca. Pored afirmacije kulture jednog uskog društvenog i identitetskog sloja koji se predstavlja kao etalon kulturne autentičnosti i identiteta, postoji i manje razrađen ali zanimljiviji koncept po kojem se vlast predstavlja kao promoter i zaštitnik duhovne kulture, kao nadređene intelektualnoj i materijalnoj.
Veliki deo protivnika vlasti, s druge strane, pored zastupanja tradicionalne i visoke kulture, kao svoj važan identitetski i artikulacijski obrazac predstavlja popularnu kulturu, pa čak i ostatke iz prethodnih decenija veoma prisutnog i uticajnog projektnog („fondaškog“) modela kulture, koji kulturne i umetničke delatnosti vidi kao sredstvo za ostvarivanje određenih u osnovi političko-ideoloških ciljeva.
Moglo bi se reći da su obe strane shvatile vrednost kulture u političko-ideološkoj borbi i da sve više ulažu u ovaj aspekt sopstvenog propagandnog delovanja, što uključuje i želju da se prošire sopstvene početne kulturne i identitetske pretpostavke.
Vlast, stoga, nastoji da mobiliše što veći broj umetnika i ljudi iz kulture, ne samo kako bi direktno promovisale njene političke pozicije, nego i legitimizovala kulturni život kao i dalje dinamičan i pluralističan, ne sveden samo na birokratizovanu regulaciju tradicionalne kulture. Protivnici vlast takođe nastoje da njihova kulturna i identitetska matrica ne bude percipirana samo unutar srednjeklasnog kulturnog identiteta, sa uključivanjem sve većeg broja elemenata tradicionalne kulture i kulture nižih slojeva i otklonom od identifikacije sa projektnom kulturom.
Na kraju bismo dominantnu propagandnu matricu vlasti anegdotski mogli da opišemo čuvenom opaskom predsednika države koja je glasila „pa šta?“, dok bi propagandnu matricu protivnika vlasti najadekvatnije opisao uzvik „ajde!“ ili neki sličan, na šta već usmeravaju parole poput „pumpanja“. Ovo otkriva da je propagandna usmerenost protivnika vlasti aktivnija i usmerenija, dok vlast prihvata donekle reaktivnu ulogu, postupcima izmicanja i relativizacije izbegavajući akcije protivnika i time ga iscrpljujući i demotivišući, otvarajući prostora sa sve koordinisanije i kultivisanije kontranapade. Ne ulazeći u raspravu o tome da li se aktuelni događaji mogu podvesti pod kategoriju „obojene revolucije“, vlast nesporno koristi u obimnoj literaturi opisana iskustva borbe protiv ove vrste bezbednosnih pretnji.
Propagandni resursi svih relevantnih strana u tekućim procesima su veoma snažno motivisani, usmereni i organizovani, što otkriva i prisustvo značajnih materijalnih, pre svega organizacionih i finansijskih resursa, a svakako i tragove direktnog i indirektnog uticaja širokog spektra aktera, uključujući i inostrane i međunarodne.
U svakom slučaju, propagandna buka koju sada slušamo će se u jednom trenutku svakako stišati, ali već je jasno da ona, kao i procesi u kojim svi voljno ili nevoljno učestvujemo, otkrivaju dublje izazove koji stoje pred ovim društvom i koje će nas pratiti i ubuduće. Aktuelna kriza je pre svega postavila ozbiljne kulturno-identitetske izazove pred naš narod i državu, na koje ćemo, samog opstanka radi, morati što adekvatnije da odgovorimo.
autor:Vladimir Kolarić je pisac i teoretičar kulture, autor knjiga „Javni interes u kulturi“, „Kultura i bezbednost“, „Plamen Donbasa – eseji o Trećem svetskom ratu“ i drugih. Ekskluzivno za Novi Standard.
Izvor: Novi Standard
