U stvari on pa on. Zovu ga Car!
Na glas je pozvao svoju konobaricu, teatralno i bespotrebno vadeći podebeli štos novčanica. Od čitavog malog bogatstva uredno složenog u ruci, izdvojio je jednu najmanje vrednu i mahnuo rukom uzdržanoj devojci.
-Zadrži kusur! – tako plaća uvek, dok kraičkom oka prati reakciju prisutnih. Gura ruku prema meni i navodi me da pipnem i proverim njegovu skupocenu kožnu jaknu, a ja je momentalno upoređujem, dodirujući kožu na podlaktici njegovog drugara, koga tek što sam upoznao! Obično koristim crni humor i bezobrazluk u prilikama kad mi je dosadno, plus neprijatno.
-Vrhunska koža, bolja negó prava! – uspevam na mah da zasmejem pripito društvo i za trenutak skrenem temu na šalu. Nije ga mrzelo da se sa mukom uspenje na sprat sa tek operisanim kolenom, ne bi li mi pokazao prostranu kancelariju iznad njegovog kafića u kojoj su po svim zidovima okačene fotografije. Bogato uramljene i bez stila poređane slike su pojačane i ulepšane slavnim likovima sa kojima je širom sveta pozirao moj domaćin.
–Znaš ko je ovo? – podsemešljivo proverava, očigledno. Pa svi iz sveta fudbala znaju ko je Pele, Maradona, Platini…Cela bogata karijera, koja i dalje traje, okačena po zidovima. Pažnju mi privlače sportisti, gromade pored njega, ali on je odvlači neprestanim dobacivanjem:
-Tamo sam bio specijalni gost…Ovde su mi uručili plaketu i izabrali…Tu su mi platili….
Pa se zagleda u tavanicu da pročita i objavi sumu koja će da me baci.’Trpim ga, jer sam gost, jer on priča kao i svaki dan zadebljanog jezika, jer sam sa svojih 55 godina i dalje mlađi.
-Ovde karam! – pokazuje na crni kožni trosed i smeje se šeretski, a možda on misli i švalerski. Smejem se i ja kako znam i umem, jer se to upravo očekuje od mene. E sad na kraju obilaska galerije on čeka da kažem nešto posle (ne)viđene izložbe.
-Koliko se znoja prolilo za ovo, izgovaram sa lažnim divljenjem i pretvaram se sa namrštenom i kobojagi zamišljenom facom, a u stvari mislim na put protkan vrhunskim poltronisanjem, korupcijom, lažima i kriminalnim podmetanjima. Put bez kraja kojim on i dalje gazi.
-Eeeeeeeeeeee, to je vidiš prava reč. Bravo! – glumi kao da je na pozorišnim daskama. Odgovara zvanično meni, što se u krajnjem saldu ipak računa njemu. Kaže, oduševljen je mojim iskrenim šlihtarskim zaključkom. Silazim niz stepenice i gledam kako da nestanem. Po izlasku iz muzeja glasno i na silu pljunem na travu.
Nenad Simić – Tajka
