Jači od države

Oktobar 2012: „Svi koji misle da mogu da pobede državu, grdno se varaju. Miroslav Mišković nije jači od države.“

Januar 2014: „Ovim je država pokazala da ni od koga ne preza i da se nikoga ne plaši, kao i da oni koji su najjači na beogradskom i srpskom asfaltu ni na koji način ne mogu da se mere sa snagom, voljom i energijom države da se sa takvima koji predstavljaju najveću pošast obračunaju.“

Jun 2014: „Samo želim da onima koji misle da će, kroz različite bezbednosne strukture i probleme koji su im napravljeni ozbiljnim radom države, da će uspeti da sruše našu državu i da pobede državne organe, da se grdno varaju. Da je država mnogo jača! A evo, u kratkom vremenu pred nama, videćete i sami. Još jedanput se zahvaljujem gospodinu Đukanoviću.“

Januar 2016: „A verujte mi na reč kada kažem da niko od države nije jači. I kad vam to kažem, to važi za svakog nasilnika, za svaku barabu, to važi za svakog od nas.“

Novembar 2016: „Mislite li da će muftija da pusti da mu to tek tako neko sruši bez prisutnih pet hiljada ljudi?! Pa neće i već vam je to rekao i sada ja pitam da me posavetujete kako da to srušimo.“

Sve ove izjave dao je Aleksandar Vučić. U prve četiri je pretio vlasniku „Delte“ Miroslavu Miškoviću (oktobar 2012), narko dilerima (januar 2014), zaverenicima protiv srpskog državnog vrha na čije mu je postojanje ukazao Milo Đukanović (jun 2014), te onima koji zlostavljaju žene (januar 2016). I to je samo delić Vučićevih javno izgovorenih reči o neumoljivoj „snazi“ te „države“ čijom izvršnom vlašću on zapoveda, ali je i letimičan pregled dovoljan da se podsetimo koliko je često i rado predsednik Vlade nalazio za shodno da svoje istinske ili izmišljene protivnike plaši državnom silom koja mu je na raspolaganju.

Moameru Zukorliću, međutim, ne preti. Na nagomilane izveštaje o tome kako se bivši muftija po Novom Pazaru bavi nezakonitom gradnjom, Vučić je, kao što se vidi u poslednjem citatu, odgovorio potpuno suprotno od onoga kako se svih ovih godina obraćao tajkunima, političkim protivnicima i običnom narodu. Od Vučićeve razmetljive razgoropađenosti ovog puta nije ostalo ni parčence.

Što znači da je Mišković onomad dopao zatvora ne zbog toga što je kršio zakone, već zbog toga što nije, poput Zukorlića, imao pet hiljada ljudi spremnih da ustanu u njegovu odbranu.

ZAJEDNIČKI GAZDA IZ PODGORICE

I to je pravo merilo „snage“ Vučićeve „države“. Jača je od „Delte“, pomahnitalih muževa i prodavaca marihuane. Ali nije od pet hiljada Zukorlićevih jurišnika.

Aida Ćorović to nije shvatala, već je mislila da je obrnuto, odnosno, da Zukorlić radi to što radi zato što mu je zvanični Beograd tako dopustio:

„I važno je da znate da ta siledžijska kamarila pripada krugu Vaših novih sandžačkih pulena i saradnika i da im taj status daje krila i podstiče na svakolika siledžijstva“, napisala je Aida Ćorović u otvorenom pismu Aleksandru Vučiću pre dve sedmice.

Njeno pismo je nesporno odraz lične odvažnosti, ali ne zbog toga što je Aida Ćorović u njemu isprozivala Vučića, nego zato što je – još jednom – kritički udarila na Zukorlića, sa kojim se, bez nekog vidljivog uspeha ali ipak istrajno, preganja već godinama. Možda i lakomisleno, ona je izgleda verovala da je Vučić neko ko može da stane na kraj Zukorlićevom razbojništvu, pa se obratila premijeru, valjda u nadi da će on preduzeti nešto ako li se javno raskrinka njegova sumnjiva povezanost sa novopazarskim Ali-babom.

Posle premijerovog konačnog odgovora proteklog petka, trebalo bi da i Aidi Ćorović bude jasno: nije Vučić taj koji može da u nečemu spreči Zukorlića, nego je Zukorlić taj koji može kod zajedničkog gazde da pomrsi konce Vučiću.

Ako ima još nekog u Srbiji ko ne shvata, red je da se podvuče: Srbijom već četiri godine vlada Milo Đukanović, čija je Vučić puka lutka na koncima. Samo Vučićevo držanje spram Crne Gore dokazuje da je njihov odnos utemeljen onim čuvenim sastankom u pariskom „Ricu“, a kasnije tek učvršćivan podaničkim odnosom zvaničnog Beograda u odnosu na Podgoricu. Udovoljavanje Đukanovićevim potrebama otišlo je čak dotle da Vučić, besramnim igrokazom u kojem su glavne uloge poneli njegovi jednako nedostojni poslušnici, pothranjuje sumanuti narativ o navodnom državnom udaru koji su „srpski ekstremisti“ nameravali da izvedu u Crnoj Gori uz pomoć, pazite, ruskih obaveštajnih službi.

Ima li onda ikoga ko, posle svega, može da se čudi nad time što Vučić cvika od Zukorlića, koji je u Đukanovićevoj piramidi moći i duže i na višem položaju od naprednjačkog vođe?

FENOMEN MILOVE HOBOTNICE

Ključno pitanje se zato ne tiče Zukorlića, mada se njegovo ponižavanje države Srbije niti može pravdati, niti mu isto treba ikada oprostiti. Ključno pitanje glasi: čime to Đukanović drži u šaci Vučića, a preko njega i Srbiju?

Odgovor je veoma jednostavan: pomoću nekoliko hiljada razbojnika.

Krvavim novcem sakupljanim decenijama, te vezama sa međunarodnim kriminalnim grupama, Đukanovićeva hobotnica narasla je do ozbiljnog, možda i istorijskog fenomena, čiji će se zločinački poduhvati izučavati i izučavati. Igrom slučaja pisac ovih redova je, zajedno sa mnogobrojnim školskim drugarima, još 1992. godine imao priliku da se uveri u tesnu saradnju Đukanovićevog režima sa karijernim italijanskim gangsterom Manćinijem (nije u rodu sa poznatim fudbalerom) čija je uska stručnost bila švercovanje cigareta u posebnim gliserima sa dvostrukim dnom – a od tada je prošlo četvrt veka i više ratova i revolucija, što je sve samo jačalo hobotnicu. Zato Đukanovićev klan nikako ne treba potcenjivati.

Ali se ne sme ni precenjivati. Kao i sva razbojnička udruženja, tako i Đukanovićevo ima jasno ograničene domete. NJegova snaga ne leži u ideologiji koja bi mogla da zanese najšire narodne slojeve, ili mudroj i odgovornoj politici koja stvara i nadgrađuje državne ustanove. Ne, njegova snaga počiva na krvavom novcu, krvavim vezama, i revolverašima spremnim da proliju još krvi ako zatreba.

A ovo poslednje je ubedljivo najvažnije.

Verovatno da ni sam Đukanović ne zna tačno na koliko ljudi pod oružjem može računa, ali tu se ne mogu ubrojati puni sastavi crnogorske policije i vojske, ma koliko obe bile odane vrhu sopstvene države – naprosto zbog toga što obični pripadnici policije i vojske ne uzimaju učešće u delatnostima koje su od životnog značaja za opstanak hobotnice i samog Đukanovića, a to su isključivo protivzakoniti poslovi, bilo u samoj Crnoj Gori, bilo u okruženju. Milovu moć održavaju oni koji su spremni da brane njegova nedela, onako kako je Zukorlićevih pet hiljada rešeno da brani Zukorlićevu divlju gradnju. Takvih verovatno ima više nego Zukorlićevih, jer bi u protivnom Zukorlić bio šef Đukanoviću a ne obratno. Ali, nema ih ni mnogo više. Krajnje brojka ni u kom slučaju ne prelazi nekoliko hiljada.

U odnosu na uređena društva, gde bezbednosne službe rade svoj posao, takva i tolika grupacija je manje-više bespomoćna. Ona ne bi imala šta da traži ni protiv rovite države koja tek nastaje, samo ako je ta država okupljena oko dovoljno snažnog ideala: to je slučaj u Donbasu, tj. u Donjecku i Lugansku; ma koliko vidljivih spoljašnjih i unutrašnjih teškoća imale te dve republike, po postojanosti ustrojstva obe su poodavno prevazišle Đukanovićevu hobotnicu koja glumi nekakvu državu.

Čak i Pridnjestrovlje, sa manje stanovnika i u neuporedivo nepovoljnijim međunarodnim okolnostima nego Crna Gora, ima na primer svoju valutu, za razliku od Crne Gore. Pridnjestrovci pričaju ruski, nemaju kao Crnogorci „svoj“ jezik, ali zato imaju kudikamo postojaniju državu nego Crnogorci.

Ta i takva Crna Gora, međutim, gospodari Srbijom, zato što iz Srbije nema ko da odgovori na Milove i Moamerove hiljade. To je ključ razumevanja svih srpskih nevolja.

SATIRANJE RATNIČKOG DUHA

Zaludni čistunci mogu do preksutra da se zgražavaju nad ovako prostom jednačinom, ali svako i jedno dešavanje u poslednjih petnaestak godina govori da Srbija jednostavno nema rešenje za pet hiljada jurišnika, ma čiji da su. Srbija nema svoje jurišnike, ni zvanične ni nezvanične. Nepromišljen i neotesan kakav jeste, Vučić je samo ogolio tu poraznu činjenicu, kojoj on, mora se priznati, nije jedini uzrok.

Punih 16 godina prilježnog satiranja inače krhkog ratničkog duha u Srba, nije ni moglo da ishoduje boljim stanjem. Uništavali smo svoje oružje; gasili elitne vojne jedinice; neprijateljima smo isporučivali svoje oficire; neke od naših najspremnijih i najiskusnijih vojnika poslali smo na robiju za dela koja oni nisu ni mogli da počine. Ko šta radi, Srbija se godinama unazad obračunava sa „ekstremnimi desničarima“ (iako takvih zapravo nikada nije ni bilo) i „huliganima“ (mada je pre reč o sitnim kriminalcima), ali je bespomoćno gledala kako po njenim obodima i komšiluku rastu i razvijaju se razbojnička udruženja voljna da joj isisaju svu krv, ne nalazeći za shodno da protiv takvih priprema ma kakvu odbranu.

I zato sada nema ko da krene na Zukorlićevih pet hiljada – kojih, sva je prilika, ne bi ni bilo, kada bi znali da na njih neko može istinski da krene.

Varaju se oni koji misle da bi Vučić, samo kad bi hteo, mogao da poruši Zukorlićevu divlju gradnju. Naravno da premijer ima makar i posredne lične interese da se ne meša u novopazarske marifetluke, i naravno da mu ne pada na pamet da išta uradi po tom pitanju, ali Zukorlić nije dokaz Vučićeve korupcije, koliko Vučićeve nemoći.

Među Vučićevim glasačima, nisu u najvećoj zabludi oni koji misle da je on pošten, jer takvih zapravo i nema. O čoveku koji je, da bi došao na vlast, izdao svaki i jedan ideal u koji se zaklinjao prethodnih petnaest godina, ko će pa da misli da je pošten! Naprotiv, namagarčeni su oni koji su glasali za Vučića misleći da je on čvrst i nepopustljiv, a takvih je, nažalost, i previše.

Baš kao što je onih koji su odista čvrsti i nepopustljivi pa premalo. Nije da ih među Srbima više nema: sever Kosova i Metohije punih 15 godina odolevao je najezdi sa juga (sve dok Vučićev režim nije izdajom razbucao sedište otpora), a u Donbasu se o srpskim borcima govori sa najvećim poštovanjem. Ali je ipak mnogo više onih kojima ne smeta što predsednik Vlade Srbije plaća Tonija Blera za savetnika, ili pak onih koji se klinački oduševljavaju plišanim domobranom Ivanom Pernarom.

Sve dok takvi prevladavaju, građevinske dozvole po Srbiji izdavaće svako ko raspolaže sa pet hiljada jurišnika. A kukavnom izvršnom vlašću rukovodiće lakrdijaši koji državnom silom vole da prete, ali ne smeju da je primene kada je potrebno.

U zbilja snažnim državama je obrnuto.

Miodrag Zarković

www.fsksrb.ru