Često čujemo kako se poslodavci žale da je privreda Srbije opterećena prevelikim porezom i doprinosima na zaradu. Za njih je, kako ocenjuju, takvo opterećenje neizdrživo, jer na neto zaradu od 100 dinara moraju da izdvoje još 61 do 64 dinara.
Niko, međutim, ne pita šta o tome misle oni koji rade i stvaraju novu društvenu vrednost – zaposleni, i u skladu s tim, niti sindikate kao njihove predstavnike.
Istine radi, zaposleni u Srbiji su, de fakto, previsoko opterećeni porezom i doprinosima, pogotovo što su im neto zarade već decenijama nedovoljne za dostojanstven život, dok im, istovremeno, država previše uzima. Sagledavajući taj, za javnost sasvim novi ugao gledanja, trvdnje poslodavaca postaju neargumentovane, pa čak i zlonamerne.
Njihovim višegodišnjim „jadikovkama“ samo se zamagljuje pravo stanje stvari u ovoj oblasti i potpuno neopravdano prećutkuje koliko je veliko poresko opterećenje zaposlenih, posebno na nivou prosečne zarade, ispod prosečne i minimalne s jedne strane, a s druge, koliko je podcenjen njihov doprinos prihodima u budžete, kako na nacionalnom, tako i na lokalnom nivou, kao i u fondove zdravstva i penzionog osiguranja.
U nameri da argumentovano potkrepimo ovakav stav, obrazložićemo ga na primeru aktuelnih prosečnih zarada u Srbiji:
Prvo i najznačajnije je da zarada zaposlenog nije samo novčani iznos koji mu se uplati na tekući račun, odnosno ono što zaposleni odnese kući, što mnogi poslodavci, pa i političke elite, namerno prećutkuju i time manipulišu.
Zakon o radu definiše zaradu zaposlenih kao zaradu koja sadrži porez i doprinose koji se plaćaju iz zarade. U računovodstvenom smislu zarada zaposlenih se definiše kao bruto zarada jedan i jednaka je zbiru neto zarade, poreza na zaradu i doprinosa na zaradu. Bruto jedan zarada je u stvari zarada zaposlenih po Zakonu o radu, a ne neto zarada, odnosno deo zarade koji oni odnose kući. To su sve pare zaposlenih koje su oni zaradili.
Praktično, zaposleni od svoje zarade (bruto jedan) plaćaju državi porez na zaradu i tri doprinosa – za penzijsko, zdravstveno osiguranje i osiguranje za nezaposlenost. Kada Zavod za statistiku objavi da je, primera radi, aprilska prosečna bruto zarada u Srbiji obračunata u iznosu od 89.582 dinara ili 762 evra, a da je neto zarada 64.948 dinara ili 552 evra, to znači da je zaposleni odneo kući 552 evra, a državi dao 210 evra. To je morao da uradi, jer ga je država zakonima obavezala da na svaki prihod, pa tako i na prihod iz radnog odnosa, treba da plati porez i doprinose.
Svakako da na svaki prihod i treba da platimo porez, a ujedno i da imamo svest da kao zaposleni imamo interes da uplaćujemo u penzioni i zdravstveni fond, kako bi u starosti primali pristojnu penziju i da bi imali efikasan zdravstveni sistem. Međutim, kad sagledamo dva statistička podatka – bruto zaradu i neto zaradu, lako dolazimo do zaključka da je država opteretila prosečnog zaposlenog u Srbiji, koji od 100 evra svoje neto zarade daje 38%, odnosno 38 evra.
Koliko je država opteretila poslodavca?
Prvo, poslodavac ne plaća porez na dohodak, već zaposleni, a poslodavac je po zakonima samo u obavezi da to uradi u njegovo ime, što se u praksi često ne dešava. Time poslodavac krši zakon, a država mu to toleriše. Zatim, država je od 2019. godine oslobodila poslodavca da uplaćuje doprinos za nezaposlenost i ostavila to kao obavezu samo zaposlenima. To znači da je Zakonom o doprinosima za socijalno osiguranje država obavezala poslodavce da na svoj teret prilikom obračuna i isplate zarade zaposlenih uplate u fondove države samo dva doprinosa – za penzijsko i za zdravstveno osiguranje.
Prilikom uplate doprinosa za penzijsko osiguranje, poslodavac plaća po stopi od 11,5% manje nego zaposleni, čija obaveza je da plati penzijsko po stopi od 14%, dok je u slučaju zdravstvenog osiguranja podjednaka stopa i za zaposlenog i za poslodavca – po 5,15%. To u primeru aprilske zarade za 2021. godinu znači da je poslodavac u obavezi da za ova dva doprinosa uplati državi 132 evra. To znači da je država poslodavce manje opteretila nego zaposlene – samo sa 17%.
Opterećenje zaposlenih po osnovu poreza i doprinosa je više nego duplo veće od opterećenja poslodavaca po osnovu doprinosa. Država je to tako svojim zakonima propisala.
Zakonima koje je donela država jasno je i nedvosmisleno da poslodavci moraju da zaposlenima obračunaju i isplaćuju zarade, od kojih jedan deo ide na njihov tekući račun, a drugi na račune države. U većini uređenih država i ekonomija pravilo je, koje se ne dovodi u sumnju niti se krši, da poslodavci u ime radnika državi uplaćuju poreze i doprinose, ali da to tretiraju kao radničko opterećenje, a ne njihovo.
Samo poređenja radi, to bi bilo kako kad bi vaše dete, vlasnik stana, sve račune za infostan, struju, i druge obaveze poverilo vama da u njegovo ime to uplaćujete, davalo vam novac, a vi to ne uradite. Varate dete, a pare zadržavate za sebe.
Građani odnosno zaposleni u svim uređenim državama itekako vode računa o tome koliko ih je država zakonima obavezala da plaćaju porez na dohodak i koliko oni lično svakog meseca treba da uplate u fondove za penziono, zdravstveno osiguranje i u slučaju nezaposlenosti. Oni time pokazuju svoju društvenu odgovornost prema sebi, svojim porodicima i celokupnom društvu, kako bi svi imali pristojne penzije, dobru zdravstvenu uslugu, kao i nadoknadu za nezaposlene.
S obzirom na realna primanja i standard većine zaposlenih u Srbiji, opterećenja na njihove zarade su neprimereno visoka.
Autor je potpredsednik Saveza Samostalnih sindikata Srbije.
Autor: Duško Vuković
IZVOR: Mašina
