Otvoreno pismo Jorgovanki Tabaković, Dugaliću, Selakoviću i Krstiću
Poštovani,
Ovih dana čitam tekstove u vezi sa nenaplativim potraživanjima po osnovu kredita banaka od stanovništva i privrede. Ne mogu čudu da se načudim. Da li je ovde reč o neznanju ili nameri da se korisnicima kredita, ko zna već koji put, baci prašina u oči pa nek se snalazi ko kako može? Naime, o čemu se radi:
1. Sada su svi zabrinuti za banke. Traži se način da im se očiste bilansi od nenaplativih kredita. “Dugalić je kao najveći problem bankarskog sistema opisao problematične kredite (NPL-ove), podsetivši da se 24 odsto dugova pravnih lica vraća sa kašnjenjem u otplati većim od 90 dana.”(http://www.naslovi.net/2012-11-27/b92/sporne-kredite-platice-gradjani/4127540)”. “Generalni sekretar Udruženja banaka Srbije Veroljub Dugalić nedavno je izjavio da je udeo loših zajmova (Non performing loans – NPL) preduzeća 28,2 odsto, što je, kako je rekao, jedan od najvećih u Evropi, dok taj udeo kod zajmova građana iznosi 9,1 odsto.”
2. Između ostalog, pored vansudskog poravnjanja predlaže se “Osnivanje posebne banke u koju bi se izmestili nenaplativi krediti … da se reši problem loših zajmova, koji su najveće opterećenje za bankarski sektor u Srbiji, ocenio je …generalni sekretar Udruženja banaka Srbije Veroljub Dugalić.”
(http://www.blic.rs/Vesti/Ekonomija/355134/Dugalic-Nenaplativi-krediti-najveci-problem-banaka)
3. Pa dobro, da li su u pitanju šale ili ekonomsko neznanje? Sad su svi zabrinuti za banke i njihovu sudbinu. Nemamo valjda toliko kratko pamćenje pa da zaboravimo da je Amerika početkom krize spasavala banke. I, šta je uradila? Samo je odložila problem za kasnije. Kao što bi Štiglic rekao: “Prilepili su balon” posle prvog pucanja, ali posle nekoliko godina on opet puče i pucaće i dalje. Kako da ne pukne kada Vlada SAD duguje 14,3 biliona dolara, što predstavlja 99,5% BDP.
4. Mi hoćemo da rešimo problem nenaplativih potraživanja banaka. Kako? Palijativnim rešenjima, a ne otklanjanjem uzroka koji su doveli do takvog stanja u bankama. Posebna banka u koju bi se izmestili nenaplativi krediti trenutno bi “gasila požar”, a visoke kamatne stope i izuzetno restriktivna kreditno-monetarna i budžetska politika, ponovo će da “pali požar”. Nemoj neko da se šali i da pomene kako visinu kamatnih stopa određuje tržište u uslovima kada su svi instrumenti monetarne politike, referentna kamatna stopa, obavezne rezerve, devizni kurs, itd, u rukama nosilaca monetarnih vlasti. Naši ekonomski problemi su mnogo dublji: “deficitni blizanci”, velika spoljna zaduženost, naopaka, kriminogena i pljačkaška privatizacija, nedostatak domaće i inostrane akumulacije i investicija, dugoročna strategija privrednog razvoja (u Srbiji nije obrađeno 400000 hektara obradive zemlje, a nezaposlenost stigla do 30% – gde su javni radovi, šta je sa 50.0000 automobila u državnom vlasništvu?). Zbog “udvaranja” inostranom bankarskom sistemu da bi se sprečio odliv većinom špekulativnog kapitala – setimo se Bečkog dogovora 2008. godine – preduzimaju se palijativne mere a ne mere koje će povećati proizvodnju, likvidnost, zaposlenost, zarade, izvoz, itd, a samim tim i naplativost kreditnih obaveza privrede i stanovništva.
5. “Udvarajući” se bankama, donedavno ste klijente ubeđivali da ne tuže “jadne” banke. A sada Vas klijenti, posebno stanovništvo, mnogo i ne interesuju. Ne interesuje Vas što sklopim ugovor po nominalnoj kamatnoj stopi od 3,9% (molim vas nađite mi u svetu u teoriji i praksi bankarstva “efektivnu” kamatnu stopu) i prvi anuitet platim po nominalnoj kamatnoj stopi od 4,9%. Samo vi brinite o sudbini banaka koje ne mogu da ostvare svoje ekstraprofite, a ne shvatate da usporavanje servisiranja kredita od strane stanovništva i privrede, predstavlja “socijalnu bombu”. Šta će porodica gde i muž, i žena ostanu bez posla, što su mnogi doživeli, a mnoge tek čeka, a imaju kreditno stambeno opterećenje, decu u školama, na studijama itd. To vas sada mnogo ne sekira.
6. Kada se digne stambeni kredit, nastupa kafkijansko “ludilo”. Rata iznosi 1/3 plate, a sada plata ne može da pokrije 2/3 jedne rate. Šta da se radi? Tuži se banka. Tužba podneta 29. aprila 2013. godine. Prvo ročište 6. marta 2014. godine. Računajte koliko je to meseci, ja ne mogu, odmah mi raste pritisak, a porasle su i cene lekova za pritisak. Sledeće ročište zakaže se za 15. maj. Iz objektivnih razloga, odnosno poplava koje su tada već počele, sudija nije došao i odloženo je ročište za 1. jul. Eeeee, sada su na redu advokati. Moraju i oni sebe da namire. (Kada ćemo mi biti namireni?) Štrajkuju. Dana 3. jula završili štrajk, ali rok prošao i niko ne može da kaže ko će i za kada da zakaže sledeće ročište, a da ne pričam o tome kada će suđenje biti gotovo i presuda pravosnažna. Čekajući Godoa i pravosnažna presuda će doći..
5. jul 2014. g.
Ode Krle ko da ga nije ni bilo!
Autor je inače redovni profesor univerziteta, to ste zaboravili da potpišete.
Sjajno pišete,argumentovano, pametno, bez mogućnosti da vas bilo ko demantuje.Ali sve to,uključujući i ono što godinama pišem na svom sajtu samo su konstatacije koje nikoga, posebno ove što o njima pišete, ne obavezuju na postupanje.Sve ovo su samo lični stavovi, hajde da se ujedinimo, da se konstituišemo, da postanemo „neko i nešto“-kako se ne bi sveli na neki novi „Informer“.