Jasenovac, kontroverza iznikla na mestu pakla

Nekadašnji logor smrti nije mesto tihe komemoracije žrtava, već arena političke borbe. I ove godine su organizovane dve komemoracije u Hrvatskoj: jedna državna, a druga protestna koja je upozorila i na relativizaciju ustaštva.

Istovremeno naučnici iz dokumenata i svedočenja preživelih pokušavaju da slože mozaik zločina. Jedan od malobrojnih koji su izneli živu glavu iz jasenovačke žice je Đorđe Miliša koji je svoja sećanja na svirepe egzekucije i život u ustaškom logoru objavio odmah po završetku Drugog svetskog rata u knjizi „U mučilištu-paklu Jasenovac“. Utvrdio je tada da je na tom mestu ubijeno više od 700.000 Jevreja, Srba, Roma i nepodobnih Hrvata. Neočekivano, knjigu su spalile komunističke vlasti. O njemu, ali i zabrani istraživanja Jasenovca u Jugoslaviji razgovarali smo s istoriičarom dr. Mariom Kevom koji je napisao predgovor novog izdanja Milišine knjige iz 2011. godine.

Ko je Miliša? Jure ili Đorđe? Hrvat, Jugosloven, komunista, orjunaš? Što je od toga bio?

Od svega pomalo. Studirao je pravo i medicinu, a od sredine 20-ih godina profesionalno se bavio novinarstvom. Inače je iz hrvatske porodice, rođen u Drnišu 1896. godine. Kasnije bio povezan s Organizacijom jugoslovenskih nacionalista (ORJUNA) pa je promenio ime u Đorđe. Bio je i komunista. Kad je stvorena Nezavisna država Hrvatska, svi koji su bili nepodobni režimu, bili su jednostavno uhapšeni pa tako i on 1941. godine. U Zagrebu su iz zatvora na Savskoj cesti bili najčešće otpremani u jasenovački logor.

Zna li se službeno objašnjenje za njegovo zatvaranje?

U njegovim biografskim podacima se ne navodi zašto je zatvoren. Jedna mogućnost je njegova politička opredeljenost, a druga je ta što je bio novinar. Ako uzmete prethodno razdoblje u kojem je bio orjunaš, novom režimu je bio potpuno nepoželjan. Mnogi su završili u logoru, a on je na njegovu sreću preživeo Jasenovac i Staru Gradišku. Umro je 1973. godine.

U samom logoru Jasenovcu je proveo, kažu, 33 dana?

Više vremena je proveo u logoru Stara Gradiška. Nakon tri godine je pušten i vratio se Zagreb. Posle završetka Drugog svetskog rata, svi ti koji su preživeli Jasenovac, gledani su s podozrenjem s obzirom da je počeo da se stvara mit o najvećem koncentracinom logoru. Preživelima je uvek visio upitnik nad glavom – jesu li sarađivali s režimom, kad su uspeli da prežive takvu strahotu? U svojoj knjizi objavljenoj 1945. opisuje mnoge događaje iz Jasenovca, više iz Stare Gradiške. Pitanje je koliko su to objektivni podaci. Naime, dobar deo zapisa prenosi ono što mu je neko rekao.

Zato neki i dovode u pitanje koliko je on toga mogao videti u 33 dana Jasenovca?

Bio je novinar pa pretpostavljam da je imao oko za detalje. Ali rekao sam da je u dobrom delu knjige prepričavao šta mu je neko rekao, bez mogućnosti proveravanja odgovara li to istini ili je subjektivno fabuliranje sugovornika. Za to bi trebalo izvesti vrlo opširnu analizu i poređenje sa sećanjima preživelih logoraša.

Postoje navodi i da je sam Miliša sarađivao s ustašama i da je bio deo uprave. Gde je bila njegova pozicija?

I sami preživeli zatvorenici koji su ga kritizikovali zbog knjige pišu da je Miliša jednostavno pokušao da preživi. Preživljavanje je, naravno, svojstveno svakom ljudskom biću. A to je značilo i podilaženje logorskoj upravi. Međutim, takvih je slučajeva bilo puno više. Ipak, možda je kao nepodoban i predratnom režimu, režimu za vreme rata i posle rata, bio kritikovan više nego što je zaslužio.

Dakle, on je s obzirom na to da je bio pismen, a radi se o ratnim vremenima (1941.-1945.) kada to nije bilo pravilo, radio kao nekakav pisar u logoru?

Da, kao logoraš je pomagao upravi. Znao je da čita i piše pa su ga koristili gde su mogli. Takvih slučajeva je bilo dosta. Ako su preživeli, nakon rata su kritikovani da su sarađivali s logorskom upravom. Logoraši koji su preživeli prozivali su ga, naročito nakon izlaska knjige, da ulepšava sliku logora navodeći događaje poput predstava, koncerata… Međutim, sama knjiga je bila zabranjena sudskom odlukom, povučena iz prodaje i spaljena, iako se i nekoliko meseci nakon zabrane mogla naći u slobodnoj prodaji. Sud je odlučio da knjiga iskrivljuje istinu o jasenovačkom logoru i zbog napada na vlast nakon Drugog svetskog rata, jer „širi lažne vesti koje ugrožavaju narodne interese, te vrši tešku povredu morala i podsticanja na kriminal“.,

Kako to da je Miliša izašao iz logora?

Postojalo je nekoliko načina. Osobe koje su bile vezane uz partizanski pokret su bile zamenjivane za pripadnike ustaškog pokreta. No bilo je i prigoda poput Pavelićevog rođendana, Dana NDH ili Božića u kojima su odabrani zatvorenici bili puštani na slobodu. To su samo izuzeci koji potvrđuju pravilo. Broj stradalih se kreće oko 83 hiljade, dok se broj onih koji su dobili odluku o puštanju kreće od 1 do 1,5 hiljade. Najveći deo njih je bio u kontingentu osoba koje su bile zamenjene. Međutim, treba dodati da su postojale dve vrste logoraša; oni koji su zatvoreni bez ikakvih dokumenata, dok su drugi imali službenu „odluku o upućivanju na prevaspitanje u sabirne i radne logore“. Tako je bilo slučajeva da su puštani na slobodu kada je kazna izdržana do kraja. Za ustaške vlasti su bili „prevaspitani“, ali i dalje pod stalnim nadzorom.

Nameće se pitanje kako su živeli posle puštanja; i u NDH, a i u novoj Jugoslaviji.

Mnogi su posle rata skrivali da su bili u Jasenovcu kako ih ne bi proglasili saradnicima s prethodnim režimom. Znam slučaj čoveka koji se javio pre petnaestak godina, a nikada nigde nije bio zaveden kao logoraš o čemu je dao i pisano svedočanstvo. Naime, bio je rat i nije se imalo što jesti, a on je izašao, pobegao, tako da su njegovi roditelji stražara podmitili svinjom. Miliša je nakon izlaska iz logora, vrlo verovatno, bio nadziran, a kada je došao novi režim, opet je postao nepodoban. Naime, knjigu je 1945. godine objavio u sopstveenom izdanju, što je bilo vrlo neobično.

Pa opet, uz opise zverstava, piše o pozorišu, fudbalu, biblioteci u logoru. To sada kao argument koriste oni koji tvrde da Jasenovac nije bio logor smrti. Jesu li te pogodnosti bile posebnost Jasenovca, u odnosu na druge logore?

Da li je to bila praksa u Jasenovcu i Staroj Gradiški? Da. Ali to je bila praksa kad god je bio najavljena neka poseta pa se „friziralo“ stanje da bi slika izgledala bolje no što je u stvari i bila. Logoraši su stradavali od bolesti i gladi, ali bilo bi neozbiljno reći da nije bilo likvidacija, što otvara i pitanja broja žrtava. Tako imate one koji tvrde da ih je bilo malo, ali i one koji tvrde da ih je bilo više od milion. To se davno trebalo razrešiti, ali s obzirom na sistem koji smo imali do 1990. godine, nije bilo poželjno previše „kopati“ po tome.

Sloboda istraživanja tog dela istorije nije postojala u Jugoslaviji?

Pa baš i ne. Popise su radile različite institucije 1946., 1950. i 1964. godine. Poslednji popis iz 1964. sproveo je Savezni zavod za statistiku, a popisivani su stradali u ratu na području bivše Jugoslavije. Trebalo je doći do onog broja od 1.706.000 stradalih koji je naveden nakon završetka rata, prvenstveno zbog potraživanja reparacija od Nemačke. Popisali su oko 600 hiljada žrtava kao posledicu nemačkog napada i kolaboracionista, pa se postavilo pitanje gde je razlika – jesu li nepopisani stradali na drugoj strani? Stoga su rezultati popisa bili službena državna tajna, a prvi put su objavljeni u inostranstvu krajem 80-ih godina. Iz tog popisa je tada nastala tzv. „Plava knjiga“ u kojoj je pobrojano oko 59.000 žrtava ustaških logora Jasenovac i Stara Gradiška, što, naravno, nije bio i konačan popis. Bilo je onih hrabrijih koji su nešto pokušavali istraživati, a bilo je i onih koji su preuveličavali pa su govorili o 700 000 pa i više od milion žrtava pripisivanih samo logoru u Jasenovcu.

Šta se događalo s logorom posle 1945? Postoje navodi prema kojima je radio i nakon uspostave komunističke vlasti. Ima li smisla istraživati u tom smeru?

S obzirom da se do 1990. tako nešto nije moglo istraživati, smisleno je. Sama ideja se pojavila osamdesetih godina u hrvatskoj emigraciji. No uvek je popraćena preuveličavanjima ili umanjivanjem onoga što se dogodilo. Istina je da su nemački ratni zarobljenici radili na području jasenovačkog logora. Raščišćavali su ga. Nepobitno je da je nakon proboja logoraša u aprilu 1945. ustaški režim pokušao uništiti logorske objekte. Upitno je šta je ostalo i šta se uopšte moglo upotrebiti. Postoje opisi istoričara s hrvatske i srpske strane da su neki objekti i deo logorske infrastrukture bili upotrebljivi. Naravno, drugi tvrde da ništa nije bilo sačuvano, neki kažu da je ostalo delomično očuvano i do tri četvrtine pojedinih logorskih objekata. Međutim, treba reći kako je u nedalekom Sisku postojao logor za ratne zarobljenike, a oni su slani na rad u Jasenovac. Ostaje tek nejasno zašto neki koji su se bavili tom problematikom tvrde da se, nakon rata, radilo tek o radnoj grupi iako i sami navode da je u mestu Jasenovac postojala zgrada stare Šumarije opasana bodljikavom žicom u kojoj su bili smešteni ratni zarobljenici koji su bili na prisilnom radu u Jasenovcu i njegovoj okolici. Netko bi rekao da mešamo kruške i jabuke.

Da li je stina da Josip Broz, doživotni predsednik Jugoslavije, nikad nije posetio Spomen-područje Jasenovac?

Neosporna je činjenica da nikada nije posetio Spomen-područje. To je ostalo misterija.

Dok razgovaramo Jevreji, Srbi, Romi, antifašističke i organizacije za ljudska prava održavaju u Jasenovcu komemoraciju, odvojenu od državne komemoracije. Mnogi od njih sadašnjem postavu Javne ustanove Spomen-područja Jasenovac zameraju da je preblag, da ne prikazuje stvaran karakter Jasenovca.

Ljudi koji prigovaraju obično misle da sve razumeju, a zapravo verovatno o tome jako malo znaju. To nas prati decenijama, pogotovo u kontroverznim temama. Izložbena postavka do 1990. godine bila je, kao što ste rekli, veoma brutalna. Sarađivao sam na aktuelnoj postavci koja je ograničena s nekoliko bitnih stvari. Sva muzejska građa je odnesena za vreme Domovinskog rata. Jedno vreme se navodno nalazila u privatnoj kući u Dubici pa je navodno premeštena u drugu kuću nakon čega je završila u susednoj BiH, na području RS. U saradnji s vašingtonskim Memorijalnim muzejom Holokausta deo tog fundusa je vraćen, iako najvredniji delovi nisu vraćeni. Oko trećine fundusa nedostaje.

Ali zameraju upravo to da nije izložen…

Osim toga, tamo nema previše prostora s obzirom na samo arhitektonsko rešenje muzeja i spomenik Bogdana Bogdanovića. Izložbeni prostor jemali, pa je stalna postavka rađena prema savremenim muzeološkim spoznajama. Stavljen je naglasak upravo na žrtvu, na pojedinca, što se najjednostavnije, s obzirom na pomenuta ograničenja, moglo rešiti multimedijalnim prikazom. Naravno i delić fundusa je izložen, ali i prethodne izložbe, kakve god da su bile, izlagale su samo delić muzejskog fundusa. Dežurnim kritičarima naravno nikada ništa ne odgovara, a s obzirom na ovu podelu na „ustaše“ i „partizane“ koja svake godine najčešće prati rano proleće, uvek ćete naći nekoga kome neće ništa odgovarati. Međutim, stiče se utisak da je sve drugo bitnije, samo ne odavanje pijeteta osobama koje su tamo stradale.

Dr. Mario Kevo rođen je 1977. godine u Varaždinu. Radio je u JU Spomen-područje Jasenovac i na Hrvatskom institutu za istoriju. Između ostalog, u naučnom radu bavio se logorskim sistemom u NDH. Danas je šef Odeljenja za istoriju Hrvatskog katoličkog univerziteta.

Siniša Bogdanić
Izvor: DW.com