Jasenovac, velika priča

Umesto reakcija na događaje, moramo da napravimo prvi korak u stvaranju nove velike priče, jer samo pomoću nje možemo da u budućnosti revitalizujemo i one stare. Taj prvi korak u pravcu nove velike priče jeste Jasenovac

U poslednjih nekoliko decenija nijedna srpska vlast nije uspela, a najverovatnije nije ni želela, da ustanovi neku veliku priču, neki veliki nedovršeni nacionalni projekat, koji bi ljudima dao smisao i veru u budućnost. Šta uraditi pred tom činjenicom? Mogu se pisati saopštenja i peticije, što je bolje nego ne raditi ništa; mogu se davati intervjui i pisati tekstovi, kao što je i ovaj, na kraju krajeva, ali ni to nije dovoljno, zato što sve te aktivnosti nose u sebi neko gorko osećanje kaskanja za događajima

U izvanrednoj knjizi Jovana Pejčića Zavet i čin, koja opisuje delovanje Milana Rakića na Kosovu i Metohiji između 1905. i 1912. godine, naišao sam na sledeće reči vladike Nikolaja izrečene u osvit Prvog balkanskog rata: „Sitni su ciljevi bili u jučošnjem životu našem, u jučošnjem miru, stoga su se i svi ljudi činili sitni. Danas, kada je istaknut jedan veliki cilj celoj naciji, pogledajte danas koliko su porasli oni isti sitni ljudi koje ste juče sa visine gledali i prezirali! Ne možete da ih poznate; ne možete da poznate Beograd, ne možete da poznate Srbiju.“

Deset godina nakon završetka Velikog rata atmosfera je potpuno drugačija. Evo kako je opisuje Vladimir Velmar Janković, 1928. godine: ,,Oslobodili smo se, ujedinili smo se, ogromna se promena desila (…) pa ipak nismo zadovoljni. (…) Zar bismo inače izgledali sami sebi ovakvi kakvi se činimo: nedorasli, baš za slobodne podvige, nedostojni strašnih žrtava koje smo se iskupili; zar bismo inače imali ovaj mučan utisak da se kod nas (…) usko misli i sitno radi, da se sa odgovornih i pozvanih mesta čuju, mesto očekivanih parola koji osvetljuju budućnost i podižu veru u nju, reči kratkoga daha i male hrabrosti, reči obojene tonovima svakodnevnog i površnog života, deviza sa domakom jednog skučenog i sebičnog, nedoraslog, ’od danas do sutra’?“

Razlika je očigledna: reči vladike Nikolaja prethode jednom krvavom, ali ipak pobedonosnom ratu; reči Velmar Jankovića prethode jednom isto tako krvavom, ali, u konačnom zbiru, ipak gubitničkom ratu. U tom Drugom (svetskom) ratu, srpski narod se borio i protiv okupatora, i sa samim sobom (četnici versus partizani i obratno) dok su ustaše rutinski punile logore srpskim življem sa teritorije NDH, bez obzira da li su bili naklonjeni četnicima ili partizanima.

Vremena koja opisuju vladika Nikolaj i Vladimir Velmar Janković razlikuju se po tome što su u prvom slučaju Srbi bili narod koji je imao jasan san, istorijski cilj ili ideal, a to je oslobađanje Kosova i Metohije i Stare Srbije, oslobađanje svojih sunarodnika u Austrougarskoj, ujedinjene sa Crnom Gorom, i stvaranje jedinstvene zemlje Južnih Slovena. To je bila njihova velika priča koju je trebalo dovršiti u budućnosti i upravo je ona Srbe oba pola činila narodom. Bez obzira na sve razlike koje su postojale između Srba kao pojedinaca, postojao je pre svega, taj san o povratku na Kosovo, koji nije bio puka apstrakcija već je kod svakog pojedinca bio emocionalno obojen. Velika priča bila je i privatna mala priča. Zato je ta velika priča, godine 1912, mogla da proizvode ogromnu količinu energije i to ne samo junačke već i čojstvene.

Nasuprot toj velikoj srpskoj istorijskoj, mentalnoj i vojnoj mobilizaciji, u rečima Vladimir Velmar Jankovića prepoznajemo doba srpske nacionalne demobilizacije (da upotrebim tačnu formulaciju Slobodana Jovanovića). Demobilizacija je posledica fakta da ondašnja srpska građanska klasa nije više bila kadra da stvori bilo kakav nedovršen istorijski san, nedovršenu veliku priču, koja bi mogla dati odgovor na pitanje kako život i dalje može biti važan i smislen: Kosovo je tada ponovo postalo srpsko, stvorena je bila i kakva-takva država Južnih Slovena i Srbi su se susreli s krajem istorije.

Posledice su dobro poznate: srpski narod se raspao na međusobno nepovezane biočestice koje osim jezika gotovo da nemaju više ništa zajedničko, pa zato svaka od tih biočestica sledi vlastite individualne ciljeve, odnosno postaje gramziva, ohola i egocentrična. Mali ljudi ostaju mali ljudi, bez obzira koliko se obogatili. Nemajući šta da ponude svojim ćerkama i sinovima, srpske majke i očevi su ih tako isporučili antisrpskom snu Kominterne, a to je komunistička borba protiv „velikosrpske buržoazije“. Tako su socijalno-pravdoljubivim srpskim mladićima i devojkama saveznici u borbi protiv solunaca postale ustaše.

Posla toga sledi aprilski slom, komadanje zemlje, okupacija Srbije, ponižavajući ultimatum generalu Nediću, zatim građanski i oslobodilački rat koji se nije obazirao na formulu 100 za 1, jer su onih 100 bili potrošna roba. Zatim sledi Jasenovac, a onda postoslobodilački komunistički pogrom u Srbiji, koji dobro opisuje knjiga Između srpa i čekića Srđana Cvetkovića, zabrana povratka Srba na Kosovo i Metohiju, pa nastavak procesa montenegrinizacije Crne Gore, antologijskog dela Milovana Đilasa, jedinog koje ga je zbilja nadživelo…. Čitajući sve to, čovek ostaje užasnut pred slikom apsolutne dezorijentacije tih „srpskih“ biočestica, koje su poslužile kao poslušne cepanice za stvaranje energije potrebne za ostvarivanje tuđih nacionalnih snova.

Kako osmisliti živote – ovde i sada

Mislim da nije teško dati odgovor na pitanje čije reči bolje opisuju današnju Srbiju: one vladike Nikolaja ili one Vladimira Velmar Jankovića. Odgovor na to pitanje pokazuje šta nam je danas nužno – nova velika priča. Ili bar njen zametak, neka vrsta sna, makar i malog, za početak, a koja bi povezala ljude i osmislila njihove živote ovde, sada, ali i u budućnosti.

Razlika između velike priče koja postoji makar i u nekom rudimentarnom vidu i prostora gde je uopšte nema dobro se vidi na primeru Crne Gore. Jedan prijatelj mi je kazao da, za razliku od Srbije, u CG mediji i javne ličnosti nikada ne govore da je to zemlja bez perspektive, a korupcija se strogo razlikuje od same države: vlast može biti korumpirana, ali nebo i dalje „niđe nije tako plavo“ kao u CG. Nasuprot takvoj „modernoj“ (a zapravo samo NATO) CG, postavlja se jasno „retrogradna“ i u svemu inferiorna (a zapravo neutralna) Srbija.

Drugim rečima, u CG je očigledno dozvoljeno stvaranje neke (kvazi) „velike priče“, koja je rudimentarna, jer se oslanja samo na meku ili tvrdu mržnju prema Srbima. Međutim, i takva kakva je, ona je dovoljna, jer njene ambicije i nisu naročito velike. Cilj je da se na nekoj teritoriji zadrže neke biočestice koje će bespogovorno slediti naputke NATO-a.

Od 5. oktobra u Srbiji je uspostavljena samo jedna farsa od velike priče, a to je ona da „Evropa nema alternativu“. To je farsa zato što je već onda bilo jasno da u EU za nas nema mesta, a čak i ako bi se neko mesto našlo, ono ne bi moglo da spreči ogroman odliv stanovništva. Nasuprot „dukljanskoj“ CG, u Srbije je sve učinjeno da mera evropejstva bude saglasna meri autošovinizma (a ne šovinizma, kao tamo). Posledice: narod se tom farsom ubrzano pretvara u masu biočestica koje su ravnodušne pred oduzimanjem njihovih izvora vode, njihove zemlje, njihove energije (tj. struje), jer su ih naučili da su svojoj zemlji samo gosti koji se upravo pakuju da odu. Paradoksalno, oni koji se u Srbiji hvale svojim „proevropskim“ stavom imaju psihologiju koja je najbliža nesretnim stanovnicima nekih propalih afričkih zemalja, kojima je jedino na pameti da odu iz svoje zemlje bilo kuda.

Ukratko, u poslednjih nekoliko decenija nijedna srpska vlast nije uspela, a najverovatnije nije ni želela, da ustanovi neku veliku priču, neki veliki nedovršeni nacionalni projekat, koji bi ljudima dao smisao i veru u budućnost.

Šta uraditi pred tom činjenicom? Mogu se pisati saopštenja i peticije, što je bolje nego ne raditi ništa; mogu se davati intervjui i pisati tekstovi, kao što je i ovaj, na kraju krajeva, ali ni to nije dovoljno, zato što sve te aktivnosti nose u sebi neko gorko osećanje kaskanja za događajima.

Ljudi koji još nisu biočestice moraju sami da izgrade zametak neke velike priče, najverovatnije bez bilo kakve državne potpore.

Dakle, treba biti svestan te gorke činjenice, da se ponovo nalazimo (skoro) na početku i ciljeve treba prilagoditi toj činjenici.

Umesto reakcija na događaje, moramo da napravimo prvi korak u stvaranju nove velike priče, jer samo pomoću nje možemo da u budućnosti revitalizujemo i one stare.

Taj prvi korak u pravcu nove velike priče jeste Jasenovac.

Zamislimo da se jedna grupa istoričara i ostalih intelektualaca okupi i da uloži vreme i novac u stvaranje projekta o Jasenovcu u kome bi se istraživali i prezentovali podaci o broju žrtava, o pokušajima da se taj broj relativizuje, o nastavcima ustaške ideologije danas.

Apsolutni moralni legitimitet

Postoje dva bitna momenta u ovom projektu: najpre, on ima apsolutni moralni legitimitet, što znači da bi mogao da posluži kao najmanji zajednički sadržatelj koji povezuje različite ljude i u Srbiji i u inostranstvu. Drugo, ovaj projekat ima i snažnu emocionalnu crtu, jer poseduje unutrašnju energiju potrebnu da se pretvori u ličnu misiju pojedinaca koji bi u njemu učestvovali. Zato bi oko ovog projekta moglo da se okupi i više ljudi, koji bi uložili svoj novac, vreme, kompetencije ili bilo šta što može da koristi. Njihov zajednički rad, njihova udružena lična inicijativa stvorila bi osećanje međusobnog poverenja, pa bi tako dosad odvojene grupe ili pojedinci koji su donedavno imali utisak usamljenosti među biočesticama, sada dobili mogućnost da se udruže u koordiniranoj borbi za nešto za šta je uistinu vredno boriti se.

Jasno, ovaj projekt ne bi bio nikakva konkurencija sadašnjim institucijama koje se bave ovom temom, kakva je na primer, Muzej žrtva genocida – saradnja bi svakako bila dobrodošla. Međutim, prednost ovih udruženih ličnih inicijativa jeste u tome što bi one bile izvan domašaja političke računice, po kojoj, primera radi, u Skupštini Srbije nije izglasana Rezolucija o ustaškom genocidu nad Srbima, Jevrejima i Romima u NDH.

Pored toga, ovaj projekat bi bio u suštini nedovršen, što je izuzetno važno, jer njegov smisao nije samo da donese i predstavi činjenice. Podjednako je važno pokrenuti proces da te činjenice postanu važne i određujuće u svesti naših sunarodnika. A to nije proces koji će se završiti sutra.

Krajnji cilj pretvaranja Jasenovca u veliku priču jeste da putem nje spoznamo sami sebe: a to znači susresti se sa istinom da jesmo narod logoraša (kako je to na jednom mestu kazao Žarko Vidović). Dakle, logoraša, a ne partizana, četnika, „zapadnjaka“, „istočnjaka“, zvezdaša ili partizanovaca.

Drugi važan momenat ovog projekta bila bi činjenica da bi on vremenom napredovao, postajući sve potpuniji i atraktivniji, jer bi se sve više ljudi okupljalo oko njega, prihvatajući ga kao lični projekat u borbi protiv obezličavanja. Tako bi ovaj projekt postao konkretizacija ideje zajedništva i dokaz njene efikasnosti, intenziteta i snage, čime bi se ljudima koji su mu bliski povratilo osećanje nacionalnog samopouzdanja.

Jasno je, razume se, da će ovaj projekt okrenuti protiv sebe kolonijalnu upravu koja će pokušati da ga uništi, na svaki mogući način. Ali ta borba, osim što će biti surova, biće i dobrodošla, jer će se kroz nju otkriti i prava priroda sveta u kome živimo, ali i prava priroda ljudi koji će morati da se odluče da li su i dalje ljudi ili su postali biočestice.

Biti na strani koljača?

Jasenovac je konkretizacija želje da se istrebi ceo jedan narod – u konkretnom slučaju Srbi. Isto kao što se ne može biti živ i mrtav u isto vreme, tako se ne može u isto vreme biti za Jasenovac i protiv njega. Tako odnos prema Jasenovcu postaje ogledalo u kome se otkriva ko je na strani logoraša, a ko na strani njihovih koljača. Zaboraviti Jasenovac, ili učestovati direktno ili indirektno u njegovom zaboravu ili reviziji, znači biti na strani tih koljača. To je surova, ali istinita spoznaja. Ta spoznaja se ne može, međutim, uspostaviti bez jasno preciziranih i moderno prezentovanih činjenica i armije pojedinaca koji će te činjenice ugraditi u vlastito samorazumevanje.

Nakon poraza u boju na Kosovu polju na Vidovdan, 1389. godine, srpska intelektualna elita okupljena u okrilju Srpske pravoslavne crkve oblikovala je jednu veliku priču koja je, umesto samosažaljenja i oplakivanja Dušanovog carstva, bila okrenuta budućnosti. Naziv te velike priče je Kosovski zavet. Danas se objektivno nalazimo u sličnoj situaciji i na nju moramo da odgovorimo na sličan način: naše je da stvorimo zametke velikih priča, koje će moći da povežu ljude i spreče očaj, defetizam, letargiju. Bez takve velike priče postaćemo bezlične biočestice, ne mnogo vrednije od skakavaca ili ostalih štetočina, kojih uvek ima previše i koje se uvek mogu uništavati bez ikakve griže savesti.

autor:Slobodan Vladušić