Javna preduzeća – dug od 200 milijardi

1
981

Građani Srbije moraće da vrate 199 milijardi dinara, odnosno 1,66 milijardi evra kredita koje su u prethodnom periodu pozajmili direktori javnih preduzeća. Iako poreski obveznici nisu donosili odluke o zaduživanju firmi u državnom vlasništvu, već je to činilo njihovo rukovodstvo, na teret svakog građanina u proseku je palo vraćanje oko 240 evra zajma.

Prema podacima Ministarstva finansija, ukupni garantovani dug na kraju avgusta iznosio je 275,47 milijardi dinara. Prilikom uzimanja kredita, država je dala garanciju da će, u slučaju da te firme ne budu u stanju da ih uredno izmiruju, ona to učiniti za njih. Problem je što je zbog sve lošijih poslovnih rezultata javnih preduzeća, čak tri četvrtine garancija aktivirano, pa je na teret poreskih obveznika direktno palo vraćanje 199 milijardi dinara. Firme u državnom vlasništvu redovno servisiraju svega 76 milijardi dinara zajma.

Ovaj podatak možda najbolje pokazuje da se situacija u javnim preduzećima pogoršala jer je 2012. godine, od odobrenih oko 200 milijardi dinara garantovanih kredita, bila aktivirana tek polovina garantovanog iznosa. Za tri godine iznos zajmova koji su postali direktan trošak poreskih obveznika se udvostručio.

Zašto uopšte država Srbija garantuje pozajmice javnih preduzeća? Zato što zbog loših poslovnih rezultata nijedna banka neće da im odobri kredit, jer nisu u stanju da vrate dugove. Država se tu praktično pojavljuje kao „žirant“ i ne samo da im pozajmljuje rejting koji nemaju, već prihvata da im izmiri svaki dospeli dug koji njihovo rukovodstvo ne vrati na vreme.

Apsolutni rekorder po visini garantovanih zajmova je preduzeće „Srbijagas“. Prema podacima iz Biltena javih finansija, koje objavljuje Ministarstvo finansija, na kraju maja ove godine garantovani dug „Srbijagasa“ iznosio je 623.999.000 evra. Ono što posebno zabrinjava je to što se ovo preduzeće u velikoj meri zaduživalo, uz garanciju države, za održavanje tekućeg poslovanja. To znači da je kredite, umesto za investicije, rukovodstvo „Srbijagasa“ koristilo za isplatu zarada zaposlenima i za pokrivanje tekućih troškova. Iz ekonomskog ugla gledano, država se pojavljivala kao jemac za zajmove za koje je unapred znala da neće biti vraćeni.

Da Vas podsetimo:  Tuga: Bolestan sin i njegov otac godinama žive kao u 19. veku

Problem je posebno pogoršan u poslednjih nekoliko godina. Iako to sada zvuči neverovatno, „Srbijagas“ je u krizu ušao kao profitabilno preduzeće. Tek nakon što su, političkom odlukom, ovoj firmi pripojeni gubitaši poput Agroživa, Petrohemije i Azotare, „Srbijagas“ je i sam postao gubitaš. Da će nivo državnih garancija ovoj firmi biti veliki trošak za budžet bilo je jasno još početkom 2012. godine uoči parlamentarnih izbora. Srbija je tada, naime, imala aranžman iz predostrožnosti sa Međunarodnim monetarnim fondom (MMF), ali je on „pukao“ baš zbog „Srbijagasa“.

Tadašnji ministar finansija Mirko Cvetković, koji je uz to bio i premijer, prekršio je dogovor sa Fondom po kome iznos garantovanog duga u budžetu nije smeo da pređe 30 milijardi dinara. Cvetković je u budžet za 2012. godinu ispod crte uneo 45 milijardi dinara garancija. Zvaničnicima MMF-a je obećavao da taj iznos neće biti iskorišćen i da će država na taj način poštovati dogovor. Predstavnici Fonda mu očigledno nisu verovali, jer su tražili da reči pretoči u delo, odnosno da donese rebalans budžeta i da u prekrojenoj državnoj kasi garancije svede na dogovoreni nivo. Cvetković to nije učinio, aranžman je prekinut, a misija MMF-a je napustila Beograd.

I dok su ovi detalji uglavnom poznati stručnoj javnosti, malo ko je na kraju 2012. godine podvukao crtu da vidi šta se zaista dogodilo sa državnim garancijama. Rebalansom je njihov nivo ne samo prešao 45 milijardi dinara, već dostigao čak 150 milijardi dinara. Ono što je sada pozitivna promena u krojenju budžeta je što više nema rashoda ispod crte i što država više ne može da bude garant za kredite koji su namenjeni za tekuće poslovanje. Zaduživanje, uz jemstvo države, moguće je samo ukoliko je zajam predviđen za investicije. Na tome je MMF insistirao kada je sa Srbijom krajem prošle godine po drugi put sklopio aranžman iz predostrožnosti. Takođe, izmene i dopune Zakona o javnom dugu i formalno su ukinule mogućnost da se javna preduzeća i ostala pravna lica zadužuju uz garanciju države za održavanje tekuće likvidnosti.

Da Vas podsetimo:  Prestonica kulture Srbije jedan od najvažnijih projekata Ministarstva kulture u 2021. godini

Ono što se sada javlja kao problem je što na naplatu dospevaju dugovi iz prethonog perioda. I što preduzeća u državnom vlasništvu, koja su još nereformisana, sve manje mogu da plaćaju dospele obaveze, pa dugovi direktno padaju na teret poreskih obveznika. Eksperti Svetske banke u najnovijoj studiji o javnim finansijama predlažu da država postigne neku vrstu dogovora sa javnim preduzećima da bar polovinu tih obaveza ponovo preuzmu na sebe, kako bi se smanjio teret za budžet, a samim tim i za poreske obveznike.

Pištaljka.rs

1 KOMENTAR

  1. А на све то, (ни) ова држава није урадила ништа да јавна предузећа профункционишу и постану способна да на себе преузму обавезе.
    2014. године, док смо још били конзорцијум за увођење предузетниче упарве у јавна предузећа,приликом нашег боравка и разговора у Светској банци, добили смо анчелну подршку за наше намере.
    Ту се и завршило. Влада и премијер су „широм затворили очи“ на доамћу памет, ваљда да би могли да наставе да је куде и говоре да је нема…
    То је била „последња кап“, која је одлучила да почнемо озбиљно политичко ангажовање са крајњим циљем да, уз подршку већине, коригујемо политички систем, како бисмо могли извршити обнову и развој запуштене домаће привреде, што нам је и главни циљ.
    http://restruktura.org/ne-pise-nam-se-crno-vec-je-napisano-sta-sad-da-se-radi/

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime