Zamislite opštinu u kojoj se sprovodi ozbiljna javna rasprava o tome da li će kafići raditi do 23 sata ili do ponoći, da li će se organizovati koncert za doček Nove godine i kog pevača bi građani na dočeku želeli da slušaju, ili rasprava o tome kako će se rasporediti novac iz budžeta namenjen investicijama u tom mestu. Pa se još na vreme objavljuju nacrti akata o kojima će se javno raspravljati, kao i svi podneti predlozi i obrazloženja zbog čega su odbijeni ili prihvaćeni. Divota, zar ne?
A ta opština ili grad se nalazi u državi u kojoj se ne organizuje javna rasprava, na primer, o zakonu kojim se direktoru Bezbednosno-informativne agencije daju ogromna diskreciona ovlašćenja, pa se zakon pošalje na razmatranje i usvajanje po hitnom postupku, iako je razlog za hitnost nastupio pre 17 meseci, a usvoji se nakon dodatnih 8 i po meseci. Ili se izmene zakona iz oblasti odbrane razmatraju na tronedeljnoj javnoj raspravi, u izveštaju o raspravi se u jednoj rečenici nabroje oblasti na koje su iznete primedbe, a iz obrazloženja predloga zakona saznamo samo da su razmotrene sve pisane i usmene primedbe, sugestije i predlozi, i da su “primedbe koje su prihvaćene unete u tekst Predloga zakona”.
Pomenuta opština u kojoj cveta hiljadu javnih rasprava može da organizuje sve pobrojano jer “želi da se približi građanima” ili, da uprostimo i budemo iskreni, jer su političari prepoznali da bi im transparentnost mogla doneti neke političke poene. S druge strane, opština mora da organizuje sve pobrojano, ili bar deo toga, jer će je na to obavezivati Statut, kad ga uskladi sa najnovijim izmenama Zakona o lokalnoj samoupravi, kao i drugi akti koje je donela ili će doneti ako je to predvidela svojim antikorupcijskim planom ili planom integriteta.
Ministarstva i Vladu takođe obavezuje zakon – Zakon o državnoj upravi, ali je vlada tu onaj kadija koji odlučuje da li su kriterijumi da se javna rasprava organizuje zadovoljeni. I ako se rasprava organizuje, ništa je ne obavezuje da objavi kakvi su predlozi pristigli i zašto ih je odbila.
Ovaj nesklad između prava i obaveza lokalne i centralnih vlasti, nesklad između procesa decentralizacije i prakse koncentrisanja moći, po zakonu i mimo zakona, u jednom centru, samo je mala kockica u tragičnom i grotesknom mozaiku koji bi trebalo da bude država. Pravna država.
Dobro nam je znano šta imamo umesto pravne države, kakvo je stanje u praksi, kakve smo sve nenormalnosti i nezakonitosti prihvatili kao sasvim uobičajene, regularne. Možemo da se zabavljamo klasifikujući otvoreno kršenje propisa (na primer izbor jednog člana Odbora Agencije za borbu protiv korupcije, da se zadržim na mom užem polju interesovanja), zaobilažanje donošenja odluka (o izboru direktora Agencije), ili donošenje odluka u sasvim novoj i originalnoj proceduri – “na inicijativu predsednika” (fontane, praznici, spomenici, bulevari, stanovi, povećanje plata).
U državi u kojoj na dnevni red parlamenta ne dolaze građanske inicijative, Zakonom o lokalnoj samoupravi se uređuje kako će se otvarati javna rasprava na lokalnom nivou na inicijativu građana, u skladu sa Zakonom o građanskoj inicijativi.
U tako uređenoj državi, dok po tabloidima besni rat za očuvanje, ako ne severa Kosova, a ono bar Sandžaka, dok se dijalog Tači-Vučić nastavlja u Briselu, možda bi bilo neprimereno pitati šta se desilo, ne sa građanskim inicijativama, već sa još jednom predsednikovom inicijativom – famoznim unutrašnjim dijalogom o Kosovu. U režimskim medijima načitali smo se i naslušali starih fraza, detalja o logističkoj podršci dijalogu, ali nismo saznali da li je postojala neka čvrsta forma, pravni okvir, kada će i kakvi zaključci biti predstavljeni, predlozi uobličeni, a stav organizatora dijaloga (ko god to bio – predsednik lično, Vlada Srbije, parlament kao najviše telo) u vezi sa predlozima objavljen. Da ne pominjemo da se ne zna ni kakav je stav o tome svih pomenutih – predsednika, vlade, skupštine.
Ne znamo ni šta je sa inicijativom za usvajanje deklaracije koja će spasiti ćirilicu, istoriju, kulturu, tradiciju i geografiju Srba sa obe strane Drine i iz svih drugih država na zemaljskom šaru. Najavljivana je za kraj 2017, pa za Sretenje 2018. Saznali smo da je nacrt gotov i od tada ni reči. Ni u unutrašnjem dijalogu, ni u dijalogu Vučić-Dodik.
Jasno je da su sve te inicijative i dijalozi samo fingiranje procedura, samo fasada i privid države, instant zamene za institucije. Jer živimo u sistemu u kojem, kad ti neko objašnjava da je uveo neku pozitivnu stvar (obaveznu javnu raspravu o investicionom delu budžeta, građansku inicijativu za javne rasprave), da je postavio jednu ciglu na gradilištu pravne države, možeš biti siguran da je to iskoristio da buldožerom, bez fantomke, u po bela dana, sruši nekoliko zidova na drugom kraju tog gradilišta.
Zlatko Minić
Peščanik.net
