Jedan diskurs, hiljadu slika

Struktura jezika medija danas je takva da teži stvaranju slika-obrazaca koje postavljaju određenu psihološku scenografiju za primaoce te slike, odnosno proizvode određene predstave o događajima i formiraju određene modele mišljenja, kao i modele ponašanja
Rečenica „ne gledam televiziju“ često predstavlja posebnu vrstu iskaza-vrednosnog suda kojim govornik želi da naglasi svoje odsustvo iz shematizovane javne svesti, iz opticaja slika onoga što nazivamo javnim diskursom. Televizija u takvim iskazima postaje oblik medijske manipulacije koji se na problematičan način obraća današnjem gledaocu, premreženom tokovima informacija poput krvotoka.

Savremeni čovek tako prelazi put od skoro religioznog poverenja u prvim decenijama ovog medija do stanja epistemološke sumnje, koja se selektivno ili u celosti proteže preko televizijskog programa, u novije vreme, tražeći svoje informativno uporište na mestima za koje veruje da su potencijalni hramovi istinitosti i nalazeći ih najčešće u raznovrsnim nišama onlajn sveta.

U komentaru na portalu, citatu članka opskurnog časopisa za društvena pitanja, odgovoru na forumu, reakcijama na društvenim mrežama, nekadašnji gledalac televizije (ili njegov netelevizijski naslednik) nalazi svoje istočnike autentičnosti, prividno čist protok informacija, obećanje nekog sveta koji još može da bude (raz)otkriven.

Čak i onda kada sumnja u sve, savremeni čovek traži povlašćeno mesto za sebe u tumačenju stvarnosti, svoje brdo na kome ak’ i malo stoji, više vidi no onaj pod brdom. Hiljade podataka dnevno napravili su od njega mali protočni data-centar, te se između beskrajnog skrolovanja sadržaja na internetu i večitog prebacivanja televizijskih programa ne uočava neka značajna razlika. I dok je televizijski gledalac svesniji vizuelne artikulacije podataka, konzument sadržaja na internetu veruje u svoju multimedijalnost, u koktel čulnih nadražaja koji mu daju iluziju raznorodnosti podataka, te valjda i različitih interpretacija koje mogu da prate takve recepcije.

Ono što izmiče ovom potonjem razumevanju jeste ideja postojane mentalne reprezentacije (rečju: slike) koja nastaje nezavisno od toga da li se sadržaj sluša, čita ili gleda. Naime, moć savremenih medijskih mašinerija jeste u proizvodnji uslova za stvaranje određenih mentalnih predstava u široj javnosti, njihovoj estetskoj i etičkoj artikulaciji i integraciji u određene društvene grupe pod plaštom autohtonosti i autentičnosti mišljenja te grupe.

Drugim rečima, konstruisanje vidljive stvarnosti i davanje vrednosnog predznaka u njenom tumačenju nije neki ličan čin pojedinca koliko delovanje složene mreže slika u medijskoj (re)produkciji. Ubedljivost samoniklosti predstava o društvenoj stvarnosti u pojedincu i na njima postavljenih vrednosnih stavova postiže se raznolikošću i dinamikom ponuđenih slika. Ono što izmiče pogledu jeste prisustvo tačno određene palete boja i tehnika koje odgovaraju jednom okviru dozvoljene istine, odnosno diskursu. I upravo tu leži simbolična dominacija medijske slike.

Autentično dešavanje
Ono što naše vreme čini specifičnim jeste hipermedijatizacija stvarnosti, gde se referencijalnost rasplinjuje jer slabi veza između označitelja i označenog, te znak često zamenjuje, pa i ukida označeno, a slika o stvarnosti postaje važnija od same stvarnosti, deborovski rečeno. Dolazi do spektakularizacije društvenih, pa i privatnih odnosa, a ikoničnost medijski posredovanih predstava (neki bi rekli instagramičnost) dobija ontološko prvenstvo zahvaljujući pomenutim mentalnim reprezentacijama recipijenta, koji je uvek gledalac, čak i kada čita tekst na internetu.

Struktura jezika medija – skup iskaza, simbola i svega što bismo mogli nazvati diskursom – takva je da teži stvaranju slika-obrazaca koje postavljaju određenu psihološku scenografiju u primaocu te slike, odnosno proizvode određene predstave o događajima i formiraju određene modele mišljenja i ponašanja.

Očevici smo izrazito estetizovane medijske stvarnosti i toga da, iako recimo ne gledamo televiziju, imamo razne televizijske korelate u vidu „slika koje su obišle svet“ i sl., ili fenomen mima/meme i memetičnosti, što postaje posebno kulturno kodiranje koje prevodi događaje i pojmove iz sfere ozbiljnih i često fundamentalnih društvenih pitanja u mim, karnevalski preokrenutu neozbiljnost, ali još važnije – u prepoznatljivu sliku, nalik nekom programu koji su svi gledali na televiziji pre pedeset godina sredom u osam.

Vizuelnost postaje osnovni gradivni element strukture javnog mišljenja, čak i kada se formira kao priča, i to putem narativnog sažimanja u razne simbole javnih performativnosti, jer kao što znamo jedna slika vredi više od hiljadu reči. Jedan džinovski sendvič na političkom skupu predstavlja kondenzat čitavog spektra uverenja i društvenog pozicioniranja.

Spektakularan vatromet za neki državni praznik simboliše simuliranu ideju kolektivnosti i državne suverenosti, pa teži da estetizovanim političkim spektaklom prikrije činjenicu atomizovanosti i krize kroz formu savremenog rituala.

A šta stoji iza te fotogenične stvarnosti? Stoji ideja autentičnosti, koja je jedna od najtraženijih reči na rasprodaji današnjice, a zapravo pojam ispražnjen od smisla, redukovan na pitanje kolektivnih i ličnih identiteta, na društvenu performativnost i tzv. profilicity, odnosno vidljivost i javnu sliku na društvenim mrežama.

Autentično dešavanje, ali samo dok postoji publika. Autentična priča, ali samo kao prepoznatljiva slika. Autentičan društveni čin, ali samo sa algoritamskom distribucijom po putevima i bespućima interneta. Ako su roman ili film nekada imitirali život, odnosno predstavljali moguće svetove, onda današnji svet predstavlja moguće filmove i romane.

Vizuelnost postaje osnovni gradivni element strukture javnog mišljenja

Potencijal tekstualizacije i vizualizacije postaje modus društvenog delanja, pa estetičnost dobija posebno mesto u kognitivnim shemama publike. Na primer, tu su dronovi koji snimaju masovnost opozicionih protesta, čime simuliraju mitsku perspektivu nalik božanskoj iz antičke književnosti, ali i sugerišu mitsko značenje događaja, te mogućnost katarze.

Zatim pojava istaknute univerzitetske ličnosti na balkonu, poput pape, dok egzaltirana publika služi kao svedok činu uspinjanja, kroz vertikalnu simboliku religioznih predstava. Slike zagrljaja tela koja simbiotički, po ugledu na već pomalo zastarele performanse, zauzimaju poze spajanja i izvijanja, lica s pogledom u daljinu i osmesima za plakat filma treba da predstavljaju multikulturalne mostove, koje zli delatnici stalno ruše.

Pobeda na lokalnim izborima proslavlja se, poput kakvog životnog inicijacijskog događaja, uz scenografiju svadbe ili punoletstva kako bi se društveno-integrišuća matrica ovih rituala iskoristila i prevela u dnevnopolitički kontekst kao simbolička stabilnost, prepoznatljivost, legitimnost, familijarnost jedne društvene grupe i sl.

Nosilac narativa
Sve su ovo primeri performansa čija estetika je nosilac nekog narativa – priče sa uputstvom za tumačenje stvarnosti. Međutim, ta priča se skriva, apstrahuje u slike koje izgledaju spontano i neposredno nastale, a zapravo su gotovi proizvodi sa unapred kodiranim značenjem, čiji cilj je reprodukcija postojećih ideologija i društvenih odnosa u kolektivnoj svesti.

Mediji i mreže se tako hrane dnevnim sledovanjem slika-mikronarativa, koje kroz prividni informativni potencijal prave spoznajne prečice u publici jer se najčešće zasnivaju na čulnim senzacijama, ali i afektivnom potencijalu. Dok je ovo drugo češće osvešćeno u javnosti kao senzacionalistička priroda medija, oku posmatrača uglavnom izmiče privlačnost same slike, koja prenosi ceo set vrednosno intoniranih narativa.

Fotogeničnost tako postaje sredstvo estetske i etičke mobilizacije i kao takva ona je politički kapital. Otud posebno mesto ima vizualizacija svakog čina koji se uzima kao društveno relevantan. U nizu simboličkih strategija koje ta vizualizacija posredno koristi izdvaja se sinegdoha, te će za skupove bilo koje političke strane biti posebno važno da se naglasi mnoštvo koje treba da reprezentuje celinu naroda, iako je uvek reč o samo jednom njegovom segmentu.Estetizacija masa postaje poseban medijski žanr u pribavljanju političke legitimacije suprotstavljenih strana, koje se takmiče u tome ko će na slikovitiji način predstaviti veličinu svog biračkog tela.

Neke od tehnika su već pomenuto kadriranje događaja iz ptičje perspektive (po ugledu i na filmske umetnosti), često praćeno prigodnom muzikom koja događaju treba da dâ auru epskog, sudbonosnog; zatim jedan posve originalni rimejk homerovske tehnike opisivanja neopisivog kroz reakciju posmatrača (najpoznatiji primer je izostanak konkretnog opisa Jelene Trojanske, o čijoj lepoti se govori samo na osnovu reakcija drugih), pa u studiju jedne prorežimske televizije masovnost poželjne političke grupe na skupu biva dočekana kliktanjem i coktanjem, te otegnutim uzvicima čuđenja koji treba da naglase da se to mnoštvo ne može opisati ni matematikom ni lingvistikom, pa ostaju samo onomatopeje i snimljeni izrazi lica „nepristrasnih“ posmatrača.

Dakle, jedna ista namera – simbolična dominacija na polju političke legitimnosti – prvo nastoji da se uobliči u upečatljivu sliku masovnosti, a zatim da se u vidu gotovog vizuelnog koda integriše u primaoca slike, zaobilazeći racionalizaciju i opstajući kao afekat. Posledica toga je intenzivno subjektivno iskustvo koje se samorazumeva kao politički argument (ono što je emocionalno proživljeno postaje prividno racionalno razumevanje društvenih procesa).

Poželjna slika
Kada govorimo o estetici medijskih slika i o borbi različitih diskurzivnih rukavaca za prevlast nad poželjnom slikom, posebno treba istaći potencijal estetike da bude marker društvenih pozicija. Naime, ukus je u teoriji čuvenog sociologa Pjera Burdijea distinktivna kategorija i marker klasa, pa je određena estetika izraz onoga što se zove klasni habitus (obrasci ponašanja, opažanja i vrednovanja).

Različite grupe će težiti artikulaciji svojih društvenih pozicija upravo kroz različita stilska obeležja. Kada neka grupa želi da se predstavi kao mlada, urbana, obrazovana i progresivna klasa, ona sve svoje obrasce ukusa i estetske sklonosti stavlja u službu takvog markiranja.

Estetizacija masa postaje poseban medijski žanr u pribavljanju političke legitimacije suprotstavljenih strana

Slika privlačnih mladih lica u idiosinkratičnim trenucima javnih nastupa, modni detalji i često prisutna formalna transgresija u govoru ili stavu treba da naglasi neobuzdanost i vitalizam mladosti, slobodu u kontrastu sa ograničenjima, svet mogućnosti u suprotnosti sa svetom „ukinute“ društvene harmonije.

Sa druge strane, slika davno izgubljene društvene sigurnosti i tradicionalnih vrednosti, koju vlast želi da povrati, ovaploćuje se kao estetika rada, gradilišta, mašina, umora radnog čoveka koji ne preispituje apstraktne, već konkretne mogućnosti. Ovde nema toliko eksperimenata, nema vidljivih transgresija, iako one postoje u manje formalnom vidu, markeri urbanosti su premešteni sa individualnih nastupa na ideju državnog projekta, pa je ovde važnije „učestvovati u procesu urbanizacije“ nego „biti urban“, dok se (pseudo)etičnost gradi isto na ideji progresa, samo ne toliko identitetskog koliko socijalnog.

I jedne i druge slike funkcionišu kao performativni činovi, služe konstrukciji stvarnosti u medijima i proizvodnji efekta na recipijente, ali sa snažnim klasnim predznakom koji se želi predstaviti isključivo kao programska razlika. Oni se obraćaju različitim klasama iako svi proizvođači ovakvih slika nesumnjivo spadaju u ono što se zove elitama. Postaje jasno na taj način da je borba za dominantnu sliku i svojevrsni klasni signal.

Preispitivanje statusa istinitosti postaje opšte mesto u medijskom učešću (od onoga „ne gledam televiziju“ do „pratim samo određene medije/autore/izvore informacija), ali se estetizacija sadržaja najčešće selektivno kritikuje, i to skoro po pravilu onda kada odudara od ideoloških ubeđenja i/ili klasne pripadnosti posmatrača.

Treba naglasiti da ne postoji neutralna estetika, a ova činjenica biva prikrivana dinamikom slika koje se smenjuju između estetike reda (vezane za vladajuće strukture) i estetike poremećaja (vezane za aspirantske strukture). Ako jedna slika vredi hiljadu reči u nekoj tradicionalnoj kulturi, onda jedan diskurs vredi hiljadu gotovih slika u kulturi sveopšte medijatizacije.

Pritom, svaka ta slika traži pogodan ram u vidu psihologije pojedinca kome je namenjena, pa se kao takva najmanje preispituje jer savršeno „leži“ i ima ulogu potvrđivanja unapred generisanih tumačenja, odnosno dozvoljenih istina. Na kraju ostaje pitanje: može li čovek danas imati neku stvarnu autonomiju mišljenja, van ovog režiranog kruga?

autor:Jelena Radomir l, filolog i srbista. Ekskluzivno za Novi Standard.