Tekst o prilikama u Bosni i Hercegovini, objavljen u „Carsko-kr. Službene Narodne novine“ od 15. februara (veljače) 1859. godine, govori o p…
Tekst o prilikama u Bosni i Hercegovini, objavljen u „Carsko-kr. Službene Narodne novine“ od 15. februara (veljače) 1859. godine, govori o porijeklu stanovnika Bosne i Hercegovine. Ovo je završni dio dužeg teksta o BiH, koji je izlazio u nastavcima. Narodne novine izlazile su u Zagrebu od 1835. do 1860. godine. Urednik je bio Ljudevit Gaj, koji će kasnije biti vođa „ilirskog pokreta“. Novine su izlazile na latinici.
„Bosna u početku 1858. godine.
Predstavivši, u koliko sam znao, stanje bosanskog naroda, hteo bih sad opisati značaj Bošnjakah. Može se uzeti, da je Bošnjak kao i drugi Serbi; ali ja ne znam dobro značaj ovoga naroda u drugim serbskim zemljama, da bi mu mogao tačno povući certe. Bošnjak je težak; živosti ima malo, ali dosta tverdosti. Ova tverdost prelazi na uporstvo, kad mu se hoće kakav stari običaj da ukine, ma ovaj bio i škodljiv; ali prelazi i u plemenetu hrabrost. Što su bosanski keršćani težki i mertvi, to se može uzeti, da je od dugog ugnjetavanja, koje ih je strašno ubilo; oni su uzeli nieku stravu od Turakah, nemaju slobode u kretanju, nikakve poduzetnosti; nemarni su za čudo. Hercegovci su u tom obziru mnogo bolji od Bošnjakah; imaju mnogo više života, čuvstva za opštim dobrom i poduzetnosti. Neznam, je li to prirodno svojstvo, ili sliedstvo historičkih uzrokah. Može se uzeti da je, susiedstvo sa slobodnom Cenom Gorom mnogo poderžavalo duševnu snagu u hercegovačkih keršćana, ovo zaključujem odtuda, što su gotovo svi ljudi, koji su u Bosni, pak i u drugim hercegovačkim varošima pokazali kakav god umni rad, i većina tergovacah, koji su se obogatili svojom vrednoćom, što su, velim, došli iz Trebinja, Popova, Banjanah, Drobnjakah i drugih hercegovačkih predielah uz Cernu Goru.
Ugnjetavanje i strah veže i jezik u prostoga Bošnjaka; njegove riječi tamne su, odmah će vam govoriti, da strada, da mu je težko, da ga je zulum ubio, ali ćeš se š njim namučiti, dok ti jasno kaže, na šta se upravo tuži. Ugnjetavanje i strah naučili su ga laži, često i gadnoj i neumiestnoj. Ugnjetavanje i strah ubili su u njemu i čuvstvo za obće dobro; svaki se samo stara, kako će se sam biede oprostiti; da se koi žertvuje radi obćega doba, to se riedko nađe među seljacima i svećenstvom, među varošanima nikada. U obće nesretne okolnosti razvili su u Serbah sebičnost na štetu obćoj koristi. Nesloga je još za nezavisnosti serbske podkopavala sve osnove serbske države i naposliedku je i upropastila. Poslie toga morao se je ovaj škodljivi duh samo još većma širiti. I zaista nesloga je u Serbah tako velika, da se čovek mora užasnutu. Među stanovnicima različnih predielah vlada neponjatna zavist i merzost. U svakom predielu serbskom nema sela, koje nebi krivo gledalo susiedno selo; a nema sela, u kom nebi bilo zavisti i nesloge. U Bosni je još gore nego inače u serbskim zemljama, a to zbog nesretnog kmetovstva, kao što sam već napomenuo. Obća nesloga zaćuti samo pred vierom i cerkvom; njoj su Bošnjaci, kao i drugi Serbi, jako odani i iz sve snage derže se nje. Ovdie valja primietiti, da seljaci mnogo radije od varošanah daju u cerkvu. Seljak je gotov dati i posliednju paru, da načini cerkvu u svom selu; tergovac će nerado dati i deo od svojega izlišnoga pogatstva.
Drugo prekrasno svojstvo u pravoslavnih bosanskih seljakah s klonost je k izobraženju; među njima naći ćete mnogoga, koi se je kao samouk naučio čitati cerkvene knjige; svaki želi, da mu diete zna čitati i pisati, i u mnogom bosanskom miestu ima malih školah, koje su se pod nadzorom seoskog svećenika i obćim prinescima seljanah podigle. Serbsko pleme ponosi se i slavi se sa svoje hrabrosti; ali čini se, da su Bošnjaci u staro vrijeme ustupali u tom obziru ostalim Serbima; sada se ne može o njihovoj hrabrosti suditi, jer su se sasvim odučili od oružja. Ni muslomani nemogu se nazvati junacima, nego su još više putah pokazali sasvim protivno svojstvo, kad su polazili na Cernu Goru, dizali na sultana. Oružanog keršćanina boje se kao vatre, a kad su ih godine 1852. uzeli u rekrute, to su se turski vojnički činovnici tužili na njihovo biesnilo i neposlušnost. Inače Bošnjaci su visoki, jaki i junački ljudi, i uvieren sam, da bi se od njih mogla načiniti verlo dobra vojska.
U ostalom odlikuju se Bošnjaci ljubavju k porodičnom životu, dobrotom, gostoljubivostju i prirodnim poetičkim duhom, koje je sve svim Slavenima svojstveno. S vremenom, dok im se olakša sudbina, možemo se nadati, da će ih mertvilo ostaviti, da će nestati zlih svojstvah, ali težko da će oni doći k sebi bez tuđe pomoći i sami od sebe.“
IZVOR: Carsko kraljevske službene NARODNE NOVINE, br. 36, 15. veljače 1859.
