Prvo najiskrenije saućešće roditeljima postradale dece od nas iseljenika. U vremenima „kod Tita“, neki od mojih drugara su letovali tamo gde je meni bilo zabranjeno. Zvali smo ih „guzini sinovi“. Njihovi očevi su bili u komitetima, vojsci, bavili su se međunarodnom trgovinom, a glavno oružje im je bila rečenica „Znaš li ti ko je moj otac?“.
Onda su došla vremena „Miloševića i Arkana“, pa su „guzini sinovi“ bili oni čiji su rođaci vozili crne džipove sa zamagljenim staklima, koji su imali benzinske pumpe i slušali pesme Marine Tucaković, turbo folk i Cecu.
Onda su došla vremena „Đinđića“, pa su „guzini sinovi“ bili ….ovde mi treba „kvisko“, jer sam tada već bio u Melburnu.
(Pre toga me je direktor bivše gimnazije pitаo: „Zašto sada, kada si postao jedan od nas“).
Onda su došla vremena sadašnjeg predsednika, pa su sada „guzini sinovi“ ona „elita“ čiji su očevi ponovo „članovi“, a koji su ubedili narod da su „Happy“ te da im je život „Ružičast“.
A narod radi za strance, bez pauze za klozet! Mentalitet stvoren „kod Tita“ nastavlja da hara. Rani kapitalizam kažu sociolozi, a ja kažem ostaci neuspelog vremena „kod Tita“.
A kako je na „trulom Zapadu“, ovde u Australiji, pitaće obavezno neko?
Ovde nema „guzinih sinova“. Ne verujete? Jeste ima bogatih, prebogatih, ali ovih nema. Bogati, sa kojima ja dolazim u kontakt, svi su normalni ljudi. Nikoga ne ponižavaju, ne isitiču sebe i ne zabranjuju svojoj deci da se igraju sa decom siromašnih.
Sa mojim lekarom, advokatom, šefom… sa svima sam „na ti“. Sve ih zovem po imenu, bez onog „gospodine“. Ne ulagujem im se, niti imam potrebe da im nudim mito. Uostalom, to je ovde uvreda (kažu da „radi“ samo kod „velikih poslova“).
Negde na početku sam se opekao i ponudio da platim ručak nekom službeniku u pošti. Reakcija je bila paklena, postideo sam se i više to nikad nisam ponovio.
U razloge za odlazak iz Srbije na visokom mestu stoje ti „guzini sinovi“, uz korupciju i „broken“ sudstvo.
Umalo zaboravih o čemu sam hteo da pišem – to je i jedan od razloga za današnje „Zavijanje Srbije u crno“.
Autor: Džordž (Đole) Petrović
Титово време, које памтим, није било најбоље за Србе, али су радници били заштићени. И немојте да ми кажете да су били лењи и неодговорни, јер све ово што су бахате битанге постављене од странаца, од 2000. наовамо, распродале, све су то радили људи у „титово време“. Ценио се рад, стручност и знање. А данас? Ево шта имамо, забрањени синдикати, радно време од 12 сати, пелене на раду.