Jedna analogija

Ljudima koji, makar i letimično, prate srpsku društvenu scenu, nije mogla da promakne “naklonost” Aleksandra Vučića, sadašnjeg predsednika Vlade Republike Srbije, ka privatnom sektoru. Mnogima je čudna njegova fasciniranost ekonomijom uopšte, a posebno privatnim sektorom. Niti je u tom sektoru radio, niti zna šta se u njemu dešava. Njegovo znanje je knjiško, odnosno teorijsko.

Privatno preduzetništvo je jedna, teorijski gledano, odlična stvar. Korisna i za državu, i za društvo, i za vlasnike i za radnike. Moje zanimanje (master filozof) uglavnom nije vezano za privatnu sferu delovanja. Filozofi su, i to nije tako samo kod nas, uglavnom oslonjeni na državu i njene institucije. Sticajem okolnosti, ja radim u privatnom sektoru (doduše, ne kao filozof). Radio sam i trenutno radim u „dobrim“ i “uspešnim” privatnim firmama, “okićenim” brojnim priznanjima i nagradama. Kao običan radnik (dakle, neko ko nije u rukovodećim strukturama), nagledao sam se bukvalno “svega i svačega”; stvari koje, ne samo da dovode u sumnju tvrdnju da je reč o uspešnim firmama, nego je čine grotesknom. Reč je o kabadahijskim firmama, bez sistema i pravila poslovanja, firmama u kojima se “svakoga dana” krpe rupe i maltretira dosta zaposlenih. Statistike i nagrade ne pokazuju brutalnosti i nenormalnosti svakodnevnog rada u tim firmama. Ako je to uspešan privatni biznis, “daleko mu lepa kuća”.

Filozofi se, između ostalog, bave ispitivanjem pojmova i “pukotina” u jeziku (kako to, ako se dobro sećam, Fridrih Vajsman kaže u jednom svom tekstu). Zanima me šta to Aleksandar Vučić podrazumeva pod privatnim sektorom. Mislimo li mi na istu stvar kada izgovaramo sintagmu “privatni sektor”? Njega zanimaju dve stvari. Prvo, brojke i parametri, kao rezultati svakog poslovanja. Drugo – rad i red, koji su u osnovi privatnog poslovanja. Sa ovim se potpuno slažem, uz jedan dodatak. Čemu sve to, ako su ljudi nesrećni i obespravljeni! A jesu, nije teško uočiti da jesu. Upravo taj moment je ono što mene najviše zanima. U tom smislu su i moje ocene privatnog biznisa potpuno suprotne onima kojima nas “obasipa” Aleksandar Vučić.

Većina radnika u takvim firmama nije obrazovana iz oblasti u kojoj rade; priučeni, podučeni, doučeni…ako ih je slučajno “dopala” neka obuka ili kurs, imali su sreće. Većina ih je slabo plaćena (poslovi koje obavljam poslednje četiri godine plaćeni su od 180-200 evra mesečno). Većina ih je slabo motivisana da radi, trpe uvrede i iživljavanja svojih pretpostavljenih. Većina sanja o odlasku u drugu firmu ili na bolje mesto. Uspešne su one firme (države) u koje ljudi dolaze (zadržavajau se ili opet vraćaju). Drugim rečima, u kojima su srećni i zadovoljni!

Ono što me je motivisalo da napišem ovaj tekst je velika sličnost između ljudi koji vode ovakve firme i trenutno “prvog čoveka” Republike Srbije. Na rečima je sve divno – investicije, rad, izvoz, tržište, prava radnika, napredak, i slično. U stvarnosti je situacija, blago rečeno, katastrofalna. “Tri dana” mogu da nabrajam nepravilnosti, propuste, nelogičnosti i obespravljenosti koje sam u tim “uspešnim” privatnim firmama uočio i doživeo. Za sve njih krivi su uglavnom ti “pametni, vredni i sposobni” rukovodioci, „kreatori uspeha i privrednog rasta.” Kada pogledate na šta liči taj uspeh iznutra, videćete haos, neorganizaciju i nesposobnost.

Kao što predsednik Vlade Republike Srbije svakoga dana “kupuje, prodaje, oduzima i dodaje”, “trči” po državi i spašava poplavljene i u smetovima zaglavljene građane, kači novogodišnje osvetljenje u prestonici, petlja se u sve i svašta, deli lekcije svima koji se sa njim ne slažu, “rešava” sve postojeće i nepostojeće probleme ove zemlje (da skratim priču, u dosta slučajeva radi ono što ne treba da radi), tako i razni upravnici, šefovi, poslovođe i ostali ljudi iz sveta biznisa “trče” od kase do magacina, preko kuhinje i garderobe, do kancelarije i centrale firme, i „ubijaju se od posla“. Kao što Aleksandar Vučić konstantno preko medija prevaspitava svoj narod (koji se uistinu ne može pohvaliti marljivošću i vrlinama) i trudi se da održi kontrast o sebi kao radniku i neradnicima oko sebe, tako i rukovodioci privatnog sektora “svakog božijeg dana” prevaspitavaju svoje podređene. Deru se, urlaju, viču, beče se, mašu rukama, drže monologe…kao da su na konferenciji za medije u Vladi RS! Potpuno isti model upravljanja državom i privatnim firmama! Uspešne firme, odlična zarada i sva ta ekonomska čudesa kojima smo bombardovani iz medija, a u osnovi svega toga jad i beda običnog čoveka. Problemi sa motivacijom i stručnošću radnika postoje, ali nisu oni krivi za unutrašnji “haos” ovih “uspešnih” firmi, nego nesposobnost onih koji vode i organizuju posao. Oni ne rade jedino ono što treba da rade, a sve drugo uspešno obavljaju!!! Umesto da sede u kancelarijama i dobijaju izveštaje o poslu od strukture koju su osmislili, oni “love” radnike po magacinima, rafovima, na pauzama…Umesto da zaposle dovoljan broj radnika, da ih obuče, zaštite, plate i motivišu da bolje rade i napreduju, oni svakodnevno ponavljaju svoju mantru o tome kako su “svi zamenjivi”/ kako smo “narod neradnika”. I nagore od svega, to nazivaju napretkom, racionalnošću i najboljim mogućim načinom poslovanja. Kako i ne bi kada daje odlične rezultate! U smislu profita, naravno! Naš “liberalno orijantisani” predsednik Vlade svakoga dana moli kineskog predsednika ili nekog imućnog svetskog investitora da kupe “naše” firme, kako iste ne bi propale i kako bi sačuvao radna mesta i obezbedio tržište za robu iz Srbije. On ima slobodu da to radi, ali nema pravo da to naziva uspešnom liberalnom (tržišnom) ekonomijom. To ne samo da nije liberalizam, nego je i njegova suprotnost.

Klasični liberalizam se temelji na slobodi i individualnosti. Ovo su dve pretpostavke za ono što se obično naziva sreća. Drugim rečima, da bi ljudi živeli dostojanstveno i normalno, potrebna im je sloboda i individualnost (kao pretpostavka slobode). Ko ume da čita između redova, brzo će shvatiti da Vučić u petoj rečenici pobije ono što je rekao u prvoj!!! Posao premijera je da napravi ambijent u koji će privrednici i svi drugi zainteresovani subjekti moći da dođu i posluju (u obostranom interesu). U takav ambijent svi žele da dođu jer u njemu dobijaju (i to ne samo ekonomski) – i država, i investitori i zaposleni ljudi. A ambijent se ne pravi u smetovima, na konferencijama za štampu, i slično. Ako nekog molite da dodje, potpisujete sa njim tajne ugovore i sve je pod nekim “velom neznanja”, nema tu ni trunke liberalizma. Liberalizam je osmišljen da zaštiti svakog čoveka jedne zajednice, da zaštiti njegova prava i svojinu,… U njegovoj osnovi je jedna, običnim jezikom rečeno, domaćinska logika (vredno radim, dajem “Caru carevo, Bogu božije” i opet mi ostane dovoljno za pristojan život, volim ono što radim i motivisan sam da unapređujem društvo u kojem živim). Takvi srpski domaćini su se bolje odnosili prema svojoj stoci nego ovi današnji domaći i strani biznismeni prema ljudima. Da ne bude zabune, klasični liberalizam vezujem za filozofe Loka, Mila ili Popera, da neko ne bi pomislio na Latinku Perović i Čedomira Jovanovića!

Rad, proizvodnja, tržište, roba, kupovina, BDP, profit,…, sve to bi trebalo da bude u službi života i ljudi. A ovde je život u službi svega toga!!! Ovo što danas zovu neoliberalizmom nema nikakve veze sa klsičnim liberalizmom. Neoliberalni monstrum temelji se na maču i biču, na plaču, jaucima i znoju obespravljenih ljudi, na jednoj sveopštoj bedi i nemaštini! Tu nisu srećni ni oni koji imaju ni oni koji nemaju! Srpski biznismen hoće da zarađuje kao nemački. Da bi to postigao mora da snizi cenu troškova, a za njega je trošak sve (i radna snaga, i radni prostor, i radno vreme). Procentualno gledano, verujem da ovi naši “privatnici” zarađuju i više od nemačkih. Ne verujem da Nemci “gule kožu” sa leđa svojih radnika da bi bolje zarađivali. Tamo se pristojno živi i normalno radi. Ovde ljudi rade po mesec dana bez slobodnog dana i jedva da imaju da kupe obuću i odeću!!! Što bi rekao jedan bivši kolega:”Sram da vas bude, niste zahvalni što vam je neko dao posao nego biste još i platu da primate!”

Osnova liberalizma je jaka, što je moguće manja i funkcionalna država, a Srbija niti je jaka, niti je funkcionalna. Sasvim sam siguran da je neće spasiti isključivo ekonomski rast od nekoliko procenata ili povećani izvoz! U osnovi ekonomskog rasta, koji navodno donose “uspešne” domaće i strane firme, leži brutalna i bolesna eksploatacija ljudi. Tačno je, ja sam krajnje subjektivan kada ovo pišem. U osnovi je moje lično (radno i posmatračko) iskustvo iz tih firmi. Razumem i to da neko mora da vodi računa o statistici, brojkama i novcu, ali ne razumem zašto su te teme potisnule sve ostale. Višak vrednosti koji takva privreda stvori baziran je na manjku vrednosti, odnosno nedostatku vrednosti na drugoj strani ove priče. Predsednik vlade zadovoljan, vlasnici firmi “trljaju ruke”, nadzornici dobili unapređenje, jedino se znoj i “duševno stanje” zaposlenih ne računaju. Čak i da su izračunljivi, to se ne računa. To ne ulazi ni u budžet, ni u finansijske izveštaje, ni u ekspoze. A sve dok postoji bar jedan takav u ovoj zemlji, obespravljen i ugnjeten, neće nam biti bolje.

Rešenje? Svakoga dana očekujem vest da je Aleksandar Vučić uspešno operisao slepo crevo nekom na koga je “slučajno naleteo” na putu ka Jajincima!!! Još ga samo u operacionoj sali nisu slikali! Mislim da će i posle Vučića doći neki novi Vučić jer ovakav sistem ne može bez takvog vodje. Ljudi zahtevaju takvog i glasaju takvog! A Vučiću bih preporučio da zaposli svoju decu u te uspešne firme koje su njegovi “prijatelji” otvorili! I da po mogućstvu rade bar 10. sati dnevno bez slobodnog dana! Da tata bude ponosan!!!

Nije najgore to što problemi postoje, najgore je što smo mi na njih “oguglali” i što su nam na neki način postali prihvatljivi (što dodatno otežava njihovo uklanjanje). Koga je briga što radiš mesec dana bez slobodnog dana, što nemaš zdravstvenu knjižicu, što pokrivaš nekoliko radnih mesta, što ti “zakidaju” dane odmora,…to više nije briga ni nas koji u svemu tome učestvujemo i koji sve to trpimo. A nije nas mali broj! Zašto bi onda bilo briga nekog drugog?!! Sa jedne strane, svi pričaju o ljudskim pravima, demokratiji, napretku, zakonima, procedurama i pravilima, itd. Sa druge strane, svakoga dana gledamo kako se sve to pred našim očima izvitoperuje i negira. U državi u kojoj ljudi rade za 200. evra mesečno treba pod hitno “sve” staviti na “stend baj” pa se lepo dogovoriti kome šta pripada i napraviti zakone shodno tom dogovoru. Šta će nam napredak ako većina društva stagnira (i tek će da stagnira). Druga opcija je – ćutanje i trpljenje. I treća opcija je – ustanak (da ne kažem revolucija). Nema demokratije bez slobode i dogovora, nema demokratije bez javnosti i individualnosti, nema demokratije bez hrabrosti i iskrenosti, nema demokratije dok se ne čuje i uvaži glas svakog čoveka. Nema demokratije bez “otvorenog” društva, gde ćemo se svi “pogledati u oči” i dogovoriti oko pravila ponašanja. Ovde se, nasuprot tome, dugo vremena sve potiskuje, zatrpava i krpi! Ove koju vladaju privatnim i društvenim sektorima ja samo ponekad i ponešto razumem. Delimo fizički prostor, ali niti govorimo istim jezikom, niti živimo u istoj zemlji.

Petar Gordić

www.nspm.rs