Srbija nema najbolju reputaciju. Jeste da ta zemlja nije klasična turistička destinacija, nedovršena je i kontradiktorna, ali baš to je čini jednim od najuzbudljivijih mesta u Evropi, piše Velt.
„U Srbiju? Zašto? Dobro pitanje. Jugoslavija se raspala, turističko nasleđe je neravnomerno raspoređeno. Hrvatska ima plaže, Slovenija planine, Bosna i Hercegovina ima Sarajevo, a Crna Gora i Makedonija privlačnost nepoznatog. Srbija ima samo lošu reputaciju. Baš to je razlog da se tamo ode“, piše Velt.
„Srbi žive „leđima prema svetu“, napisala je norveška novinarka Asne Seierstad posle rata na Kosovu. Srbija se okreće svetu – i neobično svetluca.
Glavni grad Beograd, na ušću Dunava i Save, odražava nesigurnost zemlje između prošlosti i budućnosti. Put od aerodroma do grada oivičen je zgradama iz doba socijalizma.
Na obali Save, gde je nekada bila industrijska luka, a danas su usidreni splavovi za zabavu, trebalo bi da nastane nova luksuzna gradska četvrt, finansirana novcem iz Dubaija. Međutim, obrisima grada dominira ogromno novo zdanje Srpske pravoslavne crkve, katedrala Svetog Save, simbol odanosti mnogih nesigurnih ljudi,navodno večnim istinama religije.
Posle ponoći, žene plešu na stolovima
U Beogradu je svake noći žurka, kaže moj komšija u avionu, koji sa firmom putuje u Srbiju – na motivacioni vikend. „Rakija se pije do zore, a od ponoći žene igraju na stolovima.“ Nije to za svakoga.
Ali, čak i u šetnji, jednog sunčanog jesenjeg popodneva, oseća se nešto od energije Beograda. Mini suknje su malkice kraće i tešnje nego u Zapadnoj Evropi, mladići su malo više mačo.
U pešačkoj zoni oko Knez Mihailove ulice, kafići su puni mladih ljudi koji se smeju i flertuju; na staroj tvrđavi Kalemegdanu, šacuju se gejevi; u foajeu hotela „Mažestik“ prosedi intelektualci razmenjuju pamflete; u drugim hotelskim lobijima sede mafijaši i posluju.
To se može videti bilo gde u postsocijalističkoj centralnoj Evropi; osim što ovde ljudi nose majice sa natpisom „Local Hero“ i konturama Gavrila Principa, atentatora iz Sarajeva i mučenika u velikosrpskog nacionalizma.
U rimskom kočijama na rimsku gozbu
Srbija ne može da odluči da li da sledi svoju nacionalnu ili svoju evropsku putanju. Manastir Krušedol, jedan od 16 manastira na Fruškoj gori u Vojvodini, predstavlja vezu između Slovena i hrišćanstva, simbol je vekovnog protivljenja katoličkom Rimu, grčko-pravoslavnom-vizantijskom i muslimanskom osmanskom carstvu, simbol je kulta izolovanosti i izabranosti.
S druge strane, Srbija otkriva svoje rimsko nasleđe, koje je povezuje sa ostatkom Balkana i Evrope. 16 rimskih imperatora rođeni su na tlu današnje Srbije, uključujući Konstantina Velikog iz Niša na jugu zemlje. On je 313. izdao Milanski edikt, kojim je okončan progon i pripremljen uspon hrišćanstva kao državne religije. Čovek iz Niša je živeo u Triru i osnovao današnji Istanbul. To su dimenzije u kojima se Evropa tek sada usuđuje ponovo da misli.“
Dvoglava figura iz Vinče
Novinar Velta piše o “jedanaest arheoloških nalazišta na „putu Rimskog carstva „. Međutim, to važi samo ako se tu računa i Ulpijana, mesto koje se nalazi u nezavisnoj državi Kosovo, ili, kako to formulišu srpske turističke agencije, „trenutno pod upravom UNMIK-a,“. Pa, u školskim atlasima Zapadne Nemačke decenijama je pisalo da se Istočna Pruska, Šleska i Pomeranija „trenutno nalaze pod poljskom i Sovjetskom administracijom“, piše Velt.
Bez Ulpijana dakle, u Srbiji se nalazi deset rimskih nalazišta, uključujući bivši vojni logor Viminacijum na Dunavu, gde posetioci mogu da vide unutrašnjost rimskog groba, spavaju u rekonstruisanooj rimskoj vili i da se rimskim kočijama odvezu na rimskom gozbu. Takav avanturistčki turizam je verovatno neophodan, jer uprkos ponosu Srbije na kasnoantičke careve, ona ne može da se takmiči sa blagom koje se može naći u Jordanu, Izraelu, Tunisu, Grčkoj, Nemačkoj, Turskoj i Francuskoj, a Italiju da i ne pominejmo.
Nasuprot tome, Lepenski Vir, oko 130 kilometara jugoistočno od Beograda je zaista jedinstven“, piše Velt između ostalog o ovom arehološkom nalazištu.
Nedovršena, ali sve uzbudljivija zemlja
Ulica u Beogradu
Novinar Velta piše da je mnogo toga video što sigurno ukazuje na put Srbije ka Evropskoj uniji, ali je video i „kamene spoticanja“. I pominje „gej paradu koju je moralo da čuva pet puta više policijaca nego što je bilo učesnika na paradi.“
„Kao i sve zemlje Balkana, Srbija je multikulturni mikrokosmos. Tu ne žive samo Srbi već i Sinti i Romi, Albanci, Mađari, Rumuni, Jevreji i drugi narodi. Niš na jugu liči na Karavanseraj, dok Novi Sad na severu ima šarm austrougarske provincije.
100 godina posle Prvog svetskog rata, koji je atentatom izazvao Srbin Gavrilo Princip, zemlja počinje drugačije da misli. Srbija doduše, nije klasična turistička destinacija, takva kakva je – nedovršena i kontradiktorna. Ali, baš to je ono što tu zemlju čini jednom od najuzbudljivijih u Evropi, smatra Velt.
Dijana Roščić
