Mislim da će sadašnji, šaroliki sastav Narodne skupštine, koji je proistekao iz upravo završenih izbora, dodatno pokazati da Srbiji treba stranački neutralan šef države, koji uz to, neće uzurpirati ustavna ovlašćenja vlade
Nedavno je (u oktobru 2021.god.) na televiziji Happy, u emisiji „Posle ručka“ posvećenoj uništenju srpske porodice,[1] otvorena rasprava između Dr Vojislava Šešelja, predsednika SRS i g-dina Miloša Parandilovića, portparola POKS-a (dok je još bio jedinstven), o sasvim drugoj temi, monarhiji u Srbiji. Posle iznošenja načelnih stavova, rasprava je prešla na lični nivo najpre optužbom na račun Dr Šešelja, od strane g-dina Parandilovića da je „sistemski produkt državne bezbednsti“, a zatim vređanjem g-dina Parandilovića, od strane Dr Šešelja-psovanjem majke.
I jedan i drugi sagovornik su izneli argumente protiv (Dr Šešelj) i za (g-din Parandilović) monarhiju. Sama rasprava nije toliko značajna zbog samih učesnika (s obzirom na političku podršku koju trenutno uživaju), nego zbog, argumenata koje su koristili (i jedan i drugi), koji su po mom mišljenju pogrešni i neutemeljeni, a koji su inače već postali karakteristični u raspravama između republikanaca i monarhista, pa mislim da je zbog toga bitno, nešto reći o tim argumentima, bez namere da se ovim tekstom uzme učešće u stranačkim debatama.
Dr Šešelj je najpre rekao:“Srbi poslednjih 200 godina nisu imali sreće ni sa jednim knezom, ni s jednim kraljem“, te da su tadašnje „seljačke“ skupštine obarale kneževe i kraljeve. To, za smenjivanje, jeste tačno, ali iste te „seljačke“ skupštine su istom prilikom birale nove kneževe, odnosno kraljeve, nikad ne dovodeći u pitanje monarhijski oblik vladavine, odnosno ni jednom nisu, posle smene vladara, proglasile republiku. Uz to su još, obe vladarske kuće u Srbiji i Karađorđevići i Obrenovići, pored Petrović-Njegoša u Crnoj Gori, jedine na Balkanu, bile domaće. Ne samo da Srbi nisu hteli republiku, nego čak nisu hteli ni vladara-stranca. Srbi su ceo 19 vek proveli u borbi da se ograniči moć vladaoca, još od vremena kada je Karađorđu izabran Praviteljstvujušči sovjet Serbski, da sa njim zajedno vrši vlast, preko Držanog saveta po Sretenjskom Ustavu iz 1835. godine i Turskom Ustavu iz 1838.godine i Narodne skupštine, što je okončano 1903.godine, noveliranim Ustavom iz 1888.godine, opet nikad ne dovodeći u pitanje monarhiju kao oblik vladavine.
Vezano za drugi argument Dr Šešelja da je za vreme monarhije, odnosno uz odlučujući doprinos regenta Aleksandra stvoreno Kraljevstvo Srba, Hrvata i Slovenaca, odnosno izvršeno ujedinjenje od 1.12.1918.godine, mislim da se ne može prihvatiti da je njegov uticaj bio odlučujući, zanemarujući uticaj i stanje u ondašnjoj srpskoj intelektualnoj i političkoj eliti.
Najpre treba istaći da su pre 1.12.1918.godine samo tri javne ličnosti među Srbima javno istupile protiv zajedničke države sa Hrvatima, Jovan Sterija Popović u polemici sa Ante Stračevićem, Milovan Milovanović-studija „Srbi i Hrvati“ i Jaša Tomić-prilikom prisajedinjena Bačke, Banata i Baranje Kraljevini Srbiji 1918.godine. Osim njih (možda grešim) pre 1.12.1918.godine niko nije „zuba obelio“ protiv ujedinjenja. Jovan Dučić je čak 1929 godine napisao esej „Reč Jugoslavija“ opravdavajući valjda promenu imena države, Sv.Vladika Nikolaj Velimirović je u početku bio za zajedničku državu, Kralj Nikola I Petrović Njegoš je 20.10.1918.godine iz izgnanstva pozdravaljao najavljeno ujedinjenje Jugoslovena. Intelektualci ( Ljuba Jovanović, Aleksandar Belić, Jovan Cvijić i dr.) su bili ti koji su u toku Prvog svetskog rata naučnim argumentima obrazlagali stvaranje zajedničke države i formulisali srpske ratne ciljeve.[2] Srpski političari, su učestvovali u donošenju Niške, Krfske i Ženevske deklaracije. Nišku deklaraciju je donela Narodnna skupština Kraljevine Srbije u vreme dok je regent Aleksandar svoje proklamacije vojsci završavao sa rečima „Živela Velika Srbija“. Ista ta Narodna skupština, a Srbija je u to vreme bila parlamentarna monarhija, je, bez ijedne reči protiv, 28.12.1918.godine primila na znanje Akt o ujedinjenju.
Ministar inostranih poslova Carske Rusije, Sazonov, je predsedniku kraljevske srpske vlade, Nikoli Pašiću, ukazivao na verske razlike, kao na prepreku uspšnog suživota Pravoslavnih Srba sa rimokatoličkim Hrvatima i Slovencima, ali Pašić tome nije pridavao odgovarajući značaj. Ja lično mislim da tadašnja srpska elita nije bila u dovoljnoj meri utvrđena u Pravoslavlju, odnosno da nije dovoljno poznavala dogmatske razlike između Pravoslvnih i rimokatolika pa samim tim ni opasnost od ujedinjenja sa istima.
Pored toga, ne treba smetnuti sa uma ni interese zapadnih sila i njihovu želju da spreče stvaranje značajno uvećane srpske države na Balkanu. Pri tome ne treba pratiti njihove zvanične izjave nego konkretno delovanje i postupke.
U vezi sa tim, postavljam jedno hipotetičko pitanje:“Kako bi Srbi prošli da je 1918.godine Srbija bila republika?!“
Činjenica je da je Kraljevstvo SHS, kasnije Kraljevina SHS, odnosno Jugoslavija od postanka do ukidanja monarhije bila u velikim problemima i da vladari iz Kraljevske kuće Karađorđevića nisu bili na visini zadatka. Međutim, to se može opet reći i za tadašnju, gotovo celu srpsku elitu. Zar treba napomenuti da su Kralja Aleksandra od amputacije nesrpskih teritorija kraljevine 1928. godine opet odvratili političari, mislim da je u pitanju bio Svetozar Pribićević. Takođe, ne može se prihvatiti argument Dr Šešelja da je Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, uvođenjem ličnog režima Kralja Aleksanda, 6.1.1929.godine, prestala da postoji. Kraljevina je postala apsolutna monarhija, do donošenja septembarskog Ustava 1931.godine.[3]
Septembarski Ustav iz 1931.godine su obeležila tri državna udara.
Prvi, 26.8.1939.godine, kada je protivutavno proglašena Banovina Hrvatska i rapušten poslednji demokratski parlament, koji se na našu žalost, nikada više do ukidanja monarhije, 1945.godine, nije sastao. Sve navedeno je učinjeno pod pritiskom Engleza, zapaženu ulogu je imao Knez Pavle, jedan od trojice kraljevskih namesnika, ali opet veliku ulogu su imali i srpski političari, ovaj put Dragiša Cvetković, predsednik Ministarskog saveta (vlade) Kraljevine Jugoslavije, kasniji potpisnik Trojnog pakta.
Drugi državni udar se dogodio 27.3.1941.godine kada je zbačena vlada i namesništvo, a Kralj Petar II, „proglašen“ punoletnim pre vremena (punoletstvo je nastupalo 6.9.1941.godine).
Treći državni je izvršio sam Kralj Petar II, 2.3.1945.godine, tako što je pod pritiskom britanske vlade, a suprotno čl.41.Ustava preneo kraljevsku vlast na namesništvo. Po odredbama tog člana kraljevsku vlast vrši namesništvo kada je Kralj maloletan ili kada je zbog duševne ili telesne bolesti trajno nesposoban da vrši kraljevsku vlast. U slučaju nesposobnosti o obrazovanju i prestanku namesništva rešava Narodno Pretstavništvo po primljenom saopštenju Ministarskog Saveta uz dostavljeno mišljenje tri lekara uzeta sa domaćih medicinskih fakulteta. Jasno je i laiku da ni jedan od ovih uslova nije bio ispunjen pri obrazovanju ovog namesništva. Kralj je opozvao ovu odluku proklamacijom od 8.8.1945.godine i ponovo preuzeo vršenje kraljevske vlasti, ali je tada nažalost sve bilo dockan. Treba napomenuti da su svi tadašnji potezi kralja, tokom 1944 i 1945 godine, bili iznuđeni pritiskom britanskog premijera Vinstona Čerčila. Među njima je i ona čuvena kraljeva proklamcija od 12.9.1944.godine, na koju se komunisti i danas pozivaju, a koja je praćena strahovitim Anglo-američkim bombardovanjem srpskih gradova, među njima i Leskovca na izričit zahtev Tita i Koče Popovića, na sam kraljev rođendan 6.9.1944.godine, kada je kralj sprečen (pominje se i lišenje slobode) da se po tradiciji obrati narodu sve do 12.9.1944.godine.
Kada svemu navedenom dodamo i teror komunista po preuzimanju vlasti, prvenstveno nad Srbima, krajem 1944 i tokom 1945.godine, jasno je da o legitimnoj, a samim ti ni o legalnoj promeni oblika vladavine, iz monarhije u republiku, ne može biti ni govora.
Sa druge strane g-din Parandilović je izneo argument da su najrazvijenije države monarhije. Ovo nije nikakav argument. Postoje i razvijene republike SAD, Francuska, Nemačka, Austrija, Italija itd. i nerazvijene kraljevine, Lesoto, Butan, Kambodža.
Opet, g-din Parandilović je pokušavao da odbrani lik i delo Kralja Aleksandra I-kao vladara Jugoslavije i samu jugoslovensku ideju, optužujući čak Dr Šešelja, da je učestvovao u razbijanju iste, što takođe ne stoji. Kralj Aleksandar nije bio jedini i isključivi zagovornik jugoslovenske ideje kako je napred objašnjeno, a samim tim optuživati Dr Šešelja za razbijanje Jugoslavije, u čemu se oseća i izvesna jugonostalgija i braniti ujedinjenje iz 1918.godine, je više nego kontraproduktivno posle svega što nam je Jugoslavija donela.
Takođe, vezano za argument da su najrazvijenije zemlje monarhije, monaristi u Srbiji ističu i povezanost srpske kraljevske kuće Karađorđevića sa Vel.Britanijom i njihovim kraljevskim domom. Ovo je takođe katastrofalan argument.
Ako je neko naneo zla srpskoj državi i narodu u zadnjih 200 godina, onda su to Britanci. Oni su bili protiv srpskog oslobođenja od viševekovne turske okupacije, protiv oslobođenja neoslobođenih srpskih teritorija i sklapanja saveza sa ostalim pravoslavnim balkanskim narodima. Otkud britanski ambasador prvi na licu mesta kada je ubijen Knez Mihailo? Oni su uvek, što javno što tajno radili protiv srpskih interesa.[4] Oni su u toku Drugog svetskog rata podržali paravojne formacije ilegalne KPJ, tzv.partizane, bombardovali srpske gradove, naterali Kralja Petra II da pozove pripadnike JVuO da se stave pod Titovu komandu jer su znali da niko bolje neće uraditi posao za njih od samih komunista. Zar neko stvarno misli da Čerčil nije znao za odluke Drezdenskog kongresa KPJ po kojima je predviđeno rasparčavanje Jugoslavije? Da Tito nije postojao Britanci bi ga izmislili! O njihovom antisrpskom stavu od početka 90-tih do danas ne vredi ni trošiti reči.
Po meni pitanje oblika vladavine u Srbiji-monarhija ili republika, treba da se zasniva na dva međusobno povezana argumenta. Prvi, istorijsko nasleđe Srbije kao monarhije 1804-1918.godine, odnosno Republike Srbije od 1990.god. do danas i drugi u vezi s tim, doprinos monarhije u Srbiji stabilnosti političkog sistema kroz istoriju i mogućnosti doprinosa u sadašnjosti, odnosno treba da preispitamo šta je to republika donela Srbiji od 1990.godine[5] do danas. Jugonostalgičari mogu da porede Kraljevinu SHS, odnosno Jugoslaviiju 1918.-1945.godine sa Republikom Jugoslavijom 1945-1990.(1992).godine, a ne da govoreći o tome šta bi monarhija donela Srbiji, izvlače negativne primere iz perioda Kraljevine Jugoslavije.
Monarhijski period, kao oblik vladavine od 1804-1918. godine, obeležila je borba za nacionalno oslobođenje i ujedinjenje srpskog naroda. To je bio period velikih nacionalnih pregnuća i velikih nacionalnih uspeha srpskog naroda. Od obespravljene raje u Osmanskom carstvu Srbi su postali državotvoran narod. Uspeli su najpre da izbore teritorijalnu autonomiju, a kasnije i nezavisnost Kneževine Srbije. U tom periodu kroz oslobodilačke ratove (zaključno sa 1913.-om godinom) srpska državna teritorija je uvećana 4 puta. Stvorene su savremene državne i druge institucije, vojska, prosveta, pravosuđe, narodna banka, berza itd. Osnovano je Društvo srpske slovesnosti preteča današnje SANU, Narodni muzej, Kraljevsko srpsko narodno (danas samo Narodno) pozorište, Srpska književna zadruga. 1844.godine, kada je Srbija još bila autonomna kneževina u okviru Turskog carstva, donet je Srpski građanski zakonik i to kao treći u svetu!!! Posle Francuskog iz 1804.godine i Austrijskog iz 1811.godine. Ovaj zakonik se na području nekadašnje Kraljevine Srbije primenjivao više od 100 godina, sve do 23.10.1946.godine kada je posle komunističke revolucije donet Zakon o nevažnosti pravnih propisa donetih pre 6.4.1941.godine i za vreme neprijateljske okupacije. Treba li bolji dokaz stabilnosti pravnog poretka u monarhiji? To je i vreme velikog privrednog napretka (npr. posle Tesline hidroelektrane na Nijagari 1896.godine, druga 1900-te i treća 1903-e godine su izgrađene u Kraljevini Srbiji), velikog prirodnog priraštaja, a takođe u tom periodu nije zabeležena ni jedna ekonomska emigracija. Naprotiv, stranci su dolazili da žive u Kneževini, odnosno Kraljevini Srbiji.
Ovaj period je najviše karakterističan po dinastičkim sukobima između dinastija Karađorđevića i Obrenovića i njihovih pristalica, koji je započet ubistvom Vožda Karađorđa[6], po nalogu Kneza Miloša 1817.godine i s tim u vezi borbom za ograničavanje vladarke vlasti (ne i ukidanje institucije monarha), koja je uglavnom vođena za vreme vladavine Obrenovića, s obzirom da su Krađorđevići u tom periodu bili vladari koje je bilo lakše privoleti da se kreću u okviru svojih ustavnih ovlašćenja.
Period Republike Srbije od 1990.godine na ovamo, karakteriše sve suprotno tome. Dezintregracija srpskog etničkog prostora, gubitak teritorija, urušavanje svih državnih institucija, moralna degradacija, materijalno osiromašnje, nizak prirodni priraštaj, veliki odliv stanovništva. O stabilnosti pravnog poretka ne vredi trošiti reči. Dovoljno je napomenuti da je komisija za izradu Građanskog zakonika formirana 2006, da je izradila nacrt Građanskog zakonika i da donošenje istog nije ni na vidiku.
Moj stav je da su, između ostalog, ovakve svakovrsne razlike u državotvornom, političkom, privrednom, prosvetnom, kulturnom i svakom drugom aspektu društvenog života između Kraljevine i Republike Srbije usledile jer je Srbija kao monarhija pored svih napred navedenih nedostataka u političkom životu ipak bila stabilnija od Srbije kao republike. U monarhiji je postojao jedan stabilan ustavni i politički činilac Knez, odnosno Kralj, koji je bio i simbol nacionalnog jedinstva, zahvaljujući kome je (naročito krajem 19 i početkom 20 v.) politička borba preneta u Narodnu skupštinu. Sudbina Vlade je zavisila od podrške u Narodnoj skupštini, što je svakoj Vladi, dovoljno prostora da se skoncetriše na upravljanje državom u svim njenim aspektima, ali i opoziciji da se kritikom Vlade ista usmerava na traženje boljih rešenja.
Nasuprot tome u Srbiji Vlada samo formalno zavisi od parlamentarne većine, jer parlamentarna većina zavisi, tačnije formira se od različitih političkih stanaka, u zavisnosti od toga ko je predsednik republike! Samo su kod nas tzv.„premijeri-fikusi“ bili ceo mandat na čelu Vlade. Mirko Marjanović kada je predsednik republike bio Slobodan Milošević, Mirko Cvetković u vreme mandata Borisa Tadića i Ana Brnabić za vreme Aleksandara Vučića što je nelogično. Logično je, „slab“ (kao politička figura) predsednik vlade-kratak mandat. Nekada se znalo koliko je na čelu vlade Nikola Pašić, a koliko neki manje poznat političar. Kod nas se predsednički izbori i podešavaju sa parlamentarnim da bi predsednički kandidat „izgurao“ pobedu svoje stranke. Tako smo imali i nepostojeće „skraćenje mandata“ predsednika Borisa Tadića, a niko nije smeo javno da kaže, čak ni mediji, da je Boris Tadić podneo ostavku. Nedavno je izjavio da se vlast u Srbiji menja na predsedničkim izborima, a ne na parlamentarnim, i to u zemlji gde je Ustavom propisano da se Vlada koja je nosilac izvršne vlasti bira u Narodnoj skupštini. Nedavno smo imali obrnutu situaciju, raspuštena je Narodna skupština kako bi stari-novi predsednik republike, Aleksandar Vučić, pogurao svoju stranku na vanrednim parlamentarnim izborima.
Pored toga, „jak“ predsednik vlade, Zoran Đinđić nije bio zainteresovan za izbor predsednika republike krajem 2002, s obzirom da je za uspeh izbora bila neophodna izlaznost od preko 50% birača. Ni period tzv. kohabitacije, kada je predsednik vlade bio Vojislav Koštznica, a republike Boris Tadić, nije se pokazao baš uspešnim i plodotvornim. Pored toga redovno se dešava da predsednici republike, koji po Ustavu imaju prvenstveno reprezentativu ulogu, uzurpiraju, zahvaljujući svojoj političkoj snazi, ovlašćenja drugih državnih organa, pre svega Vlade. Od toga da se mešaju u vođenje spoljne politike do rešavanja konkretnih životnih pitanja građana. Dakle, ili predsednicima republike treba „slab“ predsednik vlade ili „jakim“ predsednicima vlade ne treba predsednik republike. Zajedno mogu vrlo teško.
Još nešto. U periodu od 1990.godine do danas javljala se potreba za nepristrasnim činiocem kao posrednikom između političkih stranaka kao i izmeću ostalih aktera srpskog političkog života. Opšte je poznato da su se predstavnici opozicionih poltičkih stranaka i tokom 90-ih godina i u poslednje vreme (2019.godine), obraćali tadašnjim srpskim patrijarsima Pavlu i Irineju, povodom tada aktuelne političke situacije u Srbiji. Takođe, 1995.godine sam Patrijarh Pavle je bio garant sporazuma između rukovodstava R Srbije i R Srpske, povodom pregovora u Dejtonu. Nije retkost ni da nosioci vlasti povodom donošenja značajnih politički odluka odlaze kod patrijarha.
Ovde se postavalja pitanje:“Zašto uvlačiti patrijarha(e) i samim tim Crkvu u konkretna politička i stranačka zbivanja u Srbiji?“
Pored toga, nedavno se pojavila potreba za posrednikom između aktuelne vlasti i opozicije povodom uslova za upravo održane izbore u Republici Srbiji. Na našu žalost priređeno nam je najveće nacionalno poniženje jer su posrednici nađeni u strancima, izaslanicima EU, što je pokazalo političku nezrelost i vlasti i opozicije u Republici Srbiji i do kraja ogolilo kolonijalni status R Srbije. Mislim da se nešto slično nije desilo u celokupnoj istoriji Srbije. Dakle, jedno čisto unutrašnje političko pitanje predstavnici vlasti i opozicije, najpre nisu bili u stanju da reše bez posrednika, a zatim su istog našli u EU. Ovo opet iz razloga što R Srbija nema stranački nepristrasnog ustavnog činioca, koji bi posredovao u rešavanju ovakih problema, a nije imalo smisla opet i to zbog izborne tematike, zvati patrijarha.
Da je Srbija kraljevina, stvari bi išle mnogo drugačije. Pojavi se problem koji vlast i opozicija ne mogu same da reše. Odu na sastanak kod kralja. Kralj sedne u čelo stola. Vlast sa jedne, opozicija sa druge strane i dogovaraju se, a kralj je tu da usmerava, arbitrira i na kraju garantuje. Treba se samo setiti pozitivnih primera Kralja Milana prilikom donošenja Ustava iz 1888.godine i Kralja Petra I prilikom parlamentarnih kriza posle 1903.godine.
Mislim da će sadašnji, šaroliki sastav Narodne skupštine, koji je proistekao iz upravo završenih izbora, dodatno pokazati da Srbiji treba stranački neutralan šef države, koji uz to, neće uzurpirati ustavna ovlašćenja vlade.
SRS je kao nacionalna stranka dala veliki doprinos raskidu sa komunizmom i jugoslovenskim nasleđem. Ja lično mislim da nikada nije ostvarila apsolutnu prevlast u konzervativnom biračkom telu i na srpskoj političkoj sceni zbog protivljenja restituciji i izrazito antimonarhističkom stavu što je kod mnogih birača izazvalo podozrenje i prema ostalim njihovim stavovima. Sve navedeno je, između ostalog, dovelo to toga da je SRS ponovo ostala ispod smanjenog cenzusa od 3%.
Sa druge strane POKS, tačnije rečeno monarhisti, neće ostvariti odlučujuću podršku u narodu, a ličnost iz kraljevske kuće Karađorđevića se neće vratiti na srpski presto, ako nastave uzaludnu odbranu Kraljevine Jugoslavije i njenu glorifikaciju, za koju je Sveti Vladika Nikolaj rekao: „Jugoslavija je značila prkos Hristu, prkos Svetom Savi, prkos Srpstvu, prkos srpskoj narodnoj prošlosti, prkos narodnoj mudrosti, i narodnom poštenju, prkos svakoj narodnoj svetinji – prkos i samo prkos. Zbog toga smo imali državu bez Hristovog blagoslova, slobodu bez radosti, rat bez borbe, propast bez slave, stradanje bez primera“, kao i ulogu regenta i Kralja Aleksandra I u svemu tome, kao i ako nastave da istrajavaju na nepostojećem savezništvu Kraljevine Srbije i Jugoslavije sa Ujedinjenim Kraljevstvom, odnosno povezanosti kraljevske kuće Karađorđevića sa britanskom kraljevskom kućom.
Ličnost monarha je posebno pitanje.
autor:Srba Petrović
