Evropa kroz ogledalo istorije – komentar Dušana Beraka
(23. septembar 2026.)
Evropa se menja. Ne kozmetički, ne administrativno, i ne samo kroz još jednu reformu evropskih institucija, čiji će sadržaj veliki deo stanovništva zaboraviti pre nego što to uopšte primeti. Ono što se menja jeste politički karakter same Evropske unije.
I možda bi najveća greška bila posmatrati ovu promenu isključivo kroz prizmu dnevnih vesti: govor Ursule fon der Lajen, predlog za bliže veze sa Kanadom, više milijardi za odbranu, još jedna debata o Ukrajini, još jedan izborni uspeh AfD-a, još jedan evropski samit.
To su samo pojedinačni delovi veće slagalice. Njihovo sklapanje otkriva mnogo sveobuhvatniju sliku. Pred našim očima, oblikuje se pokušaj transformacije Evropske unije, koja je dugo vremena bila prvenstveno ekonomska sila i prostor za političku integraciju, u nešto drugo: geopolitički centar moći. A to menja gotovo sve.
Predlog da Kanada postane prvi „pridruženi član“ Evropske unije može na prvi pogled delovati kao diplomatska kuriozitet. Međutim, to nije slučaj, jer bi se moglo ispostaviti kao jedna od politički najzanimljivijih ideja koje su se pojavile iz Brisela poslednjih godina. Takav status još uvek ne postoji kao definisana kategorija članstva unutar Evropske unije.
Drugim rečima, politička ideja je prethodila pravnoj kategoriji. A kada politika počne da smišlja kategorije koje postojeći zakon još uvek ne prepoznaje, vredi pažljivo razmotriti kuda ova politika vodi.
Kanada nije evropska država. Upravo zato je ovaj predlog toliko izvanredan. Ako bi severnoamerička država mogla da pripada novom spoljašnjem krugu evropske integracije u budućnosti, pitanje više nije jednostavno: Gde se Evropa geografski završava? Već: Šta će „Evropa“ uopšte značiti kao politički termin u budućnosti?
To ne znači da će se Kanada pridružiti Evropskoj uniji. Takav zaključak bi bio preuranjen. Ali sama činjenica da Brisel razmatra novu kategoriju pripadnosti ukazuje na nešto veće. Evropa možda počinje da razmišlja o sebi u koncentričnim krugovima moći, integracije i pripadnosti.
A kada se uzme u obzir šta se krije iza retorike zajedničkih vrednosti, geopolitička logika postaje još jasnija: energija, kritične sirovine, Arktik, veštačka inteligencija, kvantne tehnologije, sajber bezbednost i odbrambena industrija.
Kada političari govore o vrednostima, uvek je vredno pogledati i infrastrukturu koja je u osnovi tih vrednosti. Vrednosti mogu objasniti prijateljstvo, dok interesi objašnjavaju strukture moći.
Još značajniji su razvoji u oblasti bezbednosti. Evropski savet bezbednosti. Novi mehanizam za konsultacije o bezbednosnoj politici u kriznim situacijama. Jača evropska odbrambena industrija. Veći vojni kapaciteti. Novi oblici saradnje.
Preciznost je ovde ključna: Evropska unija ne napušta NATO, a predloženi mehanizmi nisu predstavljeni kao zamena za savez. Ali upravo tu počinje zaista zanimljivo pitanje: Ako NATO i dalje čini temelj evropske bezbednosti, zašto Evropa oseća potrebu da gradi sve više dodatnih bezbednosnih mehanizama?
Odgovor ne mora nužno da leži u propadanju stare arhitekture. Možda pre leži u rastućoj zabrinutosti da sama ta arhitektura više nije dovoljna. Evropa stoga ne gradi nužno alternativu NATO-u. Ona gradi neku vrstu osiguranja unutar osiguranja.
NATO, evropska odbrambena saradnja, Zajedničke ekspedicione snage, bilateralni bezbednosni sporazumi i novi evropski bezbednosni mehanizmi više nisu jedinstvena arhitektura, već mreža preklapajućih arhitektura.
I ova mreža nam pokazuje da se Evropa sprema za svet u kome očigledno želi sve manje i manje da uzima zdravo za gotovo. Ni američke garancije bezbednosti. Ni jeftinu energiju. Ni pristup strateškim sirovinama. Ni otvorena tržišta. Pa čak ni trajni mir na sopstvenom kontinentu.
To nas dovodi do pitanja koje se često oprezno postavlja u Briselu, a znatno glasnije i van Brisela: Da li se Evropska unija federalizuje? Ne bi trebalo da preterujemo. EU nije federalna država. Ali možda postavljamo pogrešno pitanje. Možda federalizacija Evrope neće izgledati ovako: jednog jutra, evropski šefovi država i vlada okupiće se pred kamerama i svečano proglasiti „Sjedinjene Države Evrope“.
Možda će izgledati sasvim drugačije: Jedna kriza – nova kompetencija. Sledeća kriza – drugi zajednički mehanizam. Sledeća – druga oblast u kojoj nacionalna država više ne deluje sama: zajednički dug, zaštita granica, energetska politika, industrijska politika, sankcije, odbrambena industrija, bezbednost, spoljna politika. Federacija možda nikada neće morati da bude proglašena. Možda će jednostavno biti izgrađena korak po korak.
I upravo se tu postavlja pitanje koje je važnije od bilo koje institucionalne konstrukcije: Ko je dao politički mandat za ovo? Koliko daleko može ići politička integracija bez novog, jasnog i demokratski legitimizovanog pristanka evropskih društava? Ovo nije pitanje protiv Evrope, već pitanje o političkom legitimitetu Evrope. A bez legitimiteta ne može biti trajne geopolitičke moći.
Upravo tu AfD u Nemačkoj, FPÖ u Austriji i druge političke snage koje dovode u pitanje delove trenutnog evropskog kursa postaju relevantne za mnogo širu debatu. Ne zato što svaki izborni uspeh koji postignu znači da su građani „odbacili Evropu“. Takvo tumačenje bi bilo previše pojednostavljeno, i politički i analitički.
Nacionalni i regionalni izbori imaju brojne uzroke: migracije, ekonomski razvoj, cene energije, pitanja identiteta ili nezadovoljstvo ustaljenim strankama. Međutim, bilo bi podjednako pogrešno jednostavno ignorisati političku poruku takvih izbornih rezultata.
Šta se dešava kada evropske institucije žele da nastave sa dubljom integracijom brže nego što je značajan deo evropskih građana spreman da je podrži? Stranka može biti isključena iz vladajuće koalicije. Mogu se podići politički zaštitni zidovi. Može se godinama držati van vlade. Ali nešto drugo je mnogo teže: njeni glasači ne mogu biti uklonjeni iz političke stvarnosti.
Kada milioni ljudi glasaju za stranke koje zahtevaju drugačije politike o migracijama, energetici, Ukrajini ili Evropi, etablirane stranke će pre ili kasnije morati da reaguju. Stoga, najveći uticaj takvih stranaka ne mora nužno da leži u onome što same rade ako jednog dana preuzmu odgovornost za vladu. Pre bi mogao da leži u onome što druge stranke rade da spreče upravo to. I na taj način se Evropa menja.
(Izvor:https://zurzeit.at/index.php/eine-union-die-nicht-mehr-weiss-wie-sie-endet/ )
