Jelena Zorić: I Vučić je prolazna pojava

0
433

Suzavac koga se naguta Jelena Zorić, reporterka televizije N1, izlazi na nos onome ko ga je bacao. Kada je izveštavanje sa julskih protesta ispred zgrade republičke skupštine povodom ponovnog pokušaja uvođenja policijskog sata, lansiralo u orbitu kao novinara koji „gine“ na zadatku, radilo se samo o tome da se ta činjenica tada najbolje videla.

Jelena Zorić (foto: Nova S, snimak ekrana)

Koleginica Zorić je oduvek bila takva – šta god da je radila – a takva će, znajući je, biti sve dok se bavi novinarstvom. Kad ne bude mogla tako, neće se ni baviti ovom profesijom. Pričamo u kontekstu pretnji koje je ovih dana dobila od advokata Predraga Koluvije, okrivljenog u slučaju “Jovanjica”.

Koluvija se, kako ti je preneo njegov advokat, moli za tebe. Osećaš li blagodet tih molitvi?

“Moli se Koluvija, prema rečima njegovog advokata, i za tužioca u postupku ‘Jovanjica’ i za policajca koji ga je uhapsio i za mene. A blagodeti su takve da sam se obratila Radnoj grupi za bezbednost novinara, angažovala advokate i moja firma je angažovala advokatsku kancelariju. Blagodeti su za ne poželeti”.

Kako si poruku od tako bogobojažljivih ljudi učitala kao pretnju?

“O tome mogu da govore moji advokati. Ja ću samo reći da sam prvi put u toku karijere podnela prijavu protiv nekoga. Nikada pre to nisam uradila, a bilo je svega i svačega. Ne radi se samo o advokatu čoveka koji je optužen za proizvodnju gotovo četiri tone marihuane, već se radi o nekome ko je, prema mojim saznanjima, bio angažovan kao radnik državne bezbednosti Crne Gore na teritoriji Srbije, pa je potom postao advokat. Dakle, radi se o čoveku koji poznaje zakon i živi od zakona. Godinama pratim suđenja i nikada nijedan advokat tako sa mnom nije razgovarao”.

Šala kraju, je li ovo prva pretnja koja te je dotakla toliko da si morala ovako da reaguješ i angažuješ advokate?

“Da, sada sam prvi put podnela prijavu”.

Je li te strah?

“O tome ne želim da govorim i takve stvari nije pametno da novinar javno iznosi”.

Stalno si u nekim “crvenim zonama”. Ne samo u kovid bolnicama, nego i na ulici i, naizgled, običnim novinarskim zadacima. Je li to postalo zamorno ili je to jedino što hoćeš da radiš?

“Taman posla da je zamorno. Ja toliko volim novinarski posao da osećam uzbuđenje i kad izveštavam sa izložbe ili pesničke večeri. I to sam radila tokom karijere i maksimalno sam se unosila i u te reportaže. Volim da posmatram stvari i da ih prenesem ljudima koji su za to zainteresovani. Volim da radim za čitaoce i gledaoce i ponosna sam što radim za gledaoce Televizije N1 i čitaoce portala N1”.

Da se prisetimo noći koja te je proslavila tokom julskih protesta. Ispričala si, gotovo sve na tu temu, ali sada kada su se slegle sve kockice i utisci, kako ti to izgleda iz ove perspektive?

“Na to što sam se, kako kažeš, tada proslavila gledam ovako. Godinama i decenijama sam radila isto, međutim, neki trenutak presudi da iskočiš. Ono što je presudilo da ljudi te noći mene zapaze više nego inače jeste što te večeri moje koleginice Tanja, Žaklina i Sanja i ja sa njima nismo imali konkurenciju jačih televizijskih kuća. Tu nije bilo televizija sa nacionalnom frekfencijom”.

Da Vas podsetimo:  Kako Zapad oblikuje svest Srpkinja putem interneta

Bila je jedna u neposrednoj blizini, samo je kasno uključila kamere?

“Jeste. Dakle, možda mi nismo ni bile toliko dobre, samo nismo imale konkurenciju i to nikada nećemo znati. Ja bih volela da su te noći reporteri svih televizija bili na terenu i da su tada rekli da sam izveštavala nešto posebno i da to zaslužuje poštovanje gledalaca. Onda bi mi bilo mnogo draže”.

Da li si, možda, razmišljala u pravcu da su te noći, kao i mnogih prethodnih, mogli tu biti reporteri svih televizija, da te noći možda ne bi ni bilo?

“To nije moja tema. Moja tema je kad se vest dešava da budem tu, to ispratim i prenesem onima za koje radim i koji me plaćaju a to su, u ovom slučaju, bili gledaoci Televizije N1”.

Utisak je da su žene preuzele primat u novinarstvu, naročito tamo gde je “vruće”. Pokazale ste se hrabrije i istrajnije ili je to samo utisak?

“Sklop okolnosti, veruj mi. Te večeri se samo nekako uklopilo da Maja Dragić i ja budemo u smeni, a inače nas dve smo protekle godine delile svašta: smene, podelile smo i koronu jedna drugoj, zajedno bile odsutne s posla tokom te izolacije, u isto vreme se oporavile i vratile na posao. Dakle, nas dve smo bile dežurne i tako je počelo, a onda su Tanja Aleksić i Žaklina Tatalović prve priskočile u pomoć, potom je došla i Sanja Sovrlić. A svih ostalih večeri su izveštavale naše muške kolege Nenad Nešić, Petar Gajić i Mladen Savatović i na sve njih, zajedno sa urednicima, sam jako ponosna. Vi ste videli na terenu nas žene, ali te večeri u režiji je bio Vojislav Stevanović, s njim na telefonu kroz otvorenu vezu da mogu i ja da ih čujem, bili su Branislav Šovljanski, Igor Božić – kome smo uspeli da upropastimo godišnji odmor – i Jugoslav Ćosić. Dakle, četvorica muškaraca su vladala iz senke”.

Ja ću biti bezobrazan, pa ću reći da su bili u pozadini.

“Vladali su iz senke. A inače, sve one snimke zbog kojih je to izveštavanje bilo značajno, napravili su Aleksandar Cvrkotić, Vuk Mijatović i Vuk Dapčević. Muškarci, dakle.

Da ne branimo više muškarce, odbranila si ih. Iako si sklona da svoj novinarski iskorak tumačiš spletom okolnosti, mislim da to nije tako, a tako su procenile i kolege koje su ti i formalno odali priznanje. Dobila si nagradu koja nosi ime Aleksandra Tijanića…

“Dobila sam i nagradu ‘Dušan Bogavac’ od NUNS-a i nagradu Filantropskog foruma ispred koga je Veran Matić”.

Jesu stigle na vreme te nagrade ili su zakasnile?

“Stigle su onda kada su ljudi prepoznali moj rad. I da ih nisam dobila, podjednako bih bila zadovolja postignutim, ali su se kolege potrudile da mi ovu godinu na izmaku malo ulepšaju i hvala im na tome. Inače, svaka nagrada i pohvala koja dolazi od kolega je vrlo važna kao podrška. Drago mi je da su i jedno i drugo novinarsko udruženje reagovali na isti način. Lepo je kada se pomirimo, pa makar i na momenat. Istina da te nagrade nosim kao blagi teret odgovornosti i trudiću se da ih opravdam. A ono što sam najviše želala da kažem o novinarstvu rekla sam na dodeli nagrade UNS-a, a to je kako želim da novinari ne smeju da budu sloj robova. I da se podsetim da, kome god moćniku smo videli lice, videli smo mu i leđa. I videćemo leđa još mnogima. Mi ostajemo i treba da se držimo zajedno i ne treba da im dozvolimo da oni profitiraju na našoj zavađenosti.

Da Vas podsetimo:  Весна Веизовић, српска новинарка која је однела још једну од ретких победа против актуелног диктаторског режима у Србији

A šta ćemo sa leđima ovih koji su tebi pretili. Kakva (i čija) leđa oni imaju?

“Videćemo. Ne želim da se uvlačim u tu priču sa njima, to je briga mog advokata. Ja nisam žrtva i ne dopuštam da budem žrtva. Zato sam podnela prijavu i poštujem proceduru. Dakle, procedura je da u ovoj zemlji postoji Radna grupa za bezbednost novinara koja je eskpresno reagovala, reagovali su i ljudi iz policije i tužilaštva koji su u toj grupi, kao i policija kad smo kamerman i ja otišli da podnesemo prijavu. Jako brzo je reagovalo tužilaštvo, sve dalje će raditi advokati, a ja da budem žrtva – ne dopuštam”.

Evo sad je formirano još jedno Radno telo za bezbednost novinara. Kako ti tumačiš toliku brigu vlasti za našu bezbednost, a istovremeno se događa i ovo što ti sada doživljavaš?

“Ne tumačim. Ja sam se obratila na nadležne adrese, a na njima je da pokažu šta rade. Ono što sam videla, kako su reagovali, uliva poverenje. Dakle, ja prenosim šta drugi govore i ne tumačim to što kažu”.

Nisam mislio da tumačiš druge ljude, već činjenicu da se vlada formalno toliko zalaže za bezbednost novinara…

” … a da se novinari osećaju nebezbedno. To je problem i nas novinara koji, možda, dopuštamo da neko od nas napravi žrtvu. Problem je, naravno i ove vlasti – kao i mnogih vlasti širom planete – što novinari postaju žrtve. Osuđujem napad na svakog novinara, pogotovo kada dolazi od strane neke političke grupacije. Ono što rade Žaklini Tatalović, što su radili Gordani Uzelac, ono što su godinama radili Brankici Stanković, ono što rade Jugoslavu Ćosiću – da bude na naslovnim stranama tabloida godinu dana, ono što rade Ivanu Ivanoviću, Zoranu Kesiću – ljudima koji kroz humor prikazuju realnost – nema nikakvog smisla. Ako vi napadate i autore emisija zabavnog karaktera, to je tek zabrinjavajuće”.

Jel’ onda malo ovo “tela” za našu odbranu, trenutno ih ima četiri?

“Dovoljno je jedno telo koje radi svoj posao”.

Ima li, u svemu tome, i krivice nas novinara?

“Davno sam sa sobom raskrstila da ću da budem samo novinar i da ne dozvoljavam nikome da me svojata. Toga se najviše čuvam. Naša krivica je u tome što neki od nas pokleknu pa dozvole, u jednom periodu ili stalno, da služe nečijoj ideji. Na taj način žrtvuju i svoje karijere i svoje ime, a moćnici na tome profitiraju”.

Je li, u tvom slučaju, bilo tih “rodbinskih ponuda”, jesu li pokazivali nameru da te svojataju?

“Kako da ne, naravno da ih je bilo . Svi vole da svojataju i, posredno, da poseduju novinare. Kada im to prolazi, oni nas lome. A mi smo sila, sedma sila, i dozvolili smo da i mi i oni to zaboravimo. A stalno ih na to treba podsećati. Treba da znaju da smo sila i da biti novinar znači ne biti ničiji i raditi isključivo u interesu javnosti”.

Da Vas podsetimo:  Ministarstvo kulture i medijska zajednica pola godine bez državnog sekretara za informisanje

Kako ćemo to kad, primera radi, predsednik gotovo da radi intervjue sam sa sobom, uz malu pomoć “novinarskih prijatelja”?

“Ne znam, ja nikada nisam tražila intervju od predsednika. Čujem da su moje kolege tražile i da je odbio, da je više puta rekao da ne želi da dođe na N1 i tako. Njegova odluka, ima pravo na nju. Mislim da ne postoji loše i glupo pitanje, postoji samo neko ko se plaši da odgovori”.

Kako bi izgledao, potencijalno, tvoj intervju sa gospodinom Vučićem?

“Nisam o tome razmišljala, on mi čak i nije interesantan za intervju. Politika nije moja preokupacija”.

Misliš, ima daleko zanimljivijih ljudi?

“Naravno. Mene zanima da uradim intervju, recimo, sa tužiocem koji vodi slučaj ‘Jovanjica’. To me zanima. Zanima me da prikažem stanje u društvu, a ne da prikažem nečija razmišljanja i ideje. Mene zanima kako se taj tužilac nosi sa pritiskom, kako se sa pritiskom nose policajci koji su otkrili ‘Jovanjicu’ pa su ih slali na poligraf…Mene zanima kako živi običan čovek, kako živi neko ko je, recimo, izgubio dete u saobraćajnoj nesreći, a to još nije došlo do suda zato što su neki krugovi moći u to bili uključeni. Zanima me kako izgledaju porodice čija deca su otišla u kriminal….  Znam da mnogi ljudi burno reaguju kada se Aleksandar Vućić pojavi i kada razgovara sa novinarima i da izaziva burne reakcije šta god da kaže, ali je za mene, kao novinara, on prolazna pojava, kao što su prolazne pojave, pokazalo se bili i Tito i Milošević i kraljevi pre njih, i Boris Tadić i Koštunica… Dakle, svu oni su za mene prolazna pojava i ne dozvoljavam da utiču na moj posao u kojem me zanima običan čovek”.

Iznerviraćeš i oneraspoložićeš predsednika tim odgovorom. Da si rekla bilo šta, ali da je prolazna pojava…

“Oneraspoložiću ga? Ali on jeste prolazna pojava, a mi novinari smo aktivni beležnici istorije i istoriju ćemo pisati mi. O tome kakvi su oni bili na kraju ćemo odlučivati mi i neke naše buduće kolege”.

Kako doživljavaš ove optužbe od strane vlasti koje nam prišivaju, da smo opozicioni novinari, strani plaćenici, domaći izdajnici…

“To izdajnici i strani plaćenici smeta utoliko što nikad nije došlo izvinjenje od gospođe Biljane Antić Pilja koja je to izgovorila. Rekli su – mlada žena, pogrešila ali to je bilo neko nemušto izvinjenje. A optužbu da smo opozicioni, doživljavam kao želju vlasti da to i budemo. Njima fali da nezavisne novinare predstave kao opozicione. Kad kažu da ste opozicioni novinar, onda se može reći da je sve propaganda, a nije sve propaganda. Možda ljudi u vlasti imaju novinare koji su otišli u propagandu i možda i opozicija ima svoje novinare i medije i neka ih imaju, ali ja nikad ne bih radila ni na vladinim, ni na opozicionim medijima. Mi smo nezavisni, to smeta i zato nas napadaju. Da smo mi opozicioni, ne bi nas ni dirali. Onda bi to zvali slobodom medija”.

Izvor: Cenzolovka

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime