„…Jer oni su znali šta rade!” (O velikom podvižniku Đuru Zatezalu)

0
107
Foto: srb.news-front.info/Novosti

Doživotni, mravlji i duboko humanistički rad Đura Zatezala na sakupljanju iskaza preživelih žrtava Srbocida hrvatske države 1941-1945, ali i njihovih dželata, dao je nemerljivi doprinos istraživanju istorijske istine o ovom strašnom i mučeničkom poglavlju srpske, evropske i svetske istorije.

On je podario glas onima, koji su u ovostranom zauvek zanemeli i poklonio se njihovim senima: „Sadržajem ove knjige proširenog izdanja nisam imao namjeru optužiti bilo koga za izvršene zločine. Htio sam samo da se i ovako pridružim nevinim žrtvama: majkama, očevima, bakama, djedovima i svim tim žrtvama, neiživljenim dječacima i djevojčicama iz vremena moga tužnog djetinjstva od 1941. – 1945. godine.“

Pružio je priliku i njihovim onečovečenim ubicama da svedoče o svojim zlodelima. Kod njih, međutim, kao i kod ogromnog dela njihovim potomaka do današnjeg dana, nigde se niti ne naslućuje bilo kakva forma pokajanja.

Jer oni su znali šta rade.

Kada sam prevodio njegovo izuzetno vredno delo „Radio sam svoj seljački i kovački posao – svedočanstva genocida u NDH 1941-1945.“, u okviru pripreme nemačkog izdanja, koje se pojavilo 01.12.2011, snabdevao sam, kad god je to bilo moguće, iskaze preživelih očevidaca odgovarajućim fusnotama, uputnicama na prevashodno ne-srpske, na prvom mestu nemačke istorijske izvore i iz istog razloga napisao uvodnu recenziju od oko 80 str.

Jer bilo je neophodno probuditi pažnju nemačkog čitaoca, koji o užasima i genocidnim orgijama hrvatske države 1941-1945. ili vrlo malo ili ništa ne zna. Istovremeno, dotični čitalac „sve zna“ o proteklim građanskim ratovima pri nasilnom raspadu druge Jugoslavije na kraju 20. veka, dakle da su „Srbi satanski, genetski pokvareni narod, zveri i, naravno, genocidne ubice“.

I sad ga je trebalo suočiti sa činjenicom da je ovaj narod bio žrtva jednog od tri velika genocida u Evropi sredinom 20. veka (Holokaust nad Jevrejima, Porajmos nad Romima i Srbocid tadašnje hrvatske države).

Uz to se mora uzeti u obzir i sledeća, objektivna konstelacija, koja dodatno potencira ovu (subjektivnu i negativnu) polaznu situaciju u slučaju nemačkog čitaoca:

Svi iskazi o Srbocidu u hrvatskoj državi 1941-1945. su toliko drastični, da oni prevashodno za emocionalnu inteligenciju (a indirektno tj. sledstveno i za zdrav razum, logičko rezonovanje) momentalno ekspliciraju sledeća pitanja:

a. U kojoj meri je verovatno ili već samo moguće, da ti iskazi zaista odgovaraju istini (= stvarnosti)? Može, doduše, da važi kao krajnje neverovatno, kao faktički isključeno da ogromni broj svedoka, koji dolaze sa raznih strana (različitih nacija, konfesija, socijalnog statusa, često suprotstavljenih aktuelnih interesa, itd.) složno i skoro identično iskrivljuje ili čak ciljano falsifikuje sliku istog vremensko-prostornog kompleksa zbivanja, ali pitanje je ipak neizbežno, jer ti iskazi istovremeno stavljaju i najbujniju fantaziju na vrlo tešku probu, zvuče nekompatibilno sa bilo kojom predstavom stvarnosti, radikalizuju šta više najranije vizije muka u paklu i pogodni su da relativizuju bilo kakve noćne more. Iz toga proizilazi jedno mnogo primerenije pitanje, naime

b. koliko su zapravo ljudska osećanja (i razum) uopšte prijemčiva za ova svedočenja savremenika i očevidaca Srbocida o tadašnjem krajnjem, bukvalno bestijalnom varvarstvu počinitelja zločina, koliko su dotična saznanja time shvatljiva i – kako za „normalnog“ čoveka, tako uslovno rečeno i za naučnika – kao „stvarna stvarnost“ prihvatljiva? Figurativno rečeno – poseduju li ti verbalni (i likovno-ilustrativni tj. originalne fotografije iz dotičnog vremena) opisi ovako monstruoznih situacija uopšte njima dorasle receptore u „normalnoj“ psihi?

Razlog za nevericu je, jer najveći broj „normalnih“ ljudi u smislu uobičajenog odbrambenog mehanizma sopstvenog i vitalnog sistema vrednosti (= svoje normalnosti), naginje ka subjektivnom potiskivanju/poricanju i same mogućnosti takvih i svih sličnih postupaka, time a priori i nekritičnom, skoro automatskom odbacivanju dotičnih svedočanstava, kao neverodostojnih i samo subjektivnih, čime se individualno-psihološki (i socijalno-psihološki) krug zatvara:

„Ne može da bude, ono što ne sme da bude!“

Situacija se radikalno zaoštrava pri saznanju tj. pri akceptiranju činjenice, da je moguće mobilisati desetine hiljada serijskih ubica (najvećim delom „normalnih“ ljudi), koji potom godinama progone i sadistički mrcvare, masakriraju i ubijaju stotine hiljada isto tako „normalnih“ ljudi. To je, nesumnjivo, jedna teško podnošljiva predstava stvarnosti.

Aktiviranje psiho-odbrambenog mehanizma uslovljeno je i neizbežnom asocijativnom komponentom mišljenja. Isto tako, kao što žalobnici pri sahranama svojih bliskih istovremeno – potsvesno, polusvesno ili svesno – oplakuju i sopstvenu prolaznost tj. projiciraju sebe u situaciju umrlog, tako su i svi oni, koji su suočeni sa slikom ljudi „okićenih oko vrata lancima, napravljenim od nanizanih ljudskih jezika i sa korpama punim ljudskih očiju“ momentalno izloženi – isto tako podsvesnom, polusvesnom ili svesnom – strahu, sopstvenoj projekciji u status jedne buduće žrtve („ako je bilo moguće da se ovo već jednom zaista dogodilo, onda je moguće da se to i ponovi, da se desi i meni“).

Da Vas podsetimo:  Bombaški napad u Podujevu, senka nad Kosovom

To je ono, što je npr. Ivan Bunjin za vreme dugogodišnjeg istraživanja motivacije sovjetskih komunista pri sprovođenju svog državno-partijskog terora (smisleno) nazvao „uništavanje mere prijemčivosti“ ljudske duše:

„Ljudi žive prema jednoj određenoj meri. Oni, znači, poseduju i jednu meru prijemčivosti i sposobnosti predstavljanja nečega samima sebi. Dakle, prekorači tu meru! Obesi sedmoro ljudi i svi će da užasnuto zaurlaju. Obesi, međutim, sedam stotina ljudi i tada će čuđenje i galama da se okončaju, sve će postati okamenjeno i bezosećajno (…)“

I istorijski izvori o Srbocidu, koje je Đuro Zatezalo čitavog života sakupljao, prete dakle da vrlo brzo pređu „normalnu“ granicu prijemčivosti.

Veliki baskijski filozof i književnik Migel de Unamunjo (Miguel de Unamuno) je pak – prilično rezignirano – postulirao: „Narod ne voli da pogleda istini u oči. Istina je čudovište, koje je najbolje izbegavati.“

Poneki komentari čitalaca nemačkog izdanja su potvrdili ispravnost ovakvog načina razmišljanja i pristupa:

„Kroz uvodno izlaganje Vladimira Umeljića (…) čitalac se prvo upoznaje sa stručnim izrazima, kao i sa istorijskom i političkom pozadinom zbivanja u Hitlerovoj vazalnoj državi Hrvatskoj, posle čega može da bez problema prati sledstvena svedočanstva očevidaca i preživelih Srbocida.

Ovde se otkriva nesumnjiva povezanost, tesna isprepletanost između rimokatoličke crkve, klerofašističkog ustaškog režima i nemačke okupacione sile iz vremena Drugog svetskog rata (…)“

I sam naslov originalnog, srpskog izdanja ovog dela je vrlo promišljen, jer citiranjem jednog dela iskaza jednog od genocidnih ubica u službi hrvatske države 1941-1945, on oslovljava i jedan esencijalni problem pri pokušaju da se razume ovaj stravični fenomen, naime – kako je moguće od normalnih ljudi napraviti zverske ubice, koji posle obavljenog „posla“ ponovo postaju neupadljivi, (takoreći) normalni ljudi?

Pogledajmo dva takva svedočanstva:

Hrvatica Marija Josipova Obajdin je bila jedna „normalna“ žena u vreme Srbocida 1941-1945. Ona je posle rata izjavila za sudski protokol:

„U ljeto 1941. bila sam kuharica u Slunju (…) Vidjela sam kako dovode Srbe i stavljaju u zatvor, te preko noći vode na ubijanje a prethodno ih opljačkaju. Jedno jutro uzela sam motiku i otišla da kopam krumpir. Kada sam došla do Lalića gaja, vidjela sam tamo jednu ženu koja je sjedila i bila sva izbodena nožem i krvava a pored nje se nalazila jama, u koju su ustaše potrpale ubijene Srbe. Ta ženska govorila je nešto, ali je nisam mogla razumjeti. Prišla sam joj, udarila je dva puta motikom po glavi i ona se skljokala na zemlju, i više nije pokazivala znakove života. To je bila Milka Zec iz Zečeve Varoši. Poslije sam nakopala krumpir (…)“

Karakteristična je i izjava jednog nekadašnjeg bojovnika hrvatske države 1941-1945. iz Korenice, Hrvata po imenu Mato Šljarić, koji je po završetku rata pred sudom dao iskaz o svom učešću u Srbocidu. On je posle trezvenog navođenja svojih ubistava, posle trezvenog nabrajanja žena i dece, koje je klao svojom sekirom ili izranavljenih devojčica, koje je žive bacao u njihove goreće kuće, isto tako trezveno završio svoju izjavu rečenicom: „A potom sam došao kući i radio svoj seljački i kovački posao (…)“

I on je bio jedan „normalni“ počinitelj genocida.

Zatezalo nas, dakle, upućuje na neophodnost analize ovog fenomena radikalnog ovladavanja ljudima i njihovog onečovečenja, jer bez shvatanja dotičnog mehanizma nije moguća bilo kakva profilaksa, pravovremeno prepoznavanje i sprečavanje ponavljanja zločina.

Ovde jedan pokušaj u tom smislu.

Ni pri jednoj drugoj formi masovnog ubistva u istoriji se ne zapaža ovoliki stepen delotvornosti jezičko-filozofske analitičke metode „Uzurpacija vlasti nad definicijama stvarnosti i psihagogija (= vođenje duša)“ kao pri fenomenu genocida: Masivno redefinisanje ciljne grupe predviđenih žrtava u smislu njihove dehumanizacije rezultira, naime, prevashodno jednom masivnom dehumanizacijom ciljne grupe počinitelja genocida.

Ta delotvornost, taj efekat traje i po izvršenju fizičkog čina zločina, kada po pravilu dolazi do relativiranja ili negiranja istog. Genocidno „vanredno stanje“ postaje prošlost i „normalni“ počinitelji se vraćaju svojoj svakodnevnici, nosioci „banalnosti zla“ (Hana Arendt) ponovo teže da postanu nosioci „banalnosti dobra“.

Oni, istovremeno i iz tog razloga, u principu pripadaju najgorljivijim zastupnicima negiranja sopstvenog, a u masi posledično i opšteg zločina, jer se to jednostavno sada više ne uklapa u njihovu „normalnost“ (=„banalnost dobra“).

Da Vas podsetimo:  Koliko se zapravo zloupotrebljavaju podaci o ličnosti koje ostavite u nekoj državnoj instituciji, privatnoj kompaniji, pa čak i zdravstvenom kartonu

Suočiti se sa tim bi za njih predstavljalo jednu vrstu „misliti nezamislivo“ („thinking the unthinkable“), ovde se radije razvija poznati socijalno-psihološki odbrambeni mehanizam „selektivnog neznanja/pamćenja“ („selective ignorance“) a prethodna psihagogija postaje deo sopstvenog zaštitnog oklopa, postaje ona poslovična „slamka spasenja“ dotične jedinke u psiho-moralnom smislu.

Za njih počinje da važi maksima „Nije nikako moglo da bude, ono što nije smelo da bude“, pri čemu je i pri ovome odmah prepoznatljiv onaj isti princip, koji ih je i doveo dotle, naime, putem doživljene i internalizovane psihagogije, koju su iskusili od strane svojih vođa (autoritativnih uzurpatora vlasti nad definicijama stvarnosti).

Oni su, dakle, stigli do jedne tačke, sa koje više nema povratka (počinjeno je počinjeno) i ne vide više nikakav izbor za sebe, osim da se definitivno poistovete sa onom redefinisanom „stvarnom stvarnošću“, u čijoj realizaciji su po pravilu manje ili više aktivno, ali vrlo bitno učestvovali.

Kada stvarnost više nije kompatibilna sa sopstvenom predstavom o njoj, onda – utoliko gore po stvarnost, onda se ista i dalje mora virtualizovati i neumorno etablirati („saznanje“ jednog od nacističkih uzurpatora vlasti nad definicijama, ministra propagande Jozefa Gebelsa: „Jedna sto puta ponovljena laž postaje istina.“). Kada znači već ne postoji apsolutna istina, onda se „moja/naša“ istina mora probiti i etablirati kao jedina važeća, prethodno relativizovana konstanta se sada mora u „mom/našem“ interesu apsolutizovati.

Ovim se stiže do pitanja odgovornosti i krivice „normalnih“ počinitelja, fizičkih izvršilaca genocida. Polazim od toga, naravno, da se pitanje odgovornosti i krivice inicijatora, naredbodavaca i organizatora pri ovom teškom zločinu (uzurpatora vlasti nad definicijama i psihagoga) ne može ozbiljno postaviti.

Mora se poći od toga, da ni ovaj prepoznati i naučno utemeljeni mehanizam ne predstavlja nikakvu olakšavajuću okolnost za jednog „normalnog“ izvršioca genocida. Činjenica je, naime, da se internalizacija, znači subjektivno usvajanje spoljnih vrednosti, konvencija i normi (Norbert Elijas) empirijski nikada ne dešava sveobuhvatno, da sloboda izbora uvek ostaje očuvana.

Drugim rečima, psihagogija nije nikakva čovekovom razumu i emocijama nadređena hipnoza, koja tajnovitim putevima podsvesti neodoljivo redukuje čoveka na jednog androidnog bio-robota, na jednog pasivnog nosioca nekog apstraktnog zla. Efekat psihagogije se temelji na interakciji između psihagoga i internalizujuće osobe, iz čega proizilazi i (neosporno asimetrična) zajednička odgovornost.

Podsetimo se kratko na praktikujuću psihagogiju pri fenomenu genocida.

Jedan psihagog konstatuje (za sebe tj. za svoj naum) povoljne okolnosti u socijalnoj zajednici, čijoj većini on po pravilu pripada (nestabilnost dotične zajednice u političkom i ekonomskom smislu, prisutni ili čak rastući osećaj ugroženosti, egzistencijalna strahovanja, nedostatak perspektiva, kompleksi inferiornosti i sl.).

On istovremeno poznaje suštinsku težnju ljudi da se oslone na stabilne konstante življenja (red, mir, sloboda, životni standard, prosperitet, pravna sigurnost) i zna, da se te konstante ne daju eliminisati (individualna „Ja-svest“ i grupna „Mi-svest“). On uz to poznaje sopstvenu i, istovremeno, kulturološku tradiciju svoje društvene većine i sve one istorijske „recepte“ rešavanja konfliktnih situacija dotičnog civilizacijskog nasleđa.

Psihagog tada počinje da potencira komplekse, strahove i frustacije te svoje socijalne većine i da, istovremeno, projicira (i bez mere potencira) iste na planiranu ciljnu grupu žrtava u smislu njihove odgovornosti i krivice.

On mora da usadi svojoj većini mišljenje i osećaj da je dotična ciljna grupa ta, koja ugrožava postojeće konstante („Jevreji su paraziti (…) jedan ogromni polip“ (…) Romi su asocijalni (…) manje vredan element (…) Srbi ugnjetavaju i eksploatišu Hrvate (…) to su psi, najgluplje (…) izdajničko stanovništvo…“).

Vokabular, koji se tom prilikom bira, cilja ka jednoj novoj dehumanizovanoj predstavi pripadnika manjine („psi“, „živina“ „… i sličan smrad“, „krvoloci“), koja teži da zauzme mesto jedne konstante i da što više snizi „prag nadražaja“ u planiranih počinitelja genocida, da što delotvornije ukloni etičko-moralne prepreke i brane, koje dele „normalne“ ljude od suštinski asocijalnih zločinaca.

„Normalni“ pripadnik većine u dotičnoj socijalnoj zajednici počinje da internalizuje u skladu sa svojim stepenom individualne prijemčivosti (individualna „Ja-svest“, socijalna „Mi-svest“), u skladu sa onim dobijenim „zajedno sa kolevkom“, od istorije i tradicije pa do (ne)važećih etičko-moralnih kriterijuma, (ne)važećih socijalnih normi i konvencija, svega onoga što mi u svakodnevnici nazivamo fenotipsko nasleđe, „ljudska priroda“ odnosno mentalitet (= identitet) i sl.

Već tu počinje jedna obostrano voljna interakcija između psihagoga i internalizujuće osobe, neminovna i masivna „poplava informacija“ („informational overkill“) ubrzava usvajanje i praktikovanje jednog zajedničkog vokabulara, „normalni“ pripadnik socijalne većine postaje aktivni zastupnik, protagonista i branitelj te novo re-definisane i psihagoški inicirane „stvarne stvarnosti“ (ili, naravno, njen više ili manje ubeđeni protivnik).

Da Vas podsetimo:  Kamenovana škola u selu Gojbulja na Kosovu i Metohiji

Postaje, dakle, normalno da se krene u kopanje krompira ili spusti svoj kovački čekić, potom ubije jedan ili više ljudi i da se posle toga krene kući sa iskopanim krompirom ili ponovo vrati svom nakovnju.

Od eminentne važnosti je, sigurno, i činjenica da što više ciljna grupa predviđenih žrtava „gubi“ svoju humanu dimenziju, svoj etičko-moralni profil i integritet, to se grupa potencijalnih počinitelja, koja pozitivno internalizuje dotičnu verbalnu ponudu i time stupa u interakciju sa psihagogom tj. već ovde preuzima svoj deo asimetrične odgovornosti za sledstvene događaje, oseća „moralnijom“, „superiornijom“, „ljudskijom“ (još jedan paradokson), pojam „nad-čovek“ sve više gubi svoju obesmišljenu i rasističku arogantnost, i postaje deo ove nove „stvarne stvarnosti“.

I – „normalni“ pripadnik većine ima sve vreme slobodu izbora.

Time postaje jasno da osnova uvek individualne odgovornosti za svaki postupak i time za svako počinjeno (ne)delo leži upravo u jedinoj mogućoj slobodi čoveka, u slobodi izbora, koju internalizacija po svim dosadašnjim saznanjima nikada ne uspeva da potpuno stavi van snage.

Ovo saznanje prikazuje i floskulu o „kolektivnoj odgovornosti“ u jednom sasvim novom svetlu. Taj pojam je uvek s pravom nosio stigmu „pravde pobednika“, „uzimanja čitavih nacija kao taoca“ i sl. i imao, istovremeno, uvek jedan skoro rasistički konotiran prizvuk. Nikada se, međutim, nije u dovoljnoj meri vrednovala njegova dimenzija sa tačke gledišta počinitelja zločina i njihove apologetike – šta bi jedan dželat mogao sebi bolje da poželi nego da se zakloni i anonimizuje u jednoj masi „kolektivnog ubice“?

To znači, taj pojam ostaje negativno konotiran, ali odgovornost za ovaj pokušaj uzurpacije vlasti nad definicijama stvarnosti bi smela da se pozicionira samo u jednoj (isto tako negativno shvaćenoj) zajedničkoj „pravdi pobednika i krivaca iz redova pobeđenih“.

Zaključno, iako je naslov originalne srpske verzije teksta, još jednom, bio izuzetno promišljen i primeren, promenio sam ga za nemačko izdanje a iz gore navedenog razloga prilagođavanja, približavanja nemačkom čitaocu, svojevrsno parafrazirajući Hristove reči opraštanja (Matej 18, 23-35. Zač. 77): „Oče, oprosti im, jer ne znaju šta rade!“. Svojevrsno, jer je naslov sada glasio: „… jer oni su znali šta rade!“

Sveti Nikolaj Srpski je o tome rekao:

„Kada je Gospod Isus Hristos umirao na Krstu, On se i u samrtnim mukama trudio, da bude od koristi ljudima. Ne misleći o sebi nego o ljudima, On je izdišući izrekao jednu od najvećih pouka, koju je uopšte dao čovečjem rodu: „Oče, oprosti im, jer ne znaju šta rade!“ To je pouka o opraštanju. Nikad ni sa jednog gubilišta nije se do tada čula takva reč. Naprotiv, oni koji su do tada ginuli na gubilištima, bili pravi ili krivi, prizivali su bogove i ljude na osvetu. „Osveti me“, to je reč, koja se do Hrista najčešće čula na gubilištima, pa na žalost i danas čuje među mnogim plemenima, čak i onim koja se krste svetim Krstom Hristivim. A Hristos pri poslednjem dahu oprašta Svojim rugateljima i mučiteljima i ubicama, moli Svoga Oca nebeskog, da im i On oprosti, i još po vrh toga nalazi izvinjenje za njih – ne znaju, veli, šta rade! Zašto baš ovu pouku o opraštanju da ponovi Gospod na Krstu? Od bezbroj drugih pouka, koje je On na zemlji dao ljudima, zašto izabra baš ovu pouku, a ne neku drugu, da izrekne Svojim božanskim ustima na kraju, baš na samome kraju? Nesumnjivo zato, što je naročito hteo, da se ova pouka zapamti i ispuni. U nezaslužnim mukama na Krstu, veličanstven nad svakim veličanstvom sveta i uzvišen nad carevima i sudijama zemnim, nad mudracima i učiteljima, nad bogatim i siromašnim, nad društvenim reformatorima i bundžijama, Gospod Isus je primerom opraštanja zapečatio Svoje Jevanđelje.“

Prepoznajem i priznajem da ne posedujem snagu i veličinu Đura Zatezala („nisam imao namjeru optužiti bilo koga za izvršene zločine“) ili šta više Svetog Nikolaja a kamoli Hrista Spasitelja, da sam grešan.

Prepoznajem i priznajem da sam spreman na oproštaj, no tek posle pokajanja počinilaca zlodela. Kod njih, međutim, kao i kod ogromnog dela njihovim potomaka, do današnjeg dana, nigde se niti ne naslućuje bilo kakva želja ili namera u tom smislu.

Možda, jer su oni znali šta rade?

autor:Vladimir Umeljić

https://pokretzaodbranukosovaimetohije.rs/

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime