Iako je od njega prošlo više od čitavog veka, zločini i svireposti Prvog svetska rata i danas žive kroz priče, legende i nema svedočenja vremena koje je tražilo heroje da bi se izniklo iz krvi i blata nakon golgote.
U istoriografskoj nauci daleko je poznat genocid koji je brutalno izvršen nad Jermenima u svirepim vremenima koje je nosio Veliki rat.
Ali daleko da je taj krvavi pir poznat i našem narodu, da je jedna od saveznica centralnih sila, Turska, počinila pokolj 1915. godine nad Jermenima.
Naime, pola miliona ljudi, među kojima su bili i deca, žene i starci, poslato je u put bez povratka kroz Sirijsku pustinju, na kome su gotovo svi stradali, što od gladi, što od bolesti, što od noža. Preživeće njih između deset i dvadeset hiljada, a među stotinama hiljada stradalih bilo je i 85 članova porodice Tehlirijan. I možda bi i ova priča ostala van domašaja naše pažnje da se jedan član porodice Tehlirijan, Soghomona, danas heroj Jermenije, i čovek čiji potomci i dan danas žive u Srbiji, u Valjevu i Beogradu.
Ako pogledamo istoriju Srbije i Jermenije, odnosno, činjenicu da su se oba naroda nalazila u nemilosti turskih vlasti, možda je dolazak u Srbiju oca Soghomona, Hačadura, bio logična stvar. Naime, početkom dvadesetog veka, Hačudar se naselio u Valjevu, gde je otvorio magazu, odnosno, trgovinu koja se bavila preradom kafe, a ubrzo nakon toga, odlučio je da svom prezimenu dodao i srpsko – Marković, po svom ocu Markaru.
Školovanje u Turskoj prekinuo rat – u Valjevu ih je sačekao i Prvi svetski rat, odakle je Sogomon Telirijan i otišao prvo u Gruziju, a onda i u vojsku tadašnje carske Rusije.
On se prvo školovao u tadašnjem Konstantinopolju, danas Istanbul, odakle se vratio 1913. godine u Srbiju, tačnije u Valjevo, gde su već živeli njegov otac i brat, s namerom da ode u Nemačku na dalje školovanje.
Kako se kasnije ispostavilo, to mu je spaslo život. Međutim, ljubav prema otadžbini ga sa početkom Velikog rata 1914. godine vraća u Tbilisi u Gruziji, gde pristupa dobrovoljačkim odredima jermenske vojske koji su se borili pod zastavom ruskog carstva i u ratu ostaje do njegovog završetka 1918. godine.
Radost što je negde u planinama zapadne Jermenije slučajno sreo dvanaestogodišnju ćerku svog brata Misaka, koji je bio u Valjevu, zamenila je nema tuga kada je on nje saznao da su mu u strašnom pokolju stradali majka, drugi brat i još 83 člana šire porodice.
Tada je turski ministar unutrašnjih poslova Mehmet Talat-paša, postao njegova meta i misao koja ga je proganjala i rasla. Odluka da osveti članove svoje porodice i nedužan Jermenski narod, nije bilo samo puko naređenje, bila je to snaga koja ga je pokretala – morao je da se osveti.
Gonila ga je želja za osvetom – godinu dana nakon završetka Prvog svetskog rata, na kongresu nacionalnih aktivista okupljenih u Jermenskoj revolucionarnoj federaciji ( jermenska nacionalistička i socijalistička politička stranka) u oktobru 1919. godine doneta je odluka da se sačini lista od 200 krivaca za genocid i da se oni likvidiraju. Ova operacija je danas poznata pod imenom „Operacija Nemezis“, a njen inicijator i glavni čovek bio je Šahen Natali, revolucionar i pisac. Zadatak da ubije krvnika nad krvnicima, dobio je Sogomon Telirijan.
Naređenje je bilo jasno – otići u Berlin, locirati Mehmet Talat-pašu i likvidirati ga. Nakon što ga je pronašao, on je iznajmio kuću preko puta pašine vile, odakle je planirao atentat, analizirajući svaki njegov korak. Ustaljene navike krvnika njegove porodice i jermenskog naroda, olakšale su mu posao. Naime, paša je imao običaj da svakog dana tačno u jedanaest sati pre podne izlazi iz kuće u šetnju sa dvojicom telohranitelja.
Jutro koje je mirisalo na barut i spokoj – olučujućeg dana, 15. marta 1921. godine, Telirijan je odlučio da završi sa krvnikom. Kada mu je prišao na razdaljinu sa koje je mogao dobro da ga vidi, prvo ga je oslovio po imenu i poželeo mu dobro jutro. Kada se paša okrenuo, Soghomon je izvršio svoju dužnost. Četiri metka, dva u leđa i dva u glavu, bila su smrtna presuda za dželata velikog broja pripadnika jermenskog naroda.
Nakon izvršenog atentata, on je mirno ostao da stoji pored pašinog leša, jer, ubistvo je bilo samo početak odmotavanja klupka. Naime, ideja je bila da se dođe do suđenja, gde bi se razotrkile razmere turskog masakra nad Jermenima. Dva meseca kasnije, nakon suđenja na kome se govorilo o zversvtima Talat paše, porota je nakon brojnih svedočenja o surovosti progroma i sprovođenja genocida nad Jermenima, donela odluku da je Soghomon nevin, te je on pravosnažno oslobođen.
Ljubav u Beogradu -uprkos novom imenu i drugom kontinentu, Anaid ga je locirala, te mu je poslala pismo u kojem je navela da roditelji nameravaju da je udaju, nakon čega joj je on poslao novac za put do Amerike. Međutim, ovaj put u njihovu sreću, umešala se emigraciona politika, odnosno, činjenica da Anaid nije mogla za Ameriku. Ali je zato Soghomon mogao do Evrope i luke u Marselju, gde se zaljubljeni par, konačno i sastao, nakon što je on napustio američko tlo, gde je rasprodao sve što je imao.
Sledeća stanica u životu Soghomona i Anaid bio je Beograd. U glavnom gradu tada Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, živeli su u Knez Danilovoj ulici. U narednim godinama, njih dvoje su dobili i dvojicu sinova, 1925. godine Šahena i 1928. godine, Zavena.
Nacionalizacija imovine i emigracija – Drugi svetski rat, zatekao ih je u Beogradu, a kao i mnoge predratne trgovce i Soghomona je zadesila ista sudbina. Njegova radnja je bila nacionalizovala i čitava porodica je živela od plate najmlađeg sina Zavena, koji je svirao violinu u orkestru Narodnog pozorišta. Međutim, svega tri godine nakon rata, porodica je ponovo pretrpela ozbiljan udarac.
Naime, pod optužbom da je pisao parole protiv nove vlasti, Zaven je 1948. godine uhapšen i narednih godinu dana je proveo u zatvoru, odakle je izašao pošto se za njega lično zalagao Oskar Danon, poznati kompozitor.
Već iduće godine, čitava porodica je ponovo pakovala kofere i spremala se za dalek put ka novoj i srećnijoj budućnosti. Ovaj put, Soghmon, njegova supruga, dvojica sinova i snaja, preko Trsta i Italije, obreli su se u Kazablanci, gde je u to vreme postojala velika i jaka jermenska zajednica.
Porodica na tri strane sveta – ipak, putovanje ove porodice nije ovde završeno i oni su se razdvojili na tri strane sveta. Najmlađi Zaven je odatle otišao u Pariz na studije violine, Šahen se sa suprugom vratio u Beograd, dok se Soghmonu i Anaid ostvarila želja s početka dvadesetih godina. Naime, nakon pet godina čekanja na vizu, njih dvoje su otišli u Ameriku, u Kaliforniju. Nažalost, Saoghoman je poživeo još pet, godina, nakon čega je 1960. preminuo.
Još pre smrti, po stupanju na američko tlo, on je od strane jermenske zajednice u Americi slavljen kao nacionalni heroj, zbog čega je kasnije, kada je preminuo, podignut mu je i zaslužan spomenik – visoki granitni stub krasio je zlatni orao koji ubija zmiju.
Članovi porodice Tehlirijan-Marković i danas žive na tlu Srbije. Naime, u Beogradu živi Anica Melkijan Šolaja, Šahenova ćerka sa svojom porodicom, koja je krenula očevim stopama, te je završila fakultet muzičkih umetnosti.
Tehlirijan Markovići u Valjevu – preminuo je 21. septembra ove godine u Americi u 89. godini života. Pre svoje smrti, u oktobru 2018. godine, pokušao je da evocira svoje uspomene na život u Srbiji, kao i na bogatu i herojsku istoriju svoje porodice. Naime, njegov otac Setrak, bio je brat heroja jermenskog naroda Saoghomana, odnosno, srednji sin rodonačelnika porodice Tehlirijan, Hačadura.
– Otac je jedno vreme živeo i radio u Beogradu, a venčali su se u Valjevu i tu ostali da žive. Otac je nastavio porodični posao svog oca i stričeva, držeči kolonijalno-bakalsku radnju na uglu ulica Kneza Jovice i Kneza Mihaila (danas Birčaninove). Radnja je radila do 1960, kada je otac prodao i sa majkom se preselio u Detroit i tamo je, iako u penziji, radio kao kafe kuvar. Iako se tamo uveliko pila instant kafa iz automata, otac to nikada nije prihvatio i kada bi mu naručili kafu, on bi vadio svoju džezvu i pravio pravu kafu – rekao je tada Vartkes Tehlirijan Marković, koji je rođen u Valjevu, gde je završio Gimnaziju, a potom i Srednju tehničku školu u Pančevu.
Njegova životna priča, slična je onoj koja je pratila porodicu njegovog strica. Naime, kao dvadesetogodišnjak je zajedno sa bratom Vaskenom otišao prvo u Trst, odakle su prvo stigli u Brazil, pa u Kanadu. Nakon što su im u Ameriku došli roditelji i on se tamo preselio, te je tamo proveo narednih pet decenija života u zajednici sa suprugom Zoricom Vujić, rodom iz Valjeva, sa kojom je dobio dvoje dece, sina i ćerku.
O jakim vezama i korenima koje je ova porodica pustila u Srbiji, govore i humke na valjevskom groblju, gde je svoj večni mir pronašlo nekoliko članova ove porodice.
