Krajem 40-ih godina prošlog veka, učitelj u jednom krajiškom selu pita mališana- „Šta je to komunizam?“. „Kad imam da jedem“, odgovara učenik. „Samo to?“, uporan je učitelj. „Samo to“, uporan je i djak. „Samo ti?“, insistira prosvetni radnik sa belom kragnom izvučenom preko kragne sakoa. „Samo ja“!!!. Ovo je scena iz filma „Vreme čuda“, a izgleda da i mi danas živimo u vremenima nekih čudesa.
Elem, uporno se priča da je sloboda medija i slobodno novinarstvo osnov demokratije, osnov slobodnog društva, osnov svakog napretka. Kod nas izgleda nije. Kad nekome u Srbiji pomenete da su mediji slobodni i novinari ugorženi, većina će vam odmahnuti rukom i reći- „Ma koji novinari“.
Kad ubiju Ćuruviju, većina će „konstatovati“- „Jeste i laprdo“. Kad Pantića ubiju motkom, opet ista većina će reći- „Pa, šta mu je trebalo da laje?“.
E, sad, kad, narode, saznate da vam je poskupela struja, a to vuče i druga poskupljenja, kad vam deca kažu da su izvadila vizu za Kanadu ili Norvešku, kad na benzinskoj pumpi točite najskuplje gorivo na svetu… novinari su vam krivi. Nije nego.
Ima nekih što pišu tačno, precizno, pošteno i otvoreno. Ima nekih što na dogadjaje idu svojim kolima, „o svom trošku“, ne koriste autobuski prevoz (vanlinijski), i unapred znaju da im neće biti dozvoljeno da postavljaju pitanja. A, da se ne lažemo, šta bi i pitali? Odgovore unapred znamo, iako pitanje može da bude drugačije.
U svakom slučaju, za poslednju sednicu Opštinskog veća, naša redakcija je obaveštena „sad za sad“, a o dopuni dnevnog reda smo obavešteni nekoliko minuta nakon početka sednice. Imamo elektronske dokaze za to. Kako je sa drugima, ne znamo. Ni oni se ne bore za nas. Da li su novinari vlasti potrebni kao svojevrsna ikebana (hvala, mi iz redakcije znamo da smo lepi), ili je nešto drugo u pitanju (šta li bi moglo da bude?), prosudite sami.
Osudjeni ste na plaćanje pretplate svakog meseca, iako godinama unazad vlast priča o ukadanju tog nameta, a ništa ne znate šta se dešava oko vas. Pa, i sluge su imale pravo…
