Šta se to desilo na „granici“ između okupirane Srbije i tvv. Nezavisne države Kosove (NDK)? Ovaj dogovor koji je Miroslav Lajčak oglasio u četvrtak svi predstavljaju kao pobedu, ali to je standardna stvar u politici, a kamoli na našem Helmu.
„Još jedna genijalna diplomatska pobeda predsednika Srbije u kojoj je ispunio sve što je Priština od njega tražila, a zauzvrat nije dobio ništa. Ali hej, provozali smo malo tenkove ukrug oko bloka, čisto da uhvate sunca“, veli Nikola Tanasić, kojeg izuzetno cenim. Samo, mislim da u ovom slučaju greši.
Meni se odavde, sa druge strane sveta, čini drugačije. Možda je ta distanca ono „brdo“ koje Vladika Danilo spominje u Gorskom vijencu, s kojeg se „poviše“ vidi, a možda grešim. Elem, evo šta je Lajčak okačio:
We have a deal! After two days of intense negotiations, an agreement on de-escalation and the way forward has just been reached. I thank Besnik Bislimi and Petar Petkovic for their readiness to negotiate and agree for the good of the people.
Šiptarska policija se povlači istovremeno sa srpskim barikadama, a zameniće ih privremene patrole KFOR-a. Umesto promene tablica, primenjivaće se nalepnice dok se ne donese trajno rešenje, za koje je dat rok od šest meseci od sastanka radne grupe u Briselu 21. oktobra.
Reklo bi se, još jedno popuštanje Prištini s ovim nalepnicama. Ali… valjda vam je jasno da ovde nije reč ni bila o registarskim tablicama. Evo šta se meni čini.
Aljbin Kurti je u problemu. Vrlo bi da se ujedini svoju otetu NDK sa Albanijom, ali Tirana bi na to pristala samo ako bi ona bila stariji partner u tom odnosu. A Kosovijanci bi, opet, da su oni glavni. Otud tolika priča o „prirodnoj Albaniji“ sve ove godine, a ništa od nje. Kurtijev dodatni problem je što NDK tavori kao nekakav zombi, kojem već 20 godina šiptarski separatisti obećavaju med i mleko čim dođe nezavisnost, pa normalizacija, pa priznanje… a sve je to „ne lipši magare do zelene trave“ dok natalitet i populacija padaju brže nego u ostatku Srbije a položaj inostranih sponzora se truni (o tom potom).
Kurtija su prošle godine rušili Amerikanci, da bi opet došao na vlast na izborima koji su otprilike bili fer i pošteni kao ovi američki 2020. Tači je u Hagu dok ne likvidira svedoke. Kurtiju se žuri, pa je poo svemu sudeći odlučio da udari na „granicu“ nadajući se reprizi ishoda od pre 10 godina.
Sećate li se toga, možda? Meseci barikada srpskih meštana, dok se KFOR davio u sopstvenom otpadu, sam sebe prskao suzavcem i bespomoćno besneo da udari među gde joj mesto nije… dok na kraju beogradski kvislinški kult nije za njih uradio posao, izdajničkom rukom srpske žandarmerije. Onda je u Beogradu promenjena postava, ali se politika nastavila. Na kraju je upravo Olyksandr Vuchych potpisao sporazum o upravljaju „granicom“ na koji se pozvao Kurti.
Samo je ovaj put bilo malo drugačije. Umesto da se ograniči na kuknjavu o nepravdi i sili koja Boga ne moli i međunarodnoj zajednici… Vuchych je na među poslao tenkove i avione. I posle svega nekoliko dana, Kurti – čija je osnovna linija da sa Srbima nema nikakvih pregovora ni o čemu pre bezuslovnog potpunog priznanja NDK – pristaje na tamo neke nalepnice i pregovore oko tablica!
Ništa od prava da jednostrano tumači i primenjuje sporazume, ništa od priznanja, ništa od tablica „kosova republjik“, ništa od osude „velikosrpske imperijalistićke agresije“… Šta nam to govori? I šta nam govori činjenica da je srpsku vojsku obilazio ruski ambasador, dok su šiptarima u pohode išli Amerikanci i EUropljani, a da je Vuchych trijumfalno prošetao Ursulu fon der Lejen na de fakto predizborni skup u Donjem Međurovu?
Činjenica je da je Vuchych pokazao zube tom vojskom, kao nikad ranije. I da je Kurti prvi „trepnuo“ i prihvatio pregovore i povlačenje. I da su i EU i SAD požurile da smire situaciju, umesto da pritisnu Beograd kao pre. Šta se promenilo?
Možda to da je Amerika u teškoj krizi, da je predvodi čovek koji je očigledno senilan i marioneta, da je njihova nedavna panična bežanija iz Kabula razvejala mit o svemoćnoj imperiji. Da je potom proglašena nekakva anglo-alijanska AUKUS protiv Kine, otvorivši razdor u NATO sa Franzucima, dok im Turci šuruju sa Rusijom. Ovo više nije svet kakav je bio još prošle godine, a kamoli 2008. ili 1999, koliko se god to Kurtiju i raznim zamenicima pomoćnika u Stejt departmentu priviđalo.
S obzirom šta sam sve pisao na Sokolu, teško me je optužiti da sam ljubitelj lika i dela gospodara Vuchycha, ali mi se zaista čini da je u ovom slučaju odneo pobedu nad Kurtijem, makar i simboličnu. Možda čak i prvi put otkad je doveden na vlast da završi posao za koji Žutokratija nije imala snage. Ali evo, skoro deset godina prođe, a Srbi još opstaju. Biće da se tu neko preračunao.
Neko će reći da previše učitavam u ceo cirkus. Da sve više liči na pravljenje predstave u medijima. I u velikoj meri neće pogrešiti. Samo, sve je danas u svetu, pogotovo zapadnom, upravo proizvodnja medijskih utisaka koji se proglašavaju za stvarnost. Opet mi pada na pamet Njegoš, ono kad Vojvoda Draško priča o lažljivim Mlečanima, pa veli: „I posad mu ne bih vjerovao, mlijeko je da reče bijelo.“
Sve to stoji. Ali stajali su i oni tenkovi na međi, malo konkretnije od medijskih utisaka. Šta će biti dalje, zaista ne znam. Živi bili pa videli.
