Ovo je priča o junaku sa Košara, starešini tada Vojske Jugoslavije, konkretno pripadniku vojne policije. Evo bliži nam se dan poznate bitke na Košarama koja je počela u svom najvećem jeku i težini na Veliki Petak, 9. Aprila 1999. godine.
Sa svojim ratnim drugovima iz jedinice pomenuti junak, od ranog jutra, priskače u pomoć graničarima i odbija se pokušaj proboja albanskih terorista i drugih plaćenih neprijatelja našeg Kosova i Metohije, i same Srbije. Žestok napad velikog broja neprijatelja je uz velik napor i požrtvovanje zaustavljen. Naravno ništa veliko, uzvišeno i nacionalno nije bilo bez žrtava. Po tome je Srbija tokom svoje nemirne, ratne, i teške istorije, prepoznatljiva u svetu.
Jedna od prvih žrtava u Košarskoj bici bio je upravo Komarica Dragan. Poginuo je na sam dan Vaskrsa, 11.04. samo nakon dva dana od ulaska u borbu. Rame uz rame bodreći i vodeći svoju grupu vojnika, pokrivajući ih, hrabro kako doliči srbskom ratniku. Težak udarac na nas je bio njegov gubitak, a još teže saznanje da nije bio kršten. Naime prethodne godine 1998. Dragan je bio na sličnim zadacima u reonu Metohije. Kada je odlučio da se krsti u obližnjem manastiru Visoki Dečani, došlo je do opšte naredbe o povlačenju sa teritorije Kosova i Metohije, svih pripadnika koji nisu teritorijalno pripadali tom prostoru. A bila je velika koncentracije vojnih snaga iz drugih delova Srbije i Crne Gore, koja je tada bila u sastavu još uvek Jugoslavije.
Tada se povlači, za svega dva sata veći deo vojske, pa i jedinica vojne policije kojoj je Dragan pripadao. Njegove ljudske i vojničke sposobnosti, više bi se rekle očinske i bratske u tim trenucima dolaze do izražaja. Jedan deo redovne vojske, onih najmlađih, najneiskusnijih, ostaje po naređenju na teritoriji Kosova, odvaja se od matične jedinice i čeka dalja naređenja, bez svojih starešina koje poznaje i u koje ima neko poverenje. Jedini koji se buni takvoj lošoj odluci je upravo Dragan, i ne želi da se odvoji od svojih vojnika, i bez naredbe želi da ostane sa njima i pruži im sigurnost i zaštitu. Nažalost u tome je sprečen, morao je da se povuče i on.
Tako da prilika za planiranim sutrašnjim krštenjem je propuštena. I sam sam se pitao, zašto, zašto se tako desilo kada je krštenje za vojnika Srbina veoma bitno. Ali umiren time da Bog zna šta je za čoveka najbolje i kada, i tako se i pokazalo.
Krenula je 1999., krenula je bitka, Komarica gine, a nas nekoliko nakon toga silazimo do manastira Visoki Dečani, tužni. To primećuje jedan od jeromonaha Dečanskog bratstva te želi da nas uteši, i u razgovoru on shvata o kom problemu se radi i o kom čoveku se radi. Na našu tugu i nevericu on odgovara jednim blagim licem iz kojeg stoji dubok osećaj vere u Boga. Te nam kaže da je Dragana lično on krstio nedelju dana pre toga na praznik Cveti. Iznenađeni ovim saznanjem, tuga ovozemaljska prelazi u onozemaljsku radost, neverica i sumnja u veru u Boga da o svakom promišlja i svakog vodi, posebno one koji su hrabri, i koji ginu ZA KRST ČASNI I SLOBODU ZLATNU.
Telo pomenutog junaka nije moglo usled bliske borbe da se izvuče odmah več nakon dva-tri dana, ali nedirnuto, te je sahranjen pored svog oca u rodnom Smederevu. Iza sebe je ostavio suprugu i sina od 11 meseci, ali i nas saborce, koji ga se rado sećamo, za koga se molimo i radujemo da smo poznavali jednog ratnika, ne vojske Jugoslavije, već ratnika koji je stao u stroj svetoLazarevski, nebeski stroj, zajedno sa Milošem Obilićem, sa Ivanom Kosančićem, Milanom Toplicom i drugim svetim mučenicima vidovdanskim, i kasnije kosovskim.
Hvala Bogu, hvala Svetom knezu Lazaru, hvala i svetom Stefanu Dečanskom na pomoći. Da nikada ne zaboravimo hrabrost i žrtvu svih junaka, da ih se rado sećamo i molitveno, i da pokolenja sa njima nadahnjujemo. Živela Srbija, dogodine u Prizrenu!
Autor: Goran Josijević
