Još jedna analiza opozicije

Iako se čini da je sve u vezi opozicije i njenog trenutnog relativnog neuspeha jasno, ipak da pokušamo da još jednom odredimo koordinate političke scene u Srbiji.

U principu, pred opozicijom su dva puta. Prvi put je slaganje sa programom vlasti, ali osporavanje kvaliteta nosilaca vlasti – to je put kojim izgleda kreće i „Vlada u senci“ – a drugi put je osporavanje programa vlasti i samog sistema.

U Srbiji je naravno na sceni oligarhijski sistem. Program vlasti je takođe oligarhijski, usmeren s jedne strane na „jačanje privatnog sektora“, a sa druge na manipulaciju lakovernijom populacijom. Opozicija može ili da zadrži taj sistem ili da traži njegovu promenu u pravcu više demokratskog sistema.

Problem je što tu postoje velika neslaganja među strankama koje trenutno nisu u vladi. Na primer, LDP podržava i lidera vlasti i njen program, ali osporava saradnike i nudi se da pomogne. DS podržava program, ali ne i lidera. Dosta je bilo (DJB) ima primedbe na program, ne podržava lidera niti se nudi za saradnike, ali je trenutno zauzela poziciju da su svi drugi, a ne samo vlast, programski različiti i neprihvatljivi, jer podržavaju „parazitski sistem“ i subvencije. Nova stranka je na sličnim pozicijama samo imaju čist (neo)liberalni program a naglasak stavljaju na ustav i slične teme.

Bilo je već predlagano da se ovakva opozicija nekako objedini na osnovi osporavanja lidera vlasti, bez obzira na programske razlike. Ali, niti taj predlog nailazi na dobar prijem, niti je verovatno da bi programske protivrečnosti u takvoj široj koaliciji mogle lako da se ispeglaju. Poruka biračima bi bila protivrečna, a takva poruka bi anulirala efekat sabiranja koji bi se dobio samim okupljanjem.

Trenutna vlast temelji se na nekoliko osnova:
1) Podrška stranog faktora
2) Podrška „Kopaonika“ – privilegovane klase
3) Medijska kontrola i manipulacija
4) Diskvalifikacija opozicije u medijima
5) Kvalitet opozicije – koja velikim delom podržava program vlasti.

Problem sa opozicijom je u tome što se i njena nekadašnja vlast temeljila na istim osnovama i to birači pamte, čak i ako to više ne artikulišu. Šansa opozicije bi svakako bila u tome da vlast izgubi oslonac 1) – strani faktor, ali za sad se ne vidi da će se to dogoditi.

Druga šansa bi mogla da bude snažnija demokratska podrška opoziciji. Ona bi mogla da dođe iz takozvanog srednjeg sloja – populacije koja je obrazovanija, srednjih primanja, otporna na medijsku manipulaciju. Ali za tu podršku bi moralo nešto da se da – odnosno da se u manjoj ili većoj meri ponudi PROGRAMSKA alternativa vlasti, koja bi jasno zastupala interese srednjeg sloja.

Konkretno, DS bi morala da bude ubedljiva da neće zastupati interese oligarhije, neće povratiti staru medijsku kontrolu i da je sposobna da se obaveže detaljnim programom. To se sada – iako smo dobili Vladu u senci – ne vidi. Čak, manje ili više očigledno, distanciranje svih čelnika DS od predloga potpredsednika Borka Stefanovića o programskom zaokretu u levo, jasno pokazuje da DS ne želi da igra na tu demokratsku kartu.

Ostaje nam to što imamo sada. Mnogo stranaka ispod cenzusa od kojih nijedna ne želi da programski dovede u pitanje desnu neoliberalnu hegemoniju. Posebna ironija nalazi se u tome što je priča o neoliberalizmu velikom delu biračkog tela poznatija preko desnih nacionalističkih stranaka nego preko bilo kakve levice.

Stranka koja se ističe rigidnim stavom u opoziciji je Dosta je bilo (to se malo vidi i u sloganu). Ukratko, oni smatraju da je ceo paket reformi koji uključuje obavezna masovnija otpuštanja u javnom sektoru i ukidanje subvencija toliko obavezan i privlačan da do sledećih izbora treba samo igrati na tu kartu i ostale stranke opozicije istiskivati kao saradnike „parazitskog sistema“. Problem je u tome što je osnova programa Dosta je bilo u smanjivanju „uloge države“ u privredi, pa je taj program u osnovi neoliberalan, samo zaogrnut socijalnom zaštitom za sve i transparentnošću troškova. Drugim rečima, ako oduzmemo transparentnost, ništa tu nije obavezujuće.

Šta nas onda čeka? Ova vlast može ovako još dugo. Ako se nastavi ova programska sličnost vlasti i opozicije, svi sledeći izbori proteći će kao i prošli: u masivnoj i totalnoj propagandi, gde će na strani postojeće vlasti biti većina medija, i u slabašnim pokušajima opozicije da se ospori kvalitet lidera, ali ne i programa. Ta lutrija će trajati, a rezultat je dosad bio na strani SNS.
Drugi put je put programske alternative i pružanja dela kolača srednjoj klasi koja bi onda uzvratila snažnijom podrškom.

Ali, treba biti sposoban da se ovakav alternativni program ponudi, program koji odustaje od dela privilegija koje nudi oligarhijski, neoliberalni sistem.

Hoće li iko probati, videćemo.

Dodatak: Naše stranke i oligarhijski (neoliberalni sistem)

Vladimir Milutinović

Dvogled