Najteže se rešavaju sporovi u kojima niko nije sasvim u pravu. S jedne strane, petogodišnji „moratorijum“ na dosadašnje, „asimetrično“ rešenje o slobodi kretanja između Beograda i Prištine je zaista istekao, na šta se Kurti poziva. Ali je, s druge strane, i po isteku ovog produženog petogodišnjeg roka, kao što i stoji upravo u dokumentu na koji se Kurti poziva, problem trebalo rešavati „sporazumno“, tj. novim dogovorom. A da i ne govorimo o tome da su odavno istekli i iscureli i mnogi drugi rokovi i temeljne obaveze prištinske strane koje proizilaze iz Briselskog sporazuma, a koje su ostale samo mrtvo slovo na papiru.
Drugim rečima, Priština u konkretnom slučaju jeste postupila „unilateralno“ (i u tom smislu Vučić ima razloga da se ljuti), ali je, čini se, Kurti dosta dobro izračunao da mu se rizik isplati i da Beograd neće imati čime da uzvrati. (A i da ono što bi teoretski mogao – sprečavanje ili maksimalno otežavanje prolaska vozila sa „Kosova“ kroz centralnu Srbiju – iz različitih razloga neće hteti ili smeti da potegne.)
U čitavoj ovoj gunguli, srpskoj vlasti, odnosno Aleksandru Vučiću, bilo je od početka stalo samo do dve stvari. Prvo, da odgovornost za sve eventualno loše ishode po svaku cenu prebaci na „stari režim“, to jest, na „Borkove“ i Tadićeve sporazume sa Editom Tahiri – a što se, provučeno kroz režimske tabloidne filtere, uvek nekako pretvori u optužnicu protiv Jeremića i Đilasa. I drugo, da – takođe, po svaku cenu – šta god da se na terenu realno dogodi, to bude proglašeno za „veliki uspeh“ i rezultat Vučićeve „lavovske borbe“.
Polazak od ova dva problematična „aksioma“ dodatno je smanjio ionako prilično uzak manevarski prostor koji Srbija ima u ovoj krizi, odnosno, naveo vlast da odustane od onih („retorzivnih“) mera koje bi se realno mogle povući i opredeli se za one neefikasne, ali medijski atraktivne i marketinški upotrebljive.
Šta se može očekivati kao posledica i rasplet? Vučić će još malo da podiže ulog, ne bi li se nekako zaboravilo na konkretan povod i uzrok krize. A pogotovo da bi se što temeljnije zabašurilo i prikrilo to da će iz ovog konkretnog spora oko tablica i slobode kretanja Vučić i Srbija, po svoj prilici, izaći ne samo „kratkih“, nego i još dodatno potkraćenih rukava.
Srbija gotovo izvesno neće moći da izbegne „reciprocitet“ po pitanju slobode kretanja, u ovom ili onom obliku. Samo je pitanje da li će se taj reciprocitet uspostaviti tako što će Priština nastaviti sa nametanjem i naplatom „privremenih registarskih tablica“ za vozila iz centralne Srbije, ili će – što je, mislim, verovatnije – Beograd tiho odustati od dosadašnje prakse i naplate za vozila sa „Kosova“ koja prolaze kroz Srbiju. (A o sudbini srpskih registarskih tablica na srpskim vozilima na severu KiM niko više i ne govori.)
Ali da bi to moglo zaista da prođe gotovo nezapaženo (ili po principu: „Pusti tablice, čuvaj glavu“), akutna kriza mora još malo da eskalira i da stvar zaista zamiriše na opasnost od sukoba i krvoprolića. A onda nastupa „Sila-koja-se-iznenada-pojavljuje-i-rešava-stvari“ i neviđenom kombinacijom odlučnosti i smirenosti sprečava „novi pogrom nad Srbima na KiM“ i obezbeđuje „častan kompromis“. A nametnuti „reciprocitet“ postaće još jedna u bisernoj nisci Vučićevih veličanstvenih pobeda.
Drugim rečima, Kurti će verovatno dobiti tj. izboksovati svoj „reciprocitet“. A Srbi, tj. Vučić i režimski mediji će dobiti svoju – još jednu – „pobedu“. I obe strane će imati svog džokera za predizborne trke koje im predstoje. S tim da će naš, to jest, Vučićev „džoker“, baš kao i „pobeda“ ponovo biti lažni.
autor:Đorđe Vukadinović
A da. I da ne zaboravim. Nažalost svako ima svoju cenu u Judinim srebrnjacima pa i mi Srbi
Čemu se mi Srbi možemo nadati…. nemamo ništa pa čak ni tu vojsku. Danas se boj ne dobija srcem i hrabrošću već tehnologijom i politikom. Treba 100 godina praviti decu i biće nas 20 miliona. Na žalost kasno. Nisu krivi političari. Nemamo nacionalni plan. Možda je i bolje da nas nema. Ovako bas ne ide vise.