Nije prošlo ni nedelju dana od kako je partijska „skupština“ zlotvorskog režima po drugi put odbila, većinom od preko osamdeset odsto lažnih „poslanika,“ da izglasa osudu genocida nad srpskim narodom u Hrvatskoj za vreme Drugog svetskog rata, a kriminalni režim je svojim poniženim i obezglavljenim podanicima upriličio još jednu skarednu predstavu, i da sprdanje sa lobotomisanim pukom bude upečatljivije na mestu već počinjenog moralnog zločina.
Koristeći kao povod doček kalendarske nove godine, narodu koji nema ništa da slavi i čemu da se nada vlasti su cinično organizovale novogodišnji „provod.“ Ali avaj! kakve vrste i sa kakvim programom. Mise-en-scène ovog podrugljivog spektakla bila je „praznična“ bina, podignuta za tu priliku ispred zgrade obeščašćene Skupštine, u „veselim“ okultno crnim tonovima, što arhitektonski podseća na Lenjinov moskovski mauzolej i njegov arhetip, satanski hram u Pergamu. Tu je za građanstvo zakazan svečani koncert. Nedaleko od bine podignuti su beli šatori sa šiljcima, neodoljivo podsećajući na objekte koje je otomanska vojska koristila u svojim osvajačkim pohodima.
Pored izgleda datog bini, ovakve pomoćne objekte mogli su da smisle jedino posuvraćeni umovi, opsednuti mržnjom na sve što je srpsko. A za glavnu zabavljačicu na „slavlju“ dovedena je propala pevaljka Jelena Karleuša, sa ekipom od još nekoliko opskurnih „umetnika“ uporedivog kalibra:
Jelena Karleuša na novogodišnjoj bini u Beogradu
U nastavku „umetničkog programa“, ta amoralna i netalentovana spodoba presvukla se u potpuno crven kostim:
Jelena Karleuša na novogodišnjoj bini u okultno-ritualnoj odeći
Od okupljenih, razdraganih zombija niko nije razumeo skrivenu, satanističku poruku ove nimalo slučajne kombinacije crveno-crnih boja, sa – za poznavaoce ovakvih stvari – vrlo izraženim okultističkim motivima. Uz svo dužno poštovanje Stendalu, da stvari nazovemo njihovim pravim imenima. U veštičarskim krugovima upravljačke klike i njenih umetničkih epigona crno predstavlja tamu i smrt, a crveno krv i bes (da, i to baš u Dostojevskovom smislu, besы, ili zli duhovi).
Marina Abramović, druga zvezda iz režimske okultne „umetničke“ ergele
Niti je iko od praznično raspoloženih srpskih zombija zapazio još jednu znakovitu paralelu, mada je to svima na ovoj skarednoj predstavi trebalo da bode oči. Kao na početku srljanja Francuske u propast, 1791. godine, kada je u Parizu bezbožna nova vlast u katedralu Notr Dam uvela bludnicu i posadila je na crkveni oltar sa znamenjima „boginje razuma,“ tako je i ova današnja vlast u Srbiji dovela bestidnicu i postavila je na binu ispred nekadašnjeg hrama srpskog parlamentarizma, da kao „umetnička diva“ sluđenim podanicima krešti i odvraća njihovu pažnju od neopisivo grozne stvarnosti koja ih okružuje.
Tokom meseca decembra, u okupiranoj Srbiji su se nizale paradigmatične slike svenarodnog rasula i poniženja, pod dirigentskom palicom otpadničke, kvislinške vlasti koja narod fizički i duhovno uništava, umesto da leči njegove rane i uliva mu snagu i volju za opstanak.
Operacija sa odbacivanjem priznanja hrvatskog genocida nad srpskim narodom pokazuje se kao generalna proba, uvertira u ono što predstoji sa predajom Kosova. Činjenica da je uprkos postojanju brojnih zvaničnih i nezvaničnih sredstava za rasprostranjivanje informacija režimu ipak pošlo za rukom da od ogromne većine stanovništva sakrije sramna dešavanja u centru Beograda, u Skupštini, i da kombinacijom podmićivanja i zastrašivanja obezbedi da taj krupni događaj prođe nezapaženo, ohrabriće ga da operaciju predaje Kosova sprovede po sličnom uhodanom scenariju.
Zadnji detalji predaje biće utanačeni iza leđa i daleko od očiju ravnodušne javnosti. Režimski mediji, koji pokrivaju skoro čitav informativni prostor, o tome neće prosloviti ni jednu reč. Kao što je već viđeno na primeru neobeležavanja stradanja srpskih žrtava u NDH, teren za opšte ćutanje biće unapred pripremljen slanjem jasne poruke svima koji bi razmišljali da se usprotive da je na snagu stupio neumoljivi zakon omertá i da se svako ko prekorači tu režimsku crvenu liniju igra sa životom.
I kao što smo videli u predigri, prezrivom nipodaštavanju srpskih žrtava Jasenovca i ostalih stratišta u NDH, i u predstojećoj kosovskoj glavnoj predstavi glumci istrenirani tokom decenija titoizma u udvorištvu i poltronskom ćutanju po komandi će opet ostati nemi. Analitičari, komentatori, voditelji i gosti alternativnih internet pričaonica, kolumnisti, opozicionari, arhijereji, akademici i javne ličnosti svih profila praviće se da ne primećuju konzumaciju izdaje, niti će se jednom rečju osude oglasiti tim povodom.
Na to su danas spali Srbija i njen nesrećni narod, samo jedan vek nakon što su se mukotrpno i uz nebrojene žrtve uzdigli na pijedestal slave. Plejadu javnih delatnika svetskog kalibra sada zamenjuju probisveti i klovnovi; vojvode čijim su se ratničkim veštinama stranci nekada divili zamenili su sada servilni kaplari u smešnim uniformama koji glume generale i raportiraju oficirima nacionalne garde Ohaja; na mesto intelektualaca i naučnih radnika evropskog formata došli su foliranti sa lažnim titulama i doktoratima; narod, nekada spreman da slobodu i svetinje svojim životima brani danas se, slomljene kičme, povija pred nitkovima i šarlatanima.
Ne, recimo to pošteno i otvoreno, ovo nije Srbija, sigurno više nije Srbija iz one nadahnjujuće pesme, možda jednog od poslednjih lirskih odblesaka srpskog rodoljubivog ponosa i samopoštovanja.
